РОБИНСОН
Пас је престао да лаје након што је Робинсон отишао.
Његово дело је окончано. Овај свет је сиви свет
и није без насиља, рита се испод великог клавира,
док потера из кошмара протиче по плану.
Огледало из Мексика прикачено на зид
не рефлектује ништа. Стакло је црно.
Сам Робинсон чини да слика буде робинсоновска.
А она је по целој соби – зидови, завесе, полице,
кревет, затамњена фотографија Робинсонове прве жене,
теписи, вазе, цигаре у одељку за дуван.
Испунили би собу ако би Робинсон ушао.
Странице у књигама су испражњене,
у књигама које је Робинсон читао. То тамо је његова
омиљена фотеља или место где би фотеља била да је Робинсон ту.
Телефон звони по цео дан. То би могао бити
Робинсон. Никада не звони када је он овде.
Напољу, беле зграде жуте се на сунцу.
Напољу, птице непрестано круже тамо
где је дрвеће стварно и не одлази на одмор.
ЗВОНО ИЗ ЕВРОПЕ
Звоник на цркви у Десетој улици
одзвонио је носталгију за избеглице
што су по звуку знале одакле је звоно.
Нама се свидело, иако појма нисмо имали.
Ретко се среће стручњак за звона.
Само се у Европи праве звона таквог
тона,
рекао је Хер Манхајм. Звоно је
откуцало поноћ и протресло собу.
Чуо је он звона у Лајпцигу, Шартру, Берлину,
Паризу, Бечу, Бриселу и Риму.
Био је човек бледог лица са тужним, огромним очима.
Читаоче, то звоно за мене означава ноћи
немирног бацакања по овом уском кревету,
препирке, лупање вратима,
љубазне речи, пријатеље на пићу, књиге које смо читали,
доручке са улицама на киши.
Звонило је из Европе све време.
То је оно што је Манхајм рекао.
Добро је то знати, сада када звоно откуцава подне.
На сунцу овога дана, живице су епископалне,
док се подне оглашава са дванаест гвоздених удара.
Пастор се замишљено креће међу надгробним споменицима,
и звук мртве Европе виси по улицама.
КРАЈ БИБЛИОТЕКЕ
Када је понестало
угља, почели смо
да спаљујемо књиге, једну по једну;
најпре комплет Булвера-Литона,
а онда Волтера Скота.
Пружили су доста топлоте.
При крају, у фебруару, пламен је
обухватио грчке
трагичаре и Бодлера,
Пруста, Роберта Бартона,
и Бај Ђуија. Лед се
стезао по праговима.
Више због мачака,
рекосмо, него због нас самих,
мачака које су се збијале, дрхтећи
поред шпорета
читаве зиме.
ПРОБЛЕМИ НОВИНАРА
„Хоћу да одем некуда и поново прочитам Пруста“,
рече уредник Фортуне човеку из Тајма.
Али ватра се проломила и замрла, феникс је гактао као гуска,
и сви су се путеви ка селу искрзали као шалови,
изван сумрачних предграђа. Корачајући по предворју
где миљу високи прозори уоквирују снове са сведоцима,
ти, фантаста и епикурејац, испробаваш имена градова дуж обале.
Црни кабриолети тутње на ауто-путевима плавим од кише,
ка једној светлости која гори на тим реченицама.
„Хоћу да одем некуда и поново прочитам Пруста“,
рече уредник Њузвика човеку из Лука.
У Дахауима телефони, у Сибирима бонуси.
Неко чита вечерње новине у кафеу Ирвинг Плејс,
док се зима спушта на град.
1926
Светлост са трема поново се јавља,
рани новембар, мртво лишће
скупљено на гомиле, љуљашка од прућа
пуцкета. Преко парцела
фонограм пушта Ја-Да1.
Наранџасти месец. Видим животе
комшија, мапиране и осујећене,
као сви ратови што су пред нама, Р.
је полудео, Б. прекланог врата,
петнаест година од сада, у Омахи.
Тада их нисам познавао.
Мој теријер гребе врата.
А ја се враћам од Милтона Силса
и Дорис Кењон. Дванаест година стар.
Светлост са трема поново се јавља.
ОСМЕСИ КУПАЧА
Осмеси купача бледе док излазе из воде,
а љубавник осећа тугу кад окончава и напушта своју љубав.
Научник, затварајући књигу док поноћ откуцава, испражњен је и стар.
Олакшање пилота када слети није и ослобађање.
Ове савршене и личне ствари које нас ограђују, имају несавршене и јавне завршетке –
и вода и ветар и лет, запамћене речи и дела љубави,
само су прекиди. А свет, као звер, нестрпљива и брза,
чека оне који су већ мртви. За тебе нема смрти. Ти си укључен.
РОБИНСОН КОД КУЋЕ
Завесе су повучене, врата одшкринута.
Читаве зиме чинило се да почиње
замрачење. Али сада се месечина и гласови улице
удружују и скупљају око једног поседа.
Ово су Робинсонове одаје.
