Свуда се осјећа воњ напуштених кућа, много разбацаних ствари по двориштима, намјештај, ођећа, обућа, посуђе. Храна коју су црви већ увелико расточили, заударала је тако јако да се није могло удахнути. Стари и изнемогли пацови слободно су се кретали вукући своја олињала тјела преко свега тога, равнодушно гледајући у понеког човјека који је ту однекуд набасао. Гдје год се окренеш иста слика. Без струје, воде и основних животних намирница. Настањени ту, на неком непознатом мјесту, далеко од свога огњишта, људи су се састајали. Били би пресретни када би пронашли неког од чланова уже или шире породице. Само нека су живо и здраво, остало је неважно. Високе јеле, тек украшене новим изданцима јарке зелене боје, правиле су хладовину добро угаженом макадамском друму. Изгледало је као да су на трибинама неког фудбалског стадиона јер је сваки горњи ред правио сјену оном испод себе. Највиша стабла су стајала усправно, попут војника који су били обезбјеђење свима осталима. Тако је изгледала лијева страна друма, све докле је обухватало видно поље, ту испод чете вјечитих стражара. Као да је гора раширила своје разгранате руке и зове у загрљај све оне куће и дворишта, ону ријеку што је ужурбано и хучно причала све доживљаје којима је свједочила. Требало је загрлити и заштитити оне зелене пољане с друге стране ријеке и које усамљено дрво орахово што се уздизало насред поља пркосећи сјеверцу који је ту био стални гост. Упознавали су се људи, сусретали стари прије ратни познаници. Дјевојчица је све то упијала, живот упознавала.
Некако пред крај љета, упознала је човјека који јој је промјенио живот, а да тога, дуго није била свјесна. На изглед просјечан, а то никако није био, црне косе, помало спуштених рамена и погнуте главе, изгледао је сломљен и потиштен. Када су се први пут видјели, она се заједно са дједом, враћала са јутарње литургије. Он је возио бицикл, у свом полувисећем ставу, у друштву пријатеља, грабио према кући. То им је био први сусрет. Она прикладно обучена за ту прилику, али мокра од кише која је цијело јутро ромињала, помало је личила на покислу кокошку. Никако није могла изгледати лијепо и привлачно. Ипак, њега то није спријечило да уз озбиљно ,,Добар дан” упућено њеном дједу њој пошаље један скроман осмјех.
Неко је вријеме размишљала о њему, али се те јесени и наредне зиме више нису срели. Зима је била дуга и хладна па је утихнуло је и оно мало живости у томе туђем мјесту. Само се у неким кућама видио слаби одсјај свијеће. Људи су се кретали само кад је била пријека потреба. Могао се видјети само који мушкарац и то старији који није био способан за војску. Све остало било је женског рода. Погнуте главе, умотане дебелим шаловима и марамама, журно би нестајале у сњежној вејавици, натоварене многим бригама којих у ратном вихору није мањкало. Свака кућа је имала бар једног мушкараца на ратишту, за које се даноноћно молило Богу да их сачува и избави од невоље и зла. Да се не помиње глад и неимаштина која је била свеприсутна.
Дуго очекивано прољеће стигло је у пуном сјају и топлоти те сав живаљ извукло вани. Био је празник, недеља и Ђурђев дан, све је било свечано. Било је мало потребно за срећу и сви су се углавном осјећали тако, макар због тога што је лијепо вријеме. дјевојчица је са другарицом кренула у шетњу до сеоског бунара. Ту су се често састајали млади, јер за вријеме рата нису радили кафићи па је малени паркић око бунара био ,,зборно мјесто”. Шкрипа неподмазаног ланца на бициклу била је све јача те су се дјевојке окренуле. Није то било ништа чудно јер је бицикл у то вријеме био главно превозно средство. Њима су управљала два млада човјека од којих је један био он.
Њена дуга увијена коса немирно је одскакала и лепршала на прољетном повјетарцу. Преливала се у стотине нијанси боје злата, и одузимала дах свакоме ко је погледа. Кратка карирана сукњица и бијела мајица, чврсте груди набујале као два ружина пупољка пред цвијетање, као магнет су привлачиле погледе остављајући свој печат на срцу младог човјека.
