Шта могу да ти поклоним
када си сан
чему да се надам
када су менгеле стварности
између нас
и точак мученички
из инквизиције
изгубљених душа
који меље
чистоту неспокоја
и балалајка
под звездама
заборављена давно.
А само су сенке у нама
и очи испијене
и туга под олуцима
иструлелим од кише
која упорно капима
руши самосвест о хармонији,
само си илузија
о немогућем
и црна земља која чека
да урликне литургију
за вечност.
Узалуд ти се надам.
Јер очи су моје
заостали угарак
од ноћи под небом
и тихе ватре која се буди
из случаја у случај
и тежи очишћењу
ниоткуда и ни из чега.
Узалуд ти се надам
и не знам
да ли си понтон на бујици,
уже на литици,
мисао у ишчекивању,
лик сиротице из класичних дела
благословених писаца у памћењу
срећника бескраја
или само безоблична недостојна сенка
из мистичног сна
растављених љубавника.
Сенка недосањана.
Нема коментара:
Постави коментар