ПОЕЗИЈА
Искра си што је с чаролијама бдела
и у Божјем велу са звезда пала,
јер памтиш да никад застава бела
није пред груди горштачке стала.
и у Божјем велу са звезда пала,
јер памтиш да никад застава бела
није пред груди горштачке стала.
Лета су свела попут цветних лати
и дуго у мишки сахну громне моћи,
утеху си знала пружити к'о мати
и светла прићи у немој самоћи.
и дуго у мишки сахну громне моћи,
утеху си знала пружити к'о мати
и светла прићи у немој самоћи.
Његошевом земљом ходе сени блудне
и мила се лира пропиње да оде,
да прохуји кроз векове мутне
и уместо мене стигне до слободе.
и мила се лира пропиње да оде,
да прохуји кроз векове мутне
и уместо мене стигне до слободе.
И на стази тој ка замуклом Рају
суза се Вечне пролила низ речи,
ратничка ми крила да клонем не дају
и у њима славних гроб предака јечи.
суза се Вечне пролила низ речи,
ратничка ми крила да клонем не дају
и у њима славних гроб предака јечи.
Одвећ си лепа и срце ми тражи
да римама твојим заостану били,
јер живех у добу свакојаких лажи
у ком правда кроз окове цвили.
да римама твојим заостану били,
јер живех у добу свакојаких лажи
у ком правда кроз окове цвили.
А кад једном у Небеса плава
ова болна душа с уздахом узлети,
ти ћеш рећи златан завет лâва
и нежно у србске освите се слити.
ова болна душа с уздахом узлети,
ти ћеш рећи златан завет лâва
и нежно у србске освите се слити.
СЛУТЊА
Љиљани
Светлост Храмом гасне,
побожну извија тишину,
у сате глуве, касне
тиха слутња мину...
побожну извија тишину,
у сате глуве, касне
тиха слутња мину...
К'о магла неста све,
ћуте црквена звона,
ја знадем очи те
ал' не – ко је она.
ћуте црквена звона,
ја знадем очи те
ал' не – ко је она.
На њене гласе личи,
звезда преблаги пој
у ноћи пустој само.
звезда преблаги пој
у ноћи пустој само.
Даница кроз облак цичи,
руку сам пружио к њој
и шапнуо: здраво дамо...
руку сам пружио к њој
и шапнуо: здраво дамо...
СЕНИ
Поред пута кућа стара,
борови је вити дворе,
узалуд је нова зора
будила низ прозоре.
борови је вити дворе,
узалуд је нова зора
будила низ прозоре.
Утроба је њена мразна,
прозоре пропух њише,
одавно чами празна
(духом вишњим дише).
прозоре пропух њише,
одавно чами празна
(духом вишњим дише).
Оронуо њен је кров
под којим пада тама,
уздигла се коров
под пустим одајама.
под којим пада тама,
уздигла се коров
под пустим одајама.
Међу њима малтер пуца
као ехо мртвог доба,
топлина блиских срца
слути се између соба.
као ехо мртвог доба,
топлина блиских срца
слути се између соба.
И стар се увија дуд
као магла уз брег...
Тихо је све и свуд
нарастао први снег.
као магла уз брег...
Тихо је све и свуд
нарастао први снег.
Пружа се мирис тамјана
и мило кроз кућу вија,
шкрипе греде с тавана
(крај иконе свећа сија).
и мило кроз кућу вија,
шкрипе греде с тавана
(крај иконе свећа сија).
Кренула је снежна бура,
с клупком се маче игра,
топло куца стара ура
и вретено бака титра.
с клупком се маче игра,
топло куца стара ура
и вретено бака титра.
Улази жилава старина
и свима назива Бога,
стреса снег с рамена
и седа крај оца мога.
и свима назива Бога,
стреса снег с рамена
и седа крај оца мога.
Гледа под веђе мрке
и издише дувана мирис,
засука дуге брке
и севну оком к'о рис.
и издише дувана мирис,
засука дуге брке
и севну оком к'о рис.
Савија штап од трске
и љуто се мршти сав,
на бункере је швапске
ишао, каже, к'о лав.