-,,Стари,види ово”! - рекао му је друг, главом показујући на враголасту дјевојчицу.
-,,Пусти друже, шта ти је!? Па то је неко дијете”- одговорио је и сам не одвојивши очи од призора испред себе. Заиста, та дјевојчица је била једно велико дијете које је, вјероватно због веома строгог и патријахалног васпитања, у својим тинејџерским годинама, када би добила мало слободе, била као керче пуштено с ланца. Биле су то посебне године. То су оне године када дијете мисли да је попило сва знања овога свијета, а не зна од носа до уста.
С временом он је почео да гаји симпатије према њој. Знао је у својој глави да то није у реду, али разум је говорио једно док је срце говорило сасвим супротно. Виђали су се, на почетку случајно, а касније су те ,,случајности” постале редовне и обавезне. Он је осјећао дубоку тугу и велику радост истовремено. Знао је да не смије да се сусреће са њом, а осјећао је да мора.
Сваким је даном био на све већим мукама, разапет на двије стране. Видјело се то на лицу и у очима. Глава је вукла на једну страну, а срце на другу. Шибан орканским вјетровима, све муње и громови пуцали су у њега, а он им се отимао и гребао као мачка својим канџама заривајући их у топло месо свога срца. Знао је да не смије прећи границу и никада је није ни прешао. Он је тога љета завршио средњу школу, постао пунољетан, а она је била још далеко од тога. Млада, слатка и безбрижна, својим зеленим очима, косила је све испред себе, наивно мислећи да је сав свијет њен и да има право на све што пожели. На првом састанку га је испратила ријечима :
-,,Па нећеш ваљда отићи, а да ме не пољубиш?”
Окренуо се, погледавши је својим црним очима, пуним топлине и сјете, пуним неизмјерне љубави. Дошавши до ње, рукама обухвати њено лијепо лице, загледа се зеленило њених очију и спусти јој лагани пољубац на чело. Окренуо се и отишао. Свјестан, да ако остане, неће моћи одолити превеликом искушењу. Ишао је све брже и брже, схватајући да је заробљен у мрежу немогућег остварења. Зар је могуће да ми се под кожу увуче једна млада, незрела и предивна дјевојчица? Дијете.
Без обзира на њену наивност и живост, у очима јој је видио неку плахост и доброту. Гледајући за њим размишљала је шта се то заправо десило. Очекивала је дуг и сочан пољубац као из филма или бар његове усне на својима, али ово...никако није очекивала. Па зар је то та љубав, то усхићење о коме сви причају са жаром у очима. Зар је то оно чега је она млада и нестрпљива била жедна? Ако је то љубав, какво је онда оно осјећање и какве су мисли које су је обузимале. Ко је тај што јој је пружио погрешне информације о љубави? Ипак, нешто у том гесту, у том пољупцу јој није дало мира. Провлачило се и цурило ходницима лавиринта њеног срца. Није могло наћи пут до разума и појаснити о чему се ради. Никада јој није пало на памет да би на такав начин могла осјетити толико љубави и њежности, потпуно супротно њеним очекивањима, више налик на љубав оца према кћери или пак старијег брата према сестри.
Осјетила се веома постиђено. ”Каква сам то особа и шта радим? Како се понашам? О, Боже, стидим се сама себе!” Шта је то он био у стању да направи у њеном срцу и у глави? Каква је осјећања извлачио на површину? Није жељела да осјећа мјешавину туге и радости, стида и повреде. Љутила се на себе јер је жељела да она управља својим осјећањима, а не да чека његов следећи потез. У њеним грудима нешто се усковитлало, а зелене очи прекрио је сузни вео. Слободно вријеме су проводили заједно, он ју је чекао испред школе, испред куће и никада није био сигуран да ли ће родитељи дозволити излазак или ће ,,морати” да се искраде. Било јој је веома познато како се то ради јер је и њена старија сестра добро увјежбала ту вјежбу.
Нихов отац је био веома строг према кћерима док су синови уживали огромне повластице јер они су мушкарци. Била је сигурна да је сестра само из тог разлога имала једног и јединог момка, њега је само вољела, њему се дала и покорно га слушала читав живот. Одлучила је још као врло мала да никада не дозволи мушкарцу да од ње ради шта пожели ма ко и какав он био и да никада не смије бити ,,један и једини”.
