Није она рођена због људи,
уништили су јој сваки сан,
рођена је да моју машту буди,
да ми кораком улепшава дан...
Празна црква, прилазим Распећу ближе,
верујући да ће оздравити у чуду,
пред Богом клечим, моја глава клоне све ниже,
и молим да јој Небеса савезник буду.
„Праштај Господе, не зна шта чини,
око ње магла црна лажи кроји,
не уме она свесно грех да почини,
слепа је, не види на чијој страни стоји...“
Као благослов тамјан мирише,
склапам и отварам очи, страх ме ломи,
осећам како ми душа тешко дише,
како сузом покајном жели кошмар да сломи.
„Оче, простри слободу под њене ноге,
подари јој добар ветар уз пут,
растерај мрак, покори демоне многе,
нек друм по којем ходи орхидејама буде посут.“
У рајској тишини херувими песму поје,
за тебе жено, да спознаш искру спасења,
да вечно памтиш силне дрхтаје моје,
и сва она чедна, љубавна знамења...
Није она рођена за хад,
због других чистоту да гуши,
већ ради ње да останем занавек млад,
погледом умилним сваку патњу да сруши...
Привиђење
Крила шири недеља света,
порочну крв несаница ломи,
залуд миришу весници лета,
кад су ми кораци тешки и троми...
Лутам без трага, жељан топлине,
на челу носим боре старости бедне,
дозивају ме горке Отаџбинске тишине,
док мрем и ћутим пред низином ноћи ледне.
А ти као привиђење дођеш незвана,
због тебе све умине и поново се рађа,
ал' друкчија си сад, срећна и страна,
покаткад зрела, покаткад млађа...
Лутам, носе ме туђинске зоре,
од некуд допире звук клавира,
надвијају се нада мном сенке опоре,
па свака по жељи будућност ми сервира.
Још један горостасни смех иза леђа,
не прашта се одбојност лика,
и шапат чести са намером да вређа,
шапат кажем, а заправо вика...
А опет, твоја сена се појави и плане,
као привид што заблиста у лажи,
са тобом се све заврти, па стане,
сваки трен ме бодри и снажи...
Крила шири последње “збогом”,
на ветру кружи дух старине,
морам назад, ал' не знам којом ћу ногом
да започнем повратак у родне ми даљине.
Траг Истине
Траг Истине по грудима твојим пада,
мук векова смрт песника крије,
моја ће душа и даље да страда,
као да никад постојала није...
За њу читав ме космос веже,
помени је Господе као праведника,
од речи Твоје слуге пакла беже,
и спаси је Господе силином свог лика!
Сачекаћу да очи занавек склопи,
да уснама додирне све дубине вере,
њен глас, глас ангела што снегове блуда топи,
ја сам лудак: волим је слепо, без мере.
Сачекаћу, тишина ми далека прија,
светлост Духа нек је води,
нек спасење као Сунце засија,
на стази рајској, на путу ка слободи...
Трагом Истине кораци ме носе,
из таме желим нежност да ти предам,
из таме сневам твоје вражје, бисерне косе,
и као смртник грубо вичем: "Никоме те не дам!"...
Нема коментара:
Постави коментар