Послаћу ти песму крилом младог коса,
и лепотом јутра кроз шуштање ражи!
Да са моје усне, сваке зоре роса –
сном, кроз завет љубави, твој пољубац тражи!
О, како се надам у сан да ти банем!
Па преврћем беле од свиле јастуке!
К'о латица мака на груди ти станем!
Нека ме од јаве скрију твоје руке!
Послаћу ти песму! Чуј, моја даљино!
Да је читаш први божур кад процвета!
Разлива се моја чежња као вино...
Као сунце врелог, госпојинског лета...
Послаћу ти, Љубво, сва љувена слова,
каквих није било – откад је Косова!
ИМЕ
Целу ноћ си дугу тражио ми лице.
На земаљске звери потезао каму.
Са именом мојим римовао птице,
И палио бакље, да растераш таму.
Целу ноћ крвнике на освету звао!
Братимио руке с граном белог бора!
Клео се да име најлепше си дао,
Оној – што се крије, што тишину мора
Сакрити у девет јама безданица!
Завити у девет везених марама!
Целе ноћи тражиш одсјај њеног лица,
С побратимом, бором, док светлуца кама,
А земаљске звери крију стазу плена;
Нестала је Она, Најлепшег Имена.
Нема коментара:
Постави коментар