Иронија њеног живота је у томе што тада није знала да неће бити способна и да њена савјест није спремна да то поднесе. Њено биће то није могло и ако је силно жељела да врати свим мушкарцима за оно што су трпиле њене најдраже особе. Зар је поштено да се над неким врши тортура и неправда само зато што је женског рода. Шта је то због чега је неко више вриједан ако је супротног пола? Људи се рађају са истим циљем продужетка врсте. У чему је разлика? Једно без другог неби могли испунити свој задатак. Како онда једно може бити боље од другог? Прва свађа избила је због његовог противљења њеном шишању.
Као у некој причи све се понављало. Њена сестра је имала јако бујну и дугу косу па је због те тежине имала страшне главобоље, но поменувши да би се ошишала њен ,,драги” је изричито наредио да то не смије урадити! И није се ни ошишала. Од шале је поменула да би одсјекла косу чему се он одмах успротивио. Било му је жао изгубити то благо што је као здраво и зрело класје пшенице представљало златни извор природног богатства. Занесена тиме што се прича понавља, не мислећи ни на шта друго, одлучила се ошишати. То је наравно и урадила. Сутрадан се појавила са кратком ,,паж” фризуром. Гледао ју је нетремице. Није могао схватити откуда толико пркоса у тој веселој појави. Била је то лијепа фризура али упропастити оно благо, из ината, било је превише. Видно љут и разочаран окренуо се и отишао. Остављена, гледала је за њим. Понижење које је осјећала, давало јој је снагу да пркосно бодри себе да је исправно поступила и да јој није потребан човјек који ће јој говорити шта да ради и како да живи. Тога је било и превише у њеној околини. Није знала да јој жели само добро. Ушла је у своју собу, легла и нијемо зурила у сијенке високих јасенова што су се на мјесечини преплитали и грлили на плафону њене собе. Обузело ју је чудно осјећање, до тада непознато. Била је некако тужна и празна, а није знала зашто. Била је заљубљена, лако и површно. Увијек спремна за свађу и расправу, често у стању да му протуријечи, да проводи своју вољу, није слутила да јој се лагано увлачи под кожу. Као да је неко други управљао њима, рука Божија или ко зна шта. Била је право дијете које се дури, а за кратко вријеме не зна зашто.
Без обзира на све то није била кварна душа, само се живот грубо поиграо с њом. Занесена неким својим идеалима, о животу је мислила као о властитој својини, а себе замишљала као капетана брода који је кормилом одређивао смјер кретања њихових судбина. Он је пажљиво слушао све њене проблеме. Све што ју је бољело. Често је миловао њене младе руке, окорјеле од жуљева, испуцале од посла. Радовао се сваком њеном радовању, туговао због њене туге. Био је једини што ју је разумио, а она слијепа од живота, са својих петнаест година то није разумјела. Прожет чежњом и свјестан њених младих година, дуго би је миловао погледом, често спустио свој блажени пољубац на њено чело. Онако покровитељски. Свуда ју је водио, све попуштао и чинио на вољу зрело и свјесно, а она је мислила да све конце држи у својим рукама. Долазио је њеној кући, није устукнуо пред њеним оцем, пред браћом и сестрама. Поштовао ју је и имао часне намјере. Чувао је као кап воде на длану. Као најљепши драги камен коме пријети опасност да се распадне у парампарчад. Само га је њена мајка прихватила, али ипак држећи на малој дистанци. Својом добротом и блаженством разбио је предрасуде о разлици у годинама.
Најстарији од три брата није желио да прихвати. Знао је шта је све у стању да уради старији мушкарац, младој незрелој и неискусној дјевојчици. Колико јој је бола могао нањети. Брат је био свјестан суровости живота. Он није желио одустати од своје мале дјевојчице, а велике љубави. Вријеме је пролазило и он је постао свакодневни посјетилац њихове куће. Она енергична, сва пркосна, свима вјеровала безусловно, мислећи да су сви као он, ништа лоше није очекивала. Имала је за пријатеље све оне које није смјела, дружила се са онима који ће јој доћи главе и направити хаос у њеном животу и замало је одвести у бездан и вјечну таму. Учествовала је с њима у подлим смицалицама, не знајући шта се њој спрема и колико ће је то скупо коштати.
