четвртак, 02. октобар 2014.

Анђелко Заблаћански: Где је љубав у страстима?

СЕПТЕМБАР

На врху крошње лист што небу стреми
Недозрелом плоду црв је први гост
Роса хладна - трагови лета неми
И на једну обалу наслоњен мост


Недоумицу новом дану краде
Још врео и ћутљив сунчеви зрачак
Као у оне године безбраде
Јетко се душом проспе наде трачак


Сваки нов дан гњилим се воћем храни
Украј стабла стало минуло време


Где лето, где јесен – на којој страни
Септембар – радост или тешко бреме


Из погледа бежи небо чисто
Вране у магли већ слути јутро свако
Ветар глас носи - никад више исто
Док лист с врха крошње већ пада полако



МАЈСКА КИША


Зар ниси могла или ниси смела
Стишати урлик сједињених капи
И само дан или два да си хтела
Да станеш – чула би тло како вапи


Речна би корита чула да стењу
И плач детета и јауке мајке
И речи сиротиње о поштењу
Да ми смо сишли с Нојеве барке


О, да си хтела или смела бар ноћ
Да чујеш праведнике како ћуте
Док капима нечастиви дају моћ
Сакривши злобу под твоје скуте


Чија си робиња – бар реци јасно
Ти што нам животе узе лако
У страшном умирању и безгласно
Са чијих небеса си хладна рако


Зар ниси могла или ниси смела
Бар месечину да проспеш њивом
Да нам се виде препуна ждрела
И боје наде на лицу нам сивом


Али си презрела сву нашу муку
Нечастивима служила си верно
С њима се смејала нашем јауку
Ти, коју увек волесмо безмерно



НЕДОУМИЦА


Сву ноћ не знам с ким под чергом спавам
Занесен сам тобом или женом другом
Чији бол страстима снова искушавам
И с ким жудим зоре насмејане тугом


Сасвим већ изгубљен питам ноћну таму
Џелат ли сам себи ил' ме живот коље
А ноћ ми се смеје – вуче ме у јаму
Да страстима дам се попут какве дроље


Хоћу, све пристајем само не знам где је
Љубав у страстима ил' страст у љубави
Ни у чему вера – у чему безверје
Живот у поразу ил' у лажној слави


А сву ноћ под чергом са две жене спавам
Занесен и једном – занесен и другом
Али чији бол ме ноћас искушава
И с ким жудим зоре насмејане тугом



ОТУЂЕЊЕ


Бежиш из мојих мисли опет у мисли моје
Сва од душе тело ми сећањем узмеш лако
Мир и немири с нашом даљином тихо се споје
То зов тетреба у нама губи се полако


Губе се ноћи уз жижак наде проћердане
И стисак руке недодиру веома сличан
Свако од нас тек слути оног другог бездане
То бол постаде себично исувише личан


Постају сувишни дани испред нас и у нама
Било твоје и моје не дирне иста прича
Исто се сунце рађа – не на истим странама
То усред лета стеже нас сибирска зима цича

 
Стежу нас ланци слободе – тихо умирање
Несанице и снови већ су безгрешно исти
Тело души ни душа телу већ нису сазнање
То се мисли само боре у својој зависти




НАД ЖИВОТОМ


Све у мени плаче заблуделим смехом
Свако зрно среће увек с болом клија
Чедности сам дао сан досневан грехом
У простору само бескрај недођија


Вриску сам дамаре будио тишином
Оглувеле наде у сањива јутра
Све мисли у магли орао ведрином
И у сваком јуче изгубио сутра


Бежао од себе испред огледала
Стазом што вијуга баш у моје зене
Да никад не сазнам шта је судба крала
Ни колико таме има у дну мене



Нема коментара:

Постави коментар