Да ли је и поетици рађања
пјесма отац пјесника?!
Чекам ли узалуд да трећа пјесма
роди мене трећег дана
вантјелесног декамерона
бременитошћу себи блиског времена.
У међупростору
у рађању свијетова
тамо гдje живот препознаје се
у првом плачу пјесама
ослушкујем твоје дисање (у) љубави
подижући све своје утерусе ка небу.
Крило у наручју
Длановима измишљам игроказе
да усним себе спаљену од страсти
пепелом обложену на одру живота
блажену од спознаје
да само будност
потврђује постојање сна.
На клацкалици
два омнипотентна свемира
гријем дах посуђен са извора свете ватре
на мапи сусрета крила и наручја.
Рукама ме додирујеш
кажеш ми гласно
сигуран у чудо додира
док (те) ћутим исконом вјеровања
и осталим непреспаваним чудима.
Пас
(којем не треба објашњавати чекање)
Мирисом угашених пећница
трговци печеног кестења овјерили су улице.
Заборављена игра у (ја)буци
на пладњу равнице
голоруким чекањем (о)дише.
Јесен нас прима у наручје умјесто мајке.
Сви носимо очи исте боје
(бивше зелене,модро сиве и дубоко жуте).
Он носи кожу као наранџа кору
мирисом привремености обиљежену
гладан недочеканих дланова
који умијећем скидања оклопа
знају да сочност испод најежене дрскости
у самоћи почива.
Ја храним обећано зелен(ил)о погледима.
Заборављени излог
Ми смо се прећутали
као сто се прећуткује сјећање
мутно од жеље за заборављањем.
Ми смо се додиривали
као сто киша додирује улице у октобру
свјесна ограничености и скоре (за)мјене.
Ми смо се вољели
као што се воли живот пред изазовом остварења сна
омеђени уздасима трајања.
Ми смо тонули
као што тоне камен бачен руком чврсте одлуке
на крај океана
што је некад био море без страха од пораза.
Ми смо били град
који је пресадио кишу унутар својих зидина
и чекао да израсте Сунце
које је заборавило гдје ничу прољећа.
Нема коментара:
Постави коментар