среда, 08. октобар 2014.

Петар Милатовић: Критички осврт на српску књижевност данас

НОВА САЛОНСКА КЊИЖЕВНОСТ
ИСПОД  ЛУПЕ КРИТИЧКЕ АНАЛИЗЕ
 
    Књижевност, као и народ у целини, налази се на дну сваког дна на скали која јасно показује комплетну моралну и националну посрнулост целог народа, највећу у целокупној досадашњој историји. Никад се више него данас није књига објављивало и никад се као данас тако мало књига читало.
     Посебан акценат данас  треба ставити на такозвану салонску књижевност. Некад  је салонска књижевност била једнострана, она, условно речено „буржујска“ која је била изван репера радничке класе и неосвешћене масе, па ако идемо дубље ходницима историје видећемо да је салонска књижевност у разним монархијама, све до почетка писмености, тежила ка екслузивизму и свим привилегијама које из тога проистичу.
      Данас се та салонска ексклузивност спустила и ушла у некадашње радничке мензе, бивше централне комитете, па чак и у садашње паланачке дућане. Тако смо добили аматерску салонску књижевност са свим секташким особинама. Наиме, нови аматерски салонски књижевници зазиру од добрих познавалаца литературе, јер пред њима не би могли да мисле како јесу оно што у ствари нису!
    Данас књиге објављују сви: кућне помоћнице, курве, глумице, певачице, генерали који су све ратове изгубили, лопови, професионални ниткови, удбаши, кочијаши,  доушници, бескућници, убице, медијске балавице, криминалци, полуинтелектуалци, пробисвети, аналфабети..., а сви они хоће да буду ексклузивци. Међутим, евидентно је њихово антиестетско циљано упросечавање које се римује са глаголом кроз густо грање, а све то да би најгоре медиокритетство постало врховништво, како би се испунила зла сврха да празне главе дођу до врха...
    Евидентан негативан тренд каналисања свести до несвести намерно у позадину, до невидљивости, гура својевремено упозорење Бродског који је, устврдивши да је поезија највиша форма људског изражавања, без длаке на језику дијагностиковао стање у којем се данас налазимо, да не читајући и не слушајући аутентичне песнике, друштво себе осуђује на инфериорне начине артикулације, на артикулацију једног политичара, једног продавца, или једног шарлатана, дакле, друштво које фаворизује свезнајуће незналице и медиокритете себи је ускратило еволутивни потенцијал.

     Тако долазимо до стравичног културоцида који највише погађа савесне читаоце који су принуђени да се окрену  осведоченим књижевним вредностима, класицима светским и домаћим. Као уредник часописа за књижевност, културу и уметност, морам имати добар желудац како бих преживео све оно што се нуди на пијаци на којој је најскупље оно што је најјефтиније. Тај тренд није изненађење у злом времену које фаворизује програмирани хаос чији је циљ сузбијање еволутивног и креативног потенцијала код човека као склопа мисаоних, емотивних и духовних констелација, а заузврат добијамо поткултуру, кич у скоро свим сферама живљења и мишљења!
     Треба бити реалан и признати да тој најогољенијој деструкцији доприносе медији који су, да подсетим, у историји увек били продужена рука управљачке олигархије.
     Данашњи медији су у служби квазидемократске партократије и најогољеније мафиократије и овакви медији и не крију своју терористичку делатност на ум и осећања нормалног човека чију су менталну хигијену опасно  угрозили управо инструментализовани медији! У овој транзицији, која је само еуфемизам за најогољенију криминалну пљачку, разуме се, ни медији нису поштеђени, већ су добили  прецизна задужења: гушити сваку креативну мисао која је у служби виталних интереса народа, фаворизовати аутсајдерство и медиокритетство, правдати све што је за осуду, осуђивати све што је праведно. У том изврнутом систему вредности  најбоље се сналазе мутиводе који увек мутна кола и у још једну превару све нас заводе. Опскурна штива, без елементарне писмености и без минималне мисаоности, безочно рекламирају преко инструментализованих медија и на тај начин се ругају здравој памети. У оваквом односу снага данас би угаони темељи планетарног књижевног осмоугаоника били тотални аутсајдери: Хомер, Шекспир, Гете, Његош, Достојевски, Толстој, Гогољ, Волтер, који не би могли да плате рекламе у медијима у којима се рекламирају књиге убица, глумица, пробисвета и аналфабета, већ би били проглашени застарелим и анахроним. Треба ли подсећати да истинским вредностима уопште није потребна јефтина реклама?
     С друге стране, данашњи медији скрибоманију користе за инаугурацију привида срећних робова који књижевност, како је луцидно приметио Солжењицин,  претварају у слушкињу суочену са „пећинским страстима“ које бесомучно и без гриже савести „кидају и черече наш свет“ и један од циљева данашњих инструментализованих медија је скраћивање врхова и фаворизовање дивљачког бујања корова кроз неписмену скрибоманију полуинтелектуалаца, на које је својевремено луцидно указао др Слободан Јовановић.
     Смешно је посматрати дубину људске плиткоће скрибомана који се, без елементраног познавања теорије књижевности, узалуд труде да кроз своје компилиране скрибоманије досегну до човека који је за њих заиста непозната категорија и та деструктивност  свести олакшана је у друштву које је оболело од тајкунизације да би се се свело касније на значај најобичније мајмунизације у свим сферама живљења и мишљења!
 