Он је то посматрао и стално је упозоравао да на вријеме одустане од тог друштва јер ће је гурнути у дубоки понор, са највише литице, одакле нема повратка. Наравно, није му вјеровала. Мислила је како је досадан са том причом и како само жели да је одвоји од њених ,,пријатеља”. Тада би се посвађали, јер јој је све то личило на судбину коју није могла поднијети, на судбину њених вољених, на судбину бола и трпљења. На веома груб начин сазнала је да то није било ни слично и да је њен анђео чувар желио све најбоље. Због тог сљепила није разазнавала шта је привид а шта стварно стање. Ишла је у супротном смјеру.Тако је могао само да посматра како она одлази у пропаст и не дозвољава му да је врати. Ипак, није слутио колико је био у праву и колико ју је заправо превише волио. Она то није видјела, јер јој је увијек био на услузи, Свака свађа изазивала је велику нелагоду и празнину.
Није била свјесна да је и она њега вољела. Њене године, околности, а и она сама, нису дозволиле чистој љубави да исплива на површину него су је затрпали и везали погрешним конопцем. И мајка је као и већина мајки, осјећала да ту нешто није како треба, да јој је кћер у опасности. И то својом кривицом. Није је схватала, нити с њом разговарала о томе па је није ни могла разумјети као он. Мајка је знала да мора некако да је извуче из свега тога. Али како? Видјела је колико је тај младић био добар човјек. Он је волио њену кћерку и никада јој не би нанио зло. Био је човјек од повјерења, сигуран и одговоран, као створен за њено дијете. Колико је само пута имао прилику да је узме онако набујалу, као пупољак руже, вреле крви и жељну све да проба. Колико ју је желио, а био потпуно несхваћен од ње, био је сам у својој љубави. Могао је да је искористи и обешчасти, али није. Он ју је волио и није хтио да она пати! Она је њему и себи још више наносила бол, несвјесна и охола, посрнула и пала на дно животне провалије.
У њеној глави била је зацртана само једна мисао, а то је да неће трпјети оно што су њене ближње трпиле. Није ни сањала да ће због тога сама себи бити омрзнута и жигосана, запрљана за читав живот и никада се неће моћи опрати од те прљавштине, баш никада. А њени ,,пријатељи” су уживали у остварењу свог наума, те су ликовали уживали. Чинили су јој то иза леђа. Вријеме је пролазило, живот је прео своју пређу, непрестано мотајући своје клупко некада дебље, а некада танко, скоро до пуцања.
Прошле су још двије године од тада. Они су живљели заједно. Он ју је волио, уживао у њој, узимао ју је њежно и страсно, са пуно љубави, пазећи да је никада не поврједи. Ипак је осјећао да она није била испуњена и срећна. Заиста је било тако. Сваки дан је бивала све тужнија, а да ни сама није знала зашто. Никада није имала лагодан живот нити какво срећно дјетинство. Али овај сада живот, други људи, друга средина, све непознато и другачији начин живота, све се то одједном свалило на њена плећа. Била је вриједна и способна, није се бојала никаквог посла. Чак је радила много мање него код својих родитеља, али је нешто гушило и притискало све жешће. Зимске дуге ноћи, завејани путевии мрачни суморни дани све су више доприносили њеном депресивном стању.
Сваки дан била је несрећнија. Све је теже било носити нејасни терет живота. Шта је одједном направило велике бразде у њеној души. И да ли се то догодило одједном? Он ју је само нијемо посматрао. Знао је да нешто не штима, плашио се тога, а ништа није могао предузети.
Изненада му је синула идеја. Дијете! Направит ће јој бебу! Сам је одлучио, без њеног знања, направиће дијете, јер она уствари, осим веома скромног знања из школе, ништа о томе није ни знала. Још увијек, крајем двадесетог вијека, о томе је било срамота говорити. Сви који су требали да јој кажу, ћутали су! Срамота је било побогу, дјеци о томе говорити. Е управо та срамота оставит ће крвави ожиљак на њеној души и животу. Нико се није трудио да тој дјеци у тинејџерским годинама, прича о сексу, о моралу, да им пробуди свијест о истинском животу и његовој суровој стварности.