Избељена, бледа и безбојна је ова светлост,
као да су сва замагљена пролећна свитања
нашла уточиште овде, можда само због Робинсона,
који спава. Да је било више музике просејане кроз подове,
или месечине неке друге врсте,
можда би се пробудио да чује вести у десет
што ће бити шокантне, умерено.
Тај сан долази од исцрпљености, али губи се
његова стара жеља да овако умре.
Сад је ту само хладноћа коју мора да носи.
Али не и у сну. – Обазриви научник, путник,
или неотесана брадата прилика што чучи у пећини,
снајпериста оштрог погледа на барикадама,
јеретик у катакомбама, чувени развратник,
просјак на улицама, папски повереник –
све је то Робинсон у сну, а он мрмља док се окреће,
„Постоји нешто у овој лудници што ја симболизујем –
овај град – кошмар – црно –“
буди се сав у зноју
на грозној месечини, у нечему што би могла бити
тишина. Зуји као жице далеко изнад кровова,
и дугачке завесе ветар наноси у собу.
СОБА НА СПРАТУ
Мора бити да се у марту тепих истањио.
Сада дани пролазе и ја буљим
у искривљене борове даске које је закуцао отац мог оца,
у заплетена влакна. Тамо где је празнина допустила,
откриле су се црвоточине од осамдесет година, четири генерације
ципела су се спотицале, падале и стругале
под који је мој отац офарбао,
нова крв текла је из његове главе. Поднео је
нанос јесењих ватри, вековних цигара, тог
великодушног и бруталног дима из пиштоља.
У марту тепих је био дроњав, као и прошлост. Нити
труле као животи за које се држимо. Сада је август,
под је го, углачан
и неће се истрошити за мог живота.
МРТВИ МАРШ
Под бункером, где је мирис керозина
припремао венчање, лидер и курва,
крња потпала гори чак и на оваквом ваздуху.
Неко у униформи певуши Брамса. Слуге припремају
приче очевидаца, док се ноћ спушта и угљевље што се пуши
дочекује чизме на камену, окупационе трупе. Урлик помаже.
Дубоко у поџемљу Кифхојзер планина
Свети Римски Император хрче, у сну који траје
седам векова. Његова дугачка црвена брада
расте кроз сто и пада на под. Он се мало мрда.
Далеко у лавиринту ниски гром тутњи и замире.
Окида и смирује се. Јел’ Хитлер сад на Хималајима?
Ми смо у Кливленду или Су Фолсу. Архитектура
подсећа на Омаху, ваздух се упумпава из Дизелдорфа.
Хладна киша стално капље баш испред решетака. Тестиси
пуцају на столу док комесар
одврће стегу, скида рукавице, спушта
Известију 2. (Стари саботери које контролише сплеткарошки
и непокорени дух Троцког и даље су претња за Новгород).
А не тако далеко од јама, ове кости наше,
спаљене, огољене, распарчане, ископане су и спремне за поља.
ТОКОМ ДВЕ ГОДИНЕ
То ништавило што се само собом храни:
оловке које се у руци претварају у воду,
делови реченице висе у ваздуху,
мисли се у уму ломе као стакло,
празни листови папира што одражавају свет,
избељују свет који ме је ућуткао.
Било је две године тога. Полако,
шта год се расцепило, оштетило, расекло, пукло, замрсило или раздвојило,
да би ме принело као оброк рђи, сагорело је
и бљеснуло све до свог краја. – Сада старијом руком
исписујем своје име. Сада гласом који постаје непознат,
говорим тишинама измењених соба,
које потреса свест о понављању и повратку.
1 Популарна песма Боба Карлстона из 1918, касније џез стандард.
2 Совјетске дневне новине.
с енглеског превео Владимир Стојнић
Велдон Киз (Weldon Kees, 1914-1955), амерички песник, прозаиста, сценариста, сликар и џез пијаниста. Рођен је у Небраски, где је и дипломирао. Од друге половине тридесетих штампа приповетке у периодици, а прву књигу, роман Fall Qvarter објављује 1941. године. Објавио је три збирке песама: The Last Man (1943), The Fall of Magicians (1947) и Poems 1947-1954 (1954). Након одласка из Небраске, живео је са супругом у Њујорку и Сан Франциску. Средином четрдесетих посвећује се сликарству апстрактног експресионизма и одржава самосталне изложбе. Од 1951. године свира клавир у џез бендовима, и пише сценарија за филмове. Последњих неколико година живота патио је од депресије, а нарочито након развода 1954. године. Кизова напуштена кола пронађена су на прилазу мосту Голден Гејт у Сан Франциску, 18. јула 1955. године. Пошто његово тело никад није пронађено, тај датум је проглашен датумом његове смрти. Песник и антологичар Доналд Џастис приредио је Сабране песме Велдона Киза 1960. године. Харолд Блум у свом тексту Модерна америчка поезија објављивање Кизове прве збирке песама дефинише као значајан датум америчке поезије.
Нема коментара:
Постави коментар