ИМАМО ВИШЕ САЛОНСКИХ И ВАШАРСКИХ КЊИЖЕВНИХ НАГРАДА 
НЕГО ПРАВИХ ПИСАЦА!
 
      На жалост и срамоту, данас  имамо далеко више „књижевних награда“ него што имамо правих писаца. Хиперинфлација књижевних награда пропорционална је огромној девалвацији књижевних вредности. Бољим познаваоцима овдашњих књижевних прилика и неприлика не преостаје ништа друго до да се смеју и да плачу истовремено. Данас  књижевну награду не можете да добијете књижевним квалитетом него степеном савијености кичме, вештином сервилности, дубином уласка у нечије дебело црево. Мало је рећи да су у питању класични кланови већ најогољеније секташке ћелије у којима се негују најгори манифестациони облици тоталитарних система, комунистичких и фашистичких.
       Код нас има далеко више књижевних награда него правих писаца. Цивилизовани свет нам се смеје. Апсолутни смо светски шампиони по броју књижевних награда, а на светској вредносној књижевној лествици налазимо се на дну, заједно са неким полуписменим, заосталим племенима.
       Сигуран сам да ће у будућности ће бити најбољи онај писац који није примио никакву идеолошку и секташку награду!
 
НА ЦАРСКИ ПРЕСТО УСТОЛИЧИЛИ РАЗБОЈНИКА
 
      Данашња књижевност је у највећем броју случајева негација књижевности. Не можемо говорити о квалитету него само о квантитету, а квантитет не чини квалитет. Да је тако подсетимо се:  Малармеово Поподне једног Фауна штампано је у свега 125 примерака и та кореодрамска представа остала је као најсугестивнија метафоричка прича о савременом добу и свету; Унгаретијева песничка збирка Радост, која је била од суштинске важности за италијанску књижевност двадесетог века, штампана је у свега 80 примерака; култна књига Пабла Неруде Двадесет љубавних песама и једна очајна штампана је у свега 120 примерака и да не набрајам даље, скоро до у бесконачност, примере из историје светске литературе, све оне чија су дела посмртно штампана у тиражима са вишемилионским бројем примерака, што недвосмилсено потврђује да квантитет никако не може да буде квалитет. Ову чињеницу данас свесно и несвесно, свеједно, у оба случаја са штеточинским исходом, занемарују управо они који су најпозванији да чувају и бране достојанство и постојанство књижевне речи, а овде, првенствено, мислим на: уреднике, рецензенте, издаваче и све који су дужни да професионалном и одговорном селекцијом раздвајају жито од кукоља, а они, у највећем броју случајева, нажалост и срамоту,  достојанство и постојанство књижевне речи, као и интегритете сопствених личности, једноставно продају у бесцење дозвољавајући шунду да се угнезди у царство литературе, а то је исто као кад би на царски престо устоличили разбојника! Разбојника на царски престо у српској литератури имамо не само метафорично него и стварно, једног удбашког доушника, данашњег академика, сваког антисрпског режима срамног и сервилног послушника, задушне мушке бабе чији  књижевни домет досеже само до лицемерне ироније на основу обичних узречица и локалних доскочица које су уобичајене у његовом каменитом завичају, који се чврсто држи за скуте удбашких црвених комесара у црним мантијама у оквиру текућег јада док још влада комунистичка и неокомунистичка Удбијада као својеврсна.
 
