И Вечерње новости на столу
Двориште пуно јулског јутра
И моје среће....
На сто кануше двије три капи
Смоквине медовине.
Ужитак на језик се спусти!
Сунчеви прсти густи
Буде се у мојој коси.
Читам редом, листам погрубу хартију.
Лист по лист!
Рудари, радници и ђаци
Сви вриједно уче и раде!
Помислих: има наде
За све нас!
За моје синове, роди их мајка златне!
Учите да радили не би!
Фабрика нова се гради!
Много свијета на паради!
Стипендисти растурају знање!
Проширује се задружно имање!
Пруге се граде!
Макадам под асфалтом нестаје!
Читам даље!
Срећа се ниже! Не престаје!
При крају новина, мрвица од “црне хронике”
Небитно, нешто! Ниједно убиство.
О таквим стварима слушамо са стране.
Сачувај Боже! Какви су ти бјелосвјетски људи!?
Пљачкају, убијају, растурају дрогу,
Подмећу једни другима ногу!
А наши затвори праазни, (баш као и цркве)!
Нико у њима, сем оних
Што им на ум падоше неке глупе идеје
Да мало по рајској држави роваре
И тако себи на врат биједу натоваре.
Ма ко их шљиви, сами су криви!
Хоће хљеба преко погаче.
Хоће дрвенасте рогаче
А сочни плодови им се нуде!
Ух што сам поносна на своју нацију, помислих!
Удахнух дубоко свјежину јутра
С' мирисом смокве и шипка,
Шареног цвијећа из моје баште.
Пробих мождану блокаду
И украдох јој мрвицу маште
Те њоме проникох у дубину,
Тамо иза “Вечерњих новина”.
Отворих очи, па их у страху зажмурих.
Прогутах гутљај хладне кафе,
Дохватих смокву са гране и засладих живот!
Нема коментара:
Постави коментар