и љуто се мршти сав,
на бункере је швапске
ишао, каже, к'о лав.
Ја се претварам у ухо
и гледам само у њега,
касно је и снежно рухо
уздигло даљине брега.
и гледам само у њега,
касно је и снежно рухо
уздигло даљине брега.
Верно битке слави
и своја времена драга,
па нестаје у мећави
преко слеђеног прага.
и своја времена драга,
па нестаје у мећави
преко слеђеног прага.
Утихнули су збори
и тишина завлада,
отац иде да одмори
и у сан кућа пада.
и тишина завлада,
отац иде да одмори
и у сан кућа пада.
Ура позна струји,
огњиште губи моћ,
вејавица плава хуји –
олујна тече ноћ.
огњиште губи моћ,
вејавица плава хуји –
олујна тече ноћ.
Стењу врата, стеже цича
и у окна вихор бије,
с умрлима бака прича
и уз огањ плећа греје.
и у окна вихор бије,
с умрлима бака прича
и уз огањ плећа греје.
У скут јој мачка села
и свила се до зоре,
и тако су јутра бела
долазила под прозоре.
и свила се до зоре,
и тако су јутра бела
долазила под прозоре.
Пуста кућа снује,
зидови тугом влаже,
паучина ту царује
и сени се траже.
зидови тугом влаже,
паучина ту царује
и сени се траже.
Трули свака греда,
под кровом се осе роје,
крај иконе гледа
слика мртве мати моје.
под кровом се осе роје,
крај иконе гледа
слика мртве мати моје.
Болно свеће жуте
догореле стоје ледне,
прегнућа гласна ћуте
покошене лозе једне.
догореле стоје ледне,
прегнућа гласна ћуте
покошене лозе једне.
Сени шећу собама
и прошлост ниче...
Бака седи сама
и тужи и нариче.
и прошлост ниче...
Бака седи сама
и тужи и нариче.
Несталу децу зове
и уздах се јавља знан
кроз сив освит зоре
кад у вечан паде сан.
и уздах се јавља знан
кроз сив освит зоре
кад у вечан паде сан.
Скути цветних шара
сад грле гробић тај,
он с ружама разговара –
у небески стреми сјај.
сад грле гробић тај,
он с ружама разговара –
у небески стреми сјај.
ИДИЛА
Јулији
У хладне, суморне дане
кад задње лишће труне,
крхке руже листају гране
и опојне отварају круне.
кад задње лишће труне,
крхке руже листају гране
и опојне отварају круне.
Не чекају топло пролеће
и блистају кад време није,
док задња селица одлеће
и север лединама бије.
и блистају кад време није,
док задња селица одлеће
и север лединама бије.
Наоколо ни прамена траве
и зрак сунца мило почину
на блажене, мирисаве главе.
и зрак сунца мило почину
на блажене, мирисаве главе.
Ал' вихор већ развија моћ
и к'о самотне свеће плину
у мутну, дубоку ноћ...
и к'о самотне свеће плину
у мутну, дубоку ноћ...
АНЂЕЛА
Задња свећа траје
и плам се помери,
сенка кроз одаје
тавне шири двери.
и плам се помери,
сенка кроз одаје
тавне шири двери.
Долази из далека
и носи грех уморни,
тугују тама мека
и зидови суморни.
и носи грех уморни,
тугују тама мека
и зидови суморни.
Пред распећем вене
и тоне у мраку,
мутне сахну сене
и цвиле у зраку.
и тоне у мраку,
мутне сахну сене
и цвиле у зраку.
Шумови се деле
и јеца хладна лира,
узносе магле беле
звук вечног мира.
и јеца хладна лира,
узносе магле беле
звук вечног мира.
Мртво се клате звона
и завијају с болом...
Кораци поред икона
слазе пустим холом.
и завијају с болом...
Кораци поред икона
слазе пустим холом.
НОЋ
Душици
Ноћ пада, тишина свугде
и прве звезде се пале,
само се жубор реке чује
док месец пресијава вале.
и прве звезде се пале,
само се жубор реке чује
док месец пресијава вале.