У већ поодмаклом стадијуму трудноће, њој је било све горе. Данима није никуда излазила, све јој је било сувишно. Никоме није ишла нити је кога звала себи у посјету. Сва њена чула давно су отупила и није било интересовања за свијет мимо њене унутрашњости. Почињали су њени кошмари које она није разумјела. Све док једне вреле љетње ноћи, коначно није схватила у чему је ствар. Вољела га је толико да је бољело. Бољело је тим више сто је схватила ко је тај човјек којег има крај себе. Шта јој је пружио? Све оно што је имало праве људске вриједности! А она - како му је вратила? Нагло је скочила из кревета и дрхтавим гласом му рекла:
-,,Знам шта није у реду! Ја! Једноставно ја нисам у реду! Морам ти то рећи или ћу пукнути, па ти онда одлучи шта ћемо и како даље”!
И рекла му је. Бујица суза и ријечи је потекла из те рупе без дна. Није било краја ријеци бола и патњи што су куљали као ужарени гејзир и распрскавали своје капи, отровне и погане свуда уоколо. Рекла му је колико је била глупа и шта јој је донијело вјеровање својим ,,прјатељима”. Ти ,,пријатељи” су јој забили нож у леђа, а самим тим она је тај исти бодеж зарила њему у утробу. Пробола му је јетру, плућа, запарала желудац, пробила дијафрагму, да би дошла до жуци, горке и чемерне која је пржила својом опорошћу. На сами врх набола је срце. То није био нож. То је била “кама” дугачка и широка, чим је могла, једним потезом, направити толико штете. Једино му је душа остала читава. Он је био душа. Органи су крварили, љевали су потоци крви, крви која је била толико затрована да би усахло све чега би се дотакла и од свега би остала само танка покорица.
А он је био човјек од самог почетка, ничим то није заслужио. Зашто је морао да испашта због патње њене сестре, мајке или ко зна чије гријехе. Да ли је он то у дубини своје душе можда и очекивао? Она је плакала, ридала и гушила се у сузама све док грч у желудцу неби натјерао на повраћање.
Гледао ју је онако јадну и биједну, уплакану и од суза натечену. Ни силуета више од оне веселе, пркосне дјевојчице. Ко је то сада био испред њега, нека непознаница? Колико је могао да вјерује тим сузама, тим јецајима? Да ли је то она слатка мала дјевојчица коју је он волио свим својим бићем? Је ли то она иста којој је пољупцем у чело одавао почаст њеној чедности? Од своје жалости и бола није знао шта ће. Није желио да гледа њену прљаву вањштину. Није хтио да осјети њену смрдљиву утробу. Заударала је попут труле тикве. Све је имало воњ трулежи, све осим његовог дјетета. Оно је, чисто и блажено, било окружено трулежи.
Стари људи кажу: ”Ко са дјецом лијеже, усран се буди”! “Ето то се управо мени десило”- мислио је сав изморен и сломљен од болова који су га разапињали. Његова душа је јецала од бола. Најрадије би рикнуо као рањени лав када упадне у замку па крвари онако прободен. Или као медвјед који је упао у гвожђа. И да са том риком изађе сав бол и душа са њим. Касно је схватила да су ријетки људи као што је он. Касно је видјела сву ту љубав упућену њој. Нико, сем њега, није био достојан љубави коју је требало да му пружи. Није могла да га погледа у очи, није га била вриједна. На све ће пристати, све што буде тражио од ње. Знала је да нема повратка кући. Од оца не би смјела, а мајци никада неби могла погледати у очи. Не би имала снаге да стане пред њу онако часну и поштену, беспријекорно чисту пред Богом и људима. Зна се да ивер не иде далеко од пања, али како је она могла тако далеко отићи и удаљити се од свог пања? Како је то било могуће? Није чак ни била сретна са тим друштвом! Само се правила да ужива! То је био привид, илузија задовољства и безбрижности. Касно, јако касно. Шта јој је онда све то требало? То је једино што никада неће моћи схватити нити себи опростити.