КЊИГУ ОБЈАВИШ КАО ДА ПЛАЋАШ МУЗИЧКУ ЖЕЉУ
 
      С обзиром да су скоро све вредности девалвирале, критеријум  за објављивање књига се све више губи и узмиче пред јефтином комерцијализацијом, политичком инструментализацијом, клановском и секташком манипулацијом! Примера ради, на међународном сајму књига у Фракфурту 2010. године, једном од најпрестижнијих у свету, присуствући промоцији моје књиге на немачком језику Комесари у мантијама – комунистички шпијуни у Српској православној цркви у издању респективног немачког издавача Гете, срео сам се са колегом Драганом Великићем, дотадашњим амбасадором Србије у Бечу и колегијално сам, разуме се, посетио штанд државе Србије на највећем светском сајму књига.
        Ни сам не знам како сам издржао да од шока не паднем у несвест! Наиме, уместо да на највећем светском сајму књига видим дела највећих српских писаца: Његоша, Андрића, Селимовића, Ракића, Црњанског, Дучића и тако даље, суочио сам се са полупразним полицама  и брошираним издањима неких писаца који су се декларисали као „другосрбијански“ и уместо богате библиотеке доминирали су њихови портрети у дупло већој величини од њихове природне такозваних писаца „друге Србије“, а било их је свега неколико: Великић, Угричић, Хамовић и тако даље. Је ли они репрезентују српску књижевност у свету? Србијо, прими моје саучешће! Искрено сам се тада забринуо за њихово ментално здравље и удаљио сам се од те клоаке. Исти случај се поновио на следећим међународним сајмовима књига у Лајпцигу и Бечу, а на међународним сајмовима у Лондону, Лос Анђелесу и Јерусалиму није их било, а боље што није, да нас не брукају пред цивилизованим светом који добро зна да ако, не дај Боже, и нестане ова цивилизација, будућа ће нас памти по Грку Хомеру, Енглезу Шекспиру, Немцу Гетеу, Русу Достојевском и Србину Његошу!
      Критеријум за објављивање књига уопште не постоји. Објављује се и штампа све и свашта. Ко год има 500 евра може да објави књигу у 500 примерака, као да плаћа музичку жељу на некој локалној радио-станици! 
        Навешћу један пример. Једна неписмена скрибоманка четвртасте главе обратила ми се у једном бечком ресторану за помоћ да јој лекторишем један текст. Урадио сам то одмах, указавши јој да не сме да пише у инфинитиву, да мора да користи седам падежа, да ако хоће да се бави књижевним радом мора да познаје именице: властите, заједничке збирне, градивне,  апстрактне; да мора да познаје род и број именица, да обавезно научи  све врсте промена именица  по падежима; да мора да познаје сва  правописна правила и тако даље; а све сам  јој то објашњавао на примерима у самом тексту. Наравно, као и сви медиокритети плитке памети, није ме послушала, али ме патолошки замрзела и почела иза леђа неуспешно да сплеткари док се сама није уловила у властитој мрежи заједно са њеним партнeром, малим човеком и великим сплеткарошем, али им та срамота не смета да се на фејсбуку потписују као „књижевници“. Ово је само један од бројних доказа да у овом посрнулом добу знање представља отежавајућу околност код незналица! Нису такви интелектуални пигмејци и морални лилипутанци сами. Пун их је фејсбук који је, част изузецима, постао планетарна гумена соба за све неостварене и презрене; мада та друштвена мрежа, као и друге, има и својих добрих страна, али то је већ друга тема.
 
