На врху крошње лист што небу стреми
Недозрелом плоду црв је први гост
Роса хладна - трагови лета неми
И на једну обалу наслоњен мост
Недоумицу новом дану краде
Још врео и ћутљив сунчеви зрачак
Као у оне године безбраде
Јетко се душом проспе наде трачак
Сваки нов дан гњилим се воћем храни
Украј стабла стало минуло време
Где лето, где јесен – на којој страни
Септембар – радост или тешко бреме
Из погледа бежи небо чисто
Вране у магли већ слути јутро свако
Ветар глас носи - никад више исто
Док лист с врха крошње већ пада полако
МАЈСКА КИША
Зар ниси могла или ниси смела
Стишати урлик сједињених капи
И само дан или два да си хтела
Да станеш – чула би тло како вапи
Речна би корита чула да стењу
И плач детета и јауке мајке
И речи сиротиње о поштењу
Да ми смо сишли с Нојеве барке
О, да си хтела или смела бар ноћ
Да чујеш праведнике како ћуте
Док капима нечастиви дају моћ
Сакривши злобу под твоје скуте
Чија си робиња – бар реци јасно
Ти што нам животе узе лако
У страшном умирању и безгласно
Са чијих небеса си хладна рако
Зар ниси могла или ниси смела
Бар месечину да проспеш њивом
Да нам се виде препуна ждрела
И боје наде на лицу нам сивом
Али си презрела сву нашу муку
Нечастивима служила си верно
С њима се смејала нашем јауку
Ти, коју увек волесмо безмерно
НЕДОУМИЦА
Сву ноћ не знам с ким под чергом спавам
Занесен сам тобом или женом другом
Чији бол страстима снова искушавам
И с ким жудим зоре насмејане тугом
Сасвим већ изгубљен питам ноћну таму
Џелат ли сам себи ил' ме живот коље
А ноћ ми се смеје – вуче ме у јаму
Да страстима дам се попут какве дроље
Хоћу, све пристајем само не знам где је
Љубав у страстима ил' страст у љубави
Ни у чему вера – у чему безверје
Живот у поразу ил' у лажној слави
А сву ноћ под чергом са две жене спавам
Занесен и једном – занесен и другом
Али чији бол ме ноћас искушава
И с ким жудим зоре насмејане тугом
ОТУЂЕЊЕ
Бежиш из мојих мисли опет у мисли моје
Сва од душе тело ми сећањем узмеш лако
Мир и немири с нашом даљином тихо се споје
То зов тетреба у нама губи се полако
Губе се ноћи уз жижак наде проћердане
И стисак руке недодиру веома сличан
Свако од нас тек слути оног другог бездане
То бол постаде себично исувише личан
Постају сувишни дани испред нас и у нама
Било твоје и моје не дирне иста прича
Исто се сунце рађа – не на истим странама
То усред лета стеже нас сибирска зима цича
Стежу нас ланци слободе – тихо умирање
Несанице и снови већ су безгрешно исти
Тело души ни душа телу већ нису сазнање
То се мисли само боре у својој зависти
НАД ЖИВОТОМ
Све у мени плаче заблуделим смехом
Свако зрно среће увек с болом клија
Чедности сам дао сан досневан грехом
У простору само бескрај недођија
Вриску сам дамаре будио тишином
Оглувеле наде у сањива јутра
Све мисли у магли орао ведрином
И у сваком јуче изгубио сутра
Бежао од себе испред огледала
Стазом што вијуга баш у моје зене
Да никад не сазнам шта је судба крала
Ни колико таме има у дну мене
Нема коментара:
Постави коментар