Злаћен цичи са висина
и кроз облак се поткрада,
засуо је даљине планина
и сипи месечина млада.
и кроз облак се поткрада,
засуо је даљине планина
и сипи месечина млада.
Смаградне су одахнуле горе,
нема људи, дневне буке,
росне траве о љубави зборе,
природа је раширила руке.
нема људи, дневне буке,
росне траве о љубави зборе,
природа је раширила руке.
Нестаје што човек створи,
нестају ране које земљи даде.
Градови, села, путеви у гори,
све ишчезну и у бездан паде.
нестају ране које земљи даде.
Градови, села, путеви у гори,
све ишчезну и у бездан паде.
ХЕЛЕНА
Девојци са Дона
Светла к'о зрак сунца
када јутро са истока гране,
чиста као у априлу роса
кад на горски цвет осване.
када јутро са истока гране,
чиста као у априлу роса
кад на горски цвет осване.
Насмејана као мајска зора
иза горе кад небом наступа,
љупка као кад се запад
у вечерњем руменилу купа.
иза горе кад небом наступа,
љупка као кад се запад
у вечерњем руменилу купа.
К'о јелену ожеднелом
извор воде кад угледа,
срце би се узиграло
од тог гласа и погледа.
извор воде кад угледа,
срце би се узиграло
од тог гласа и погледа.
К'о зрак сунца иза кише
што пупољку руже прија,
њен осмех би мелем био
кад душа је најболнија.
што пупољку руже прија,
њен осмех би мелем био
кад душа је најболнија.
Из милог је дошла света
и радост поклањала свима,
код ње су се надметале чари –
најлепше које природа има.
и радост поклањала свима,
код ње су се надметале чари –
најлепше које природа има.
МАЛА ВИЛА
Carol Williams-Butler
Стиже из другог света
ког Бог у царству таји,
у крилу носи моћна лета
и прах благи уз њу сјаји.
ког Бог у царству таји,
у крилу носи моћна лета
и прах благи уз њу сјаји.
К'о звук цвета када пуца
чује јаук који се дели,
приђе к'о зрак сунца
и душе непреболне цели.
чује јаук који се дели,
приђе к'о зрак сунца
и душе непреболне цели.
Одвећ у светлости мила
о правди Небом снује
и чује удар мога била.
о правди Небом снује
и чује удар мога била.
К'о маслачак у пролеће
кроз звезде тихо путује
и на вечне ране слеће.
кроз звезде тихо путује
и на вечне ране слеће.
БОЖЈА ДЕЦА
Говорили су да смо спас
и да нам имена Отаџбина проси,
Боже Свемоћни уместо нас
даље заставу у Небеса носи.
и да нам имена Отаџбина проси,
Боже Свемоћни уместо нас
даље заставу у Небеса носи.
Део смо душе светле дали
и одвећ нама сунце зебе,
за колевке беле умирали
и пети се умели до Тебе.
и одвећ нама сунце зебе,
за колевке беле умирали
и пети се умели до Тебе.
Остала је на грудима рана
и у њима облак пусти
који су нанели рата пси.
и у њима облак пусти
који су нанели рата пси.
Због Тебе смо мутног дана
ишли на Легију Смрти
и ниси нас издао само Ти.
ишли на Легију Смрти
и ниси нас издао само Ти.
Васкрс, '14.
ВИДОВДАНСКА НОЋ
Месец гробну светлост води
преко страшног поља славе,
пред њом ново царство ходи
и оставља две крунисане главе.
преко страшног поља славе,
пред њом ново царство ходи
и оставља две крунисане главе.
Не чује се сабаља звека,
нити тутањ коњског бата,
само смртних рањеника јека
и крици гавранових јата.
нити тутањ коњског бата,
само смртних рањеника јека
и крици гавранових јата.
Кроз ноћ као пусте сене,
између гомила мртвих убојника,
траже две уцвиљене жене
једна девет сина, друга вереника.
између гомила мртвих убојника,
траже две уцвиљене жене
једна девет сина, друга вереника.
Стара горда, млада уплакана
са вином залива смртне рањенике,
пита да ли знају Топлицу Милана
и где је пао међу убојнике.
са вином залива смртне рањенике,
пита да ли знају Топлицу Милана
и где је пао међу убојнике.
Са првим зраком преплашене зоре
и задњи јаук умирућих неста,
црне сенке плину кроз горе
бежећ са тог стравичног места.
и задњи јаук умирућих неста,
црне сенке плину кроз горе
бежећ са тог стравичног места.
Чудесна се светлост са истока просу
и Света на Небу зажмури...
К'о капи крви се пољем осу
Господње цвеће - Косовски божури.
и Света на Небу зажмури...
К'о капи крви се пољем осу
Господње цвеће - Косовски божури.
СРБСКА ЗЕМЉА
Ово је србска земља
и сунце што је греје,
белих планина стења
и ружа црвених леје.
и сунце што је греје,
белих планина стења
и ружа црвених леје.
То беше колевка лава
што муње имају гнев,
ту се зора плава
уз мача дигла сев.
што муње имају гнев,
ту се зора плава
уз мача дигла сев.
Куполе цвиле Кремља
док та зубља тоне
и црн се извија јад.
док та зубља тоне
и црн се извија јад.
Ово је србска земља
и кад ме Господ зовне
гроб мој пркосиће тад.
и кад ме Господ зовне
гроб мој пркосиће тад.
Подгорица, 2013.
ОДА БЕОГРАДУ
Јелисавети Карађорђевић
Поприште си епопеја снова,
ловор ти је свила историја,
а биле оданих синова
у Небо извила Србија.
ловор ти је свила историја,
а биле оданих синова
у Небо извила Србија.
Граде прошлости горде,
освајачи су заметали боје,
водили су подивљале хорде
и падали пред бедеме твоје.
освајачи су заметали боје,
водили су подивљале хорде
и падали пред бедеме твоје.
Рушио си царства, подизао буне,
у бој свети увек био први,
на плочнику ломиле се круне
тирјана, вандала, тонуле у крви.
у бој свети увек био први,
на плочнику ломиле се круне
тирјана, вандала, тонуле у крви.
У сваком добу из твог мача
синула је зрака, обасјала путе
куда народ треба да корача
и гори душманске стреле љуте.
синула је зрака, обасјала путе
куда народ треба да корача
и гори душманске стреле љуте.
Иако су страшне урлале олује
на капије кроз векове дуге,
древно гесло к'о гром одјекује –
поштујте витезе, презирите слуге!
на капије кроз векове дуге,
древно гесло к'о гром одјекује –
поштујте витезе, презирите слуге!
СИЛА
Сама се песма твори
и са сенима лута,
то груд слутњом гори
к'о тихо јесен жута.
и са сенима лута,
то груд слутњом гори
к'о тихо јесен жута.
Зора ће се мукло дићи
и утваре се виде...
морао сам отићи
да браним зене Симониде.
и утваре се виде...
морао сам отићи
да браним зене Симониде.
Са фреске суза точи
и дише вечна нада
кроз те пресветле очи.
и дише вечна нада
кроз те пресветле очи.
Замрла је плотуна јека
и злослутно пада
сива маглина века.
и злослутно пада
сива маглина века.
ЛАЂА ПАКЛА
Броди из страшних лета
и Нечастиви је створио њу,
у крилу јој бол света
и још мало и она је ту.
и Нечастиви је створио њу,
у крилу јој бол света
и још мало и она је ту.
Глуво бела месечина трне
и пламена се надимају једра,
вију се бесно заставе црне
и сева муња с мрачног бедра.
и пламена се надимају једра,
вију се бесно заставе црне
и сева муња с мрачног бедра.
Ал' нежан к'о део снова
од мојих књига устаде зрак
и шапће из забрањених слова:
од мојих књига устаде зрак
и шапће из забрањених слова:
ја сам зли сили страх
који Божји чува знак...
И лађа паде у прах.
који Божји чува знак...
И лађа паде у прах.
Подгорица, септембар 2014.
СВЕТИЦА
Пречисту деву сам снио,
зрачну јој косу дугу,
пред благим ликом био
и свету гледао тугу.
зрачну јој косу дугу,
пред благим ликом био
и свету гледао тугу.
У суморни освит лебди
и магла ишчезава сива,
низ трепавицу се леди
и дрхти суза жива.
и магла ишчезава сива,
низ трепавицу се леди
и дрхти суза жива.
А из рова другова ред
бледи пред одред
и чезне у светлости тој.
бледи пред одред
и чезне у светлости тој.
И Божја мати вене
док пред скути њене
вечан се уздиже строј.
док пред скути њене
вечан се уздиже строј.
ПЛАВЕ РИМЕ
Даница кроз облак зраке сеје
и већ топло к'о суза сја,
та светлост душу прозеблу греје
к'о некад блажена поезија.
и већ топло к'о суза сја,
та светлост душу прозеблу греје
к'о некад блажена поезија.
Имах речи што их срце збори
да у славној се гласну зори,
кад високо заброде орли
и Господ се јави у Црној Гори.
да у славној се гласну зори,
кад високо заброде орли
и Господ се јави у Црној Гори.
Ал' паде мрак на златне оде
и очај се кроз њих вије,
свуда реч слуге воде
и свет за такве чуо није.
и очај се кроз њих вије,
свуда реч слуге воде
и свет за такве чуо није.
Подижу себе до дела Његошева
и дух му у даљине иде,
бацају тмину на чаробна слова
(гуше их да се не виде).
и дух му у даљине иде,
бацају тмину на чаробна слова
(гуше их да се не виде).
Пусто к слави лажној слазе
к'о црви кроз прљав ров,
мене су друге вукле стазе
и у њима дуг Отаџбине зов.
к'о црви кроз прљав ров,
мене су друге вукле стазе
и у њима дуг Отаџбине зов.
Много сам пута срео Смрт
и знао је у лице пљунут,
и увек је Божји прст
из црне таме открио пут.
и знао је у лице пљунут,
и увек је Божји прст
из црне таме открио пут.
И стигли су до врха брега
кроз мутан освит века овог,
и њима таквим и поред свега
једном ипак се прикаже Бог:
кроз мутан освит века овог,
и њима таквим и поред свега
једном ипак се прикаже Бог:
Само сада ми слутите глас
док вам страшљиво срце зебе –
он неће никад бити уз вас
јер плаве риме чувам крај себе.
док вам страшљиво срце зебе –
он неће никад бити уз вас
јер плаве риме чувам крај себе.
ДРАГОЈ СЕНИ
Мати Милици
У сну сам мати гледао вод
како у последњи јуриш креће,
звезде су прекриле небески свод
ноћас жално к'о гробље цвеће.
како у последњи јуриш креће,
звезде су прекриле небески свод
ноћас жално к'о гробље цвеће.
И чини ми се у једном трену
кроз њих да видех блажене очи,
па стихом опет дозивам сену
и срму месец низ слова точи.
кроз њих да видех блажене очи,
па стихом опет дозивам сену
и срму месец низ слова точи.
Планули су млечни пути
и блистав шуми Космоса крет
док зраци кроз душу плове.
и блистав шуми Космоса крет
док зраци кроз душу плове.
У срцу ћу твој шапат чути
кад наши орли крену у лет:
Устани сине, Србија зове.
кад наши орли крену у лет:
Устани сине, Србија зове.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Небојша Бошковић je рођен 2. новембра 1961. у Подгорици. Професионални репортер... Имао је вероватно највеће оцене у историји црногорског новинарства. Верује се да му Бог није дао мањи лирски дар... Био је припадник планинске пешадије (В.Ј.). У Босни, и на Косову... Одавно, његова писана реч није дозвољена у Црној Гори. Не поноси се што је члан УКЦГ и УНЦГ, крштен је у Острошком Манастиру... Објавио лирске збирке: ''Коме цветају јорговани'' (1992), ''Девојка у црном'' и ''Поеме'' (1993), ''Пред трећим миленијумом'' (1997), ''Успомена'' (2005), ''Беле мелодије'' (2012) и књигу истинитих прича – илустрованих репортажа – ''Удар ледене силе'' (2008).
Нема коментара:
Постави коментар