КЊИЖЕВНА КРИТИКА КАО СЛУШКИЊА
 
      Посебно болна тема је књижевна критика. Наиме, истинска књижевна критика, која јасно раздваја вредност од безвредности, скоро да и не постоји више и све више постаје послушна слушкиња обогаћених пробисвета који углед купују новцем, као што купују докторске титуле и остале академске и друштвене статусе, јер све је на продају на транспарентној, односно провидној пијаци на којој је образ најјефтинији иако је постао скоро музејски експонат.
     У цивилизованом свету, како на западу тако и на истоку, критичаре и рецензенте плаћају издавачке куће пристојним хонорарима који ни у ком случају појединачно не смеју прећи трећину просечне плате. У Србији и осталим окупираним српским покрајинама, што је парадокс и наш изум, за објављивање књиге није потребна чак ни рецензија, а у цивилизованом свету уобичајено је да сваки рукопис мора да има препоруку издавачу два меродавна рецензента, што значи да свако код нас може да штампа књигу без рецензије, дакле без мишљења меродавног књижевног критичара, као да плаћа музичку жељу на локалној радио-станици. Постоје критичари који су се специјализовали за писање критика и рецензија најчешће ауторима из расејања и њихова тарифа је око 1000 евра, без обзира да ли је рукопис за објављивање или за канту за отпатке.
      Многима књига није уметничко дело него роба, нарочито неким приватним издавачима који су основали своје приватне издавачке куће после страначке злоупотребе моћи и утицаја у разним ранијим министарствима у којима нису водили рачуна о народним и државним виталним интересима већ само и искључиво о својим личним.
 
ПРОГРАМИРАНИ ХАОС
 
      Овај хаос је програмиран и да домаћем и на међународном плану и тај хаос се одразио на културу и на литературу. С обзиром да су нам данашњи политичари некадашњи уличари, није никакво чудо што смо неколико светлосних година удаљени од цивилизованог начина живљења и мишљења. Доњем миљеу памети, последњим у селу сељацима и у школи пропалим ђацима никако не одговара сређивање стања, јер ловци у мутном патолошки мрзе бистрину и сваку чистину, плаше се да би у бистрој води ловци у мутном сами били уловљени. Зато се, између осталог, грчевито боре против свих оних који хоће, смеју и умеју да служе виталним интересима свога народа, а онај ко служи свом народу онако како Бог служи грешнима, тај постаје аристократа неба и у свако доба дана и ноћи ужива гостопримство и Бога и сиромаха истовремено и са тим моралним капиталом купује се цело небо које је свима изнад глава! У том случају данашњи политичари, као послушни курири сатрапа овог народа, били би нико и ништа, или би, у најгорем случају, носили пругаста одела у установама затвореног типа! Зато им је овај данашњи хаос једина алтернатива.
 
ИМАМО ДОСТА ОРЛОВА МЕЂУ ВРАНАМА
 
      Међутим, у сваком злу постоји добро. Из овог наметнутог, али привидног,  безизлаза постоји излаз. На књижевном плану излаз ће бити у појави нових: Домановића, Нушића, Његоша, Дучића, Црњанског, па и Гогоља, Достојевског и осталих, јер овај народ има тај потенцијал и он није под контролом ниједне политичке олигархије и ниједне страначке мафиократије. Све те будуће орловске геније данас не можете да чујете од прејаког грактања  бројних врана које су чак и законом заштићене и генијалним орловима не преостаје ништа друго до да нагло узлете, да буду што даље од свих оних којима су њихове низине једине могуће висине!
 
 
 
 



2 коментара:

  1. Објављено у часопису Суштина поетике.

    ОдговориИзбриши
  2. Тачно. Зато сам у тексту објавио лого часописа СУШТИНА ПОЕТИКЕ, а на крају навео линк као извор.

    ОдговориИзбриши