Све би било много лакше да је он био неки покварењак који је само желио да је искористи и одбаци као потрошену крпу, као отирач. Онда би могла мирно дио кривице пребацити на њега и да не осјећа толико гриже савјести. Можда би тада могла себи опростити. Овако неће никада моћи. Ништа није одлучио. Са пјесмом првих пијетлова и они су заспали. Чинило се да је и та пјесма, тог јутра, била тужна као и њихове судбине. Она се у тој ноћи преобразила из дијетета у једну сасвим огорчену, одраслу, сломљену жену. Није имала дјевојаштво нити се проводила, није уживала нити прелазила из везе у везу, него је само једним непромишљеним гестом уништила сав свој живот. А на његовом оставила неизбрисив печат живе ране, рак ране.
У тој ноћи она се преобразила. Ујутро је била друга особа што је на почетку свога живота само жељела да умре. Није могао из своје коже, одлучио је да крену из почетка. Дала му је обећање да је са тим животом готово. Колико јој је вјеровао то само он зна али је на њеном, преко ноћи остарјелом лицу, видио неизмјерну тугу и искрено покајање.
Обећање које му је дала било је више него сувишно, јер у случају поновљеног, борила би се до посљедњег атома снаге. Сада није могла умријети, јер је ту било дијете коме је била потребна. Да ли уопште таква особа може некоме бити потребна? Дијете треба мајку, чисту и свијетлу, са ореолом око главе. Када кажеш мајка, да је то пуним устима и да се поклониш при изговору те свете ријечи, а не хрпу смрдљиве трулежи и отпада, гомилу срамотну. Благи Господ је тако хтио да дијете има такву мајку са свим манама и понеком врлином. Он зна зашто је тако одредио и Његову вољу треба поштовати и прихватити. Тако је записано. Али како прихватити, на који начин? Порођај је протекао у најбољем реду. Родила је сина, здравог и прелијепог, као индигом пресликаног, исти отац. Тако мали а толико је подсјећао на њеног мужа, свога оца. То је у њој потакнуло мајчинске осјећаје, помјешане са тугом и кривицом. Отац је био пресрећан. Млада жена му је подарила најљепши поклон и пробудила у њему низ разних осјећања, непознатих до тада. Смјењивали су се радост и туга, срећа и нада у боље односе између њих. Није могао знати какве се све промјене дешавају у њој, колико због скорашњих доживљаја, толико и због хормонског дисбаланса, послије порођаја. Није била ни налик на ону особу веселу и раздрагану, енергичну и увијек спремну за акцију. Та је жена нестала, усахла и испарила као капи кише на сунцу. Постала је озбиљна и огорчена, пуна јада којег се није могла ослободити, пуна гњева, кривње, страха и покајања.
Његова љубав према њој као да је била још већа и ни за трун није јењавала, а то ју је бољело највише, због тога се осјећала још горе. И ту је, газећи преко свог крвавог срца, разумио шта јој се десило. Опет је прије него ико, био јој пријатељ, брат, сестра, родитељ. Имала је три у једном, мужа, брата и друга. Свако се собом забавио, борба за живот свакоме је била основна окупација. Он је послије свега, њу разумио. То ју је живу у земљу укопавало, није могла нити хтјела живјети, није имала снаге борити се са собом, само је хтјела затворити очи заувијек. Окренувши се око себе схватила је да је и то немогуће, јер је ту била препрека, дивна и невина. Препрека која ју је опомињала да није сама. Да би, својом смрћу, највише поврједила оне који је воле. Због њих је живјела, због њих је трпила страшне раздоре и душевне патње. Само је њих двојицу видјела, њима угађала и правила им на вољу те даноноћно плакала, желећи да исплаче све своје јаде и боли. ,,Нека”-мислила је-,,тако ми и треба, заслужила сам ја и горе, када сам поврједила јединог човјека који нешто вриједи, у овом лудом времену у коме су многи изгубили све људске вриједности и карактер, ако су их уопште и имали”.
Вријеме је пролазило, а она је патила, страшно патила, због његове неизмјерне доброте, због судбине или Божије воље, или ко зна чега већ. Што им је живот приредио такву иронију.
Неко је вријеме размишљала о њему, али се те јесени и наредне зиме више нису срели. Зима је била дуга и хладна па је утихнуло је и оно мало живости у томе туђем мјесту. Само се у неким кућама видио слаби одсјај свијеће. Људи су се кретали само кад је била пријека потреба. Могао се видјети само који мушкарац и то старији који није био способан за војску. Све остало било је женског рода. Погнуте главе, умотане дебелим шаловима и марамама, журно би нестајале у сњежној вејавици, натоварене многим бригама којих у ратном вихору није мањкало. Свака кућа је имала бар једног мушкараца на ратишту, за које се даноноћно молило Богу да их сачува и избави од невоље и зла. Да се не помиње глад и неимаштина која је била свеприсутна.
Дуго очекивано прољеће стигло је у пуном сјају и топлоти те сав живаљ извукло вани. Био је празник, недеља и Ђурђев дан, све је било свечано. Било је мало потребно за срећу и сви су се углавном осјећали тако, макар због тога што је лијепо вријеме. дјевојчица је са другарицом кренула у шетњу до сеоског бунара. Ту су се често састајали млади, јер за вријеме рата нису радили кафићи па је малени паркић око бунара био ,,зборно мјесто”. Шкрипа неподмазаног ланца на бициклу била је све јача те су се дјевојке окренуле. Није то било ништа чудно јер је бицикл у то вријеме био главно превозно средство. Њима су управљала два млада човјека од којих је један био он.
Њена дуга увијена коса немирно је одскакала и лепршала на прољетном повјетарцу. Преливала се у стотине нијанси боје злата, и одузимала дах свакоме ко је погледа. Кратка карирана сукњица и бијела мајица, чврсте груди набујале као два ружина пупољка пред цвијетање, као магнет су привлачиле погледе остављајући свој печат на срцу младог човјека.
-,,Стари,види ово”! - рекао му је друг, главом показујући на враголасту дјевојчицу.
-,,Пусти друже, шта ти је!? Па то је неко дијете”- одговорио је и сам не одвојивши очи од призора испред себе. Заиста, та дјевојчица је била једно велико дијете које је, вјероватно због веома строгог и патријахалног васпитања, у својим тинејџерским годинама, када би добила мало слободе, била као керче пуштено с ланца. Биле су то посебне године. То су оне године када дијете мисли да је попило сва знања овога свијета, а не зна од носа до уста.
С временом он је почео да гаји симпатије према њој. Знао је у својој глави да то није у реду, али разум је говорио једно док је срце говорило сасвим супротно. Виђали су се, на почетку случајно, а касније су те ,,случајности” постале редовне и обавезне. Он је осјећао дубоку тугу и велику радост истовремено. Знао је да не смије да се сусреће са њом, а осјећао је да мора.
Сваким је даном био на све већим мукама, разапет на двије стране. Видјело се то на лицу и у очима. Глава је вукла на једну страну, а срце на другу. Шибан орканским вјетровима, све муње и громови пуцали су у њега, а он им се отимао и гребао као мачка својим канџама заривајући их у топло месо свога срца. Знао је да не смије прећи границу и никада је није ни прешао. Он је тога љета завршио средњу школу, постао пунољетан, а она је била још далеко од тога. Млада, слатка и безбрижна, својим зеленим очима, косила је све испред себе, наивно мислећи да је сав свијет њен и да има право на све што пожели. На првом састанку га је испратила ријечима :
-,,Па нећеш ваљда отићи, а да ме не пољубиш?”
Окренуо се, погледавши је својим црним очима, пуним топлине и сјете, пуним неизмјерне љубави. Дошавши до ње, рукама обухвати њено лијепо лице, загледа се зеленило њених очију и спусти јој лагани пољубац на чело. Окренуо се и отишао. Свјестан, да ако остане, неће моћи одолити превеликом искушењу. Ишао је све брже и брже, схватајући да је заробљен у мрежу немогућег остварења. Зар је могуће да ми се под кожу увуче једна млада, незрела и предивна дјевојчица? Дијете.
Без обзира на њену наивност и живост, у очима јој је видио неку плахост и доброту. Гледајући за њим размишљала је шта се то заправо десило. Очекивала је дуг и сочан пољубац као из филма или бар његове усне на својима, али ово...никако није очекивала. Па зар је то та љубав, то усхићење о коме сви причају са жаром у очима. Зар је то оно чега је она млада и нестрпљива била жедна? Ако је то љубав, какво је онда оно осјећање и какве су мисли које су је обузимале. Ко је тај што јој је пружио погрешне информације о љубави? Ипак, нешто у том гесту, у том пољупцу јој није дало мира. Провлачило се и цурило ходницима лавиринта њеног срца. Није могло наћи пут до разума и појаснити о чему се ради. Никада јој није пало на памет да би на такав начин могла осјетити толико љубави и њежности, потпуно супротно њеним очекивањима, више налик на љубав оца према кћери или пак старијег брата према сестри.
Осјетила се веома постиђено. ”Каква сам то особа и шта радим? Како се понашам? О, Боже, стидим се сама себе!” Шта је то он био у стању да направи у њеном срцу и у глави? Каква је осјећања извлачио на површину? Није жељела да осјећа мјешавину туге и радости, стида и повреде. Љутила се на себе јер је жељела да она управља својим осјећањима, а не да чека његов следећи потез. У њеним грудима нешто се усковитлало, а зелене очи прекрио је сузни вео. Слободно вријеме су проводили заједно, он ју је чекао испред школе, испред куће и никада није био сигуран да ли ће родитељи дозволити излазак или ће ,,морати” да се искраде. Било јој је веома познато како се то ради јер је и њена старија сестра добро увјежбала ту вјежбу.
Нихов отац је био веома строг према кћерима док су синови уживали огромне повластице јер они су мушкарци. Била је сигурна да је сестра само из тог разлога имала једног и јединог момка, њега је само вољела, њему се дала и покорно га слушала читав живот. Одлучила је још као врло мала да никада не дозволи мушкарцу да од ње ради шта пожели ма ко и какав он био и да никада не смије бити ,,један и једини”.
Иронија њеног живота је у томе што тада није знала да неће бити способна и да њена савјест није спремна да то поднесе. Њено биће то није могло и ако је силно жељела да врати свим мушкарцима за оно што су трпиле њене најдраже особе. Зар је поштено да се над неким врши тортура и неправда само зато што је женског рода. Шта је то због чега је неко више вриједан ако је супротног пола? Људи се рађају са истим циљем продужетка врсте. У чему је разлика? Једно без другог неби могли испунити свој задатак. Како онда једно може бити боље од другог? Прва свађа избила је због његовог противљења њеном шишању.
Као у некој причи све се понављало. Њена сестра је имала јако бујну и дугу косу па је због те тежине имала страшне главобоље, но поменувши да би се ошишала њен ,,драги” је изричито наредио да то не смије урадити! И није се ни ошишала. Од шале је поменула да би одсјекла косу чему се он одмах успротивио. Било му је жао изгубити то благо што је као здраво и зрело класје пшенице представљало златни извор природног богатства. Занесена тиме што се прича понавља, не мислећи ни на шта друго, одлучила се ошишати. То је наравно и урадила. Сутрадан се појавила са кратком ,,паж” фризуром. Гледао ју је нетремице. Није могао схватити откуда толико пркоса у тој веселој појави. Била је то лијепа фризура али упропастити оно благо, из ината, било је превише. Видно љут и разочаран окренуо се и отишао. Остављена, гледала је за њим. Понижење које је осјећала, давало јој је снагу да пркосно бодри себе да је исправно поступила и да јој није потребан човјек који ће јој говорити шта да ради и како да живи. Тога је било и превише у њеној околини. Није знала да јој жели само добро. Ушла је у своју собу, легла и нијемо зурила у сијенке високих јасенова што су се на мјесечини преплитали и грлили на плафону њене собе. Обузело ју је чудно осјећање, до тада непознато. Била је некако тужна и празна, а није знала зашто. Била је заљубљена, лако и површно. Увијек спремна за свађу и расправу, често у стању да му протуријечи, да проводи своју вољу, није слутила да јој се лагано увлачи под кожу. Као да је неко други управљао њима, рука Божија или ко зна шта. Била је право дијете које се дури, а за кратко