један ташти цар волео одела,
свлачио се стално, пресвлачио журно
и свака му креација вреднија и смела.
Није га ни брига што му народ гладан,
још мање га боли што је го и бос,
само му је важно да изгледа лепо,
а кад се обуче небо пара нос.
Донесите свилу, бисере, кадифу,
огртач по мери да ми лепо стоји,
а онда кад кренем нека ми се диве
због тога и јесу поданици моји.
Не воли га народ, смеју му се кришом,
али нико не сме гласно то да каже,
клањају се ниско свом сујетном цару,
и свако се труди да га добро слаже.
Све док једног дана у двор овог цара
однекуд са стране из тог белог света,
дошеташе важно уметници прави,
кажу да су мајстори, та два пробисвета.
Племенити царе, Величанство врло,
уметници ми смо, таквих нигде није,
шијемо одела од магијске вуне
у њима се посебна чаролија крије.
Онај ко је глуп ту не види ништа,
ову дивну потку, ове сјајне боје,
нигде на том свету нећеш наћи исто,
а свако је следеће све боље и боље!
Хоћу такво рухо! Нек кошта шта кошта!
Просипа из кесе златнике к’о кишу
Одело је моћно, одело је сјајно,
шта је према свили, шта је према плишу?!
Два мајстора мудра, без игле, без конца,
показују свити материјал снежни
толико је танак, толико је лаган,
да га не дотичу ови прсти нежни.
Сашићемо цару доламу од свиле,
огртач од боје, а да не знаш које,
панталоне праве, да их лепших није
са сребрним нитима које лепо стоје.
Кројимо их маказама које не зна свако,
данима и ноћима, све лепо, полако,
ушићемо концем као паук мрежу
не видиш одело, прозирно и лако.
Вешти прсти варалица
маглу кроје, а дим шију,
цару рухо невидљиво
од двора у соби крију.
Само везир да погледа
ако му је памет чиста
мора руху да се диви,
да му сјајно око блиста.
И још неко да потврди
да л’ ће цару да се свиди,
плашт до земље и долама
само ако све то види.
И на крају, светли царе,
облачимо одмах, сместа,
ову чипку невидљиву
паметнима што се смешка.
Дивна ли је, лепа ли је!
Каква боја, каква шара!
Невидљиво то одело
само цару одговара!
Шета цар са целом свитом,
клањају се сви и диве
нису луди да не виде
од чега ће сви да живе.
Ал’ тек једном ето бруке,
из гомиле глас се чује
Па њему се гуза види!
Дете гласно закључује.
Јао, јао, какав блам!
Где су оне варалице?
Цара стиг’о луди срам.
Да им видим кварно лице!
А два друга, преваранта
невидљиви к’о одела,
са свим златом одјездили
чак у пета нека села.
Нема коментара:
Постави коментар