Чучи сврака на димњаку
мерка неку сјајну траку,
све што сија, све што бљеска
украла би ова блеска.
Пуно гнездо разних трица
и кликера и шналица,
шта ће само лудој свраци
све што неко други баци?
Таква ли је, па то ти је,
вешто зграби па се скрије,
све што бљешти, што се сјаји
треба овој лудој глави.
Па шта ће јој, зна ли неко,
можда би нам сада рек’о?
Да се кити и кинђури
на састанак када жури.
Хи, хи, хи хи, ха, ха, ха ,ха!
Насмеја ме луда сврака!
ШУМА
Шума је шума, рећи ће неко,
дрвеће расте како му годи,
каткад су сасвим једно до другог,
кроз густе крошње тек ветар ходи.
Негде су стабла подалеко.
Да нису можда у некој свађи?
Ма какви, само им простор треба,
кроз такву шуму лако пут нађи.
У сплету грана цео свет стане,
птице се гњезде где која жели
и оне мале и оне веће,
чекају ноћ, или дан бели.
У сувом шушњу испод стабла
наћи ћеш јежа, боцкаво клупко.
Њега не дирај и чувај прсте
да не би бодље из прста чупко.
Ако је шума баш она права,
у густом жбуњу видећеш срне.
Склони се онда, ти си ту уљез,
да не уплашиш те очи црне.
Пажљиво гази стазама шумским,
можда ту лија главу скрива
и не чуди се ако је сретнеш,
збрисаће брзо још док је жива.
И ето само крајичак приче,
а шума сама о себи збори.
Не дирај! Пази! Не загађуј!
И њој се живи, лепо те моли!
ЈЕСЕЊА НАРАВ
Пролети по који лист,
откинула га јесен рана.
Тек да покаже лице.
(Ово јој једна страна)
А онда дарове шаље,
да забашури нарав,
пуно наручје рода.
(Мора и мишу. Алав!)
И тада коракне брже,
повија ветар у коси,
потера птице на југ.
(Е, сад шетајте боси!)
Намршти љутито чело,
тек да покаже зубе,
медведа у сан шаље.
(Нек спавају и бубе.)
И ето јесени чудне,
као да има сто лица.
милује сунчевим зраком.
(И студен носи. Злица!)
Нема коментара:
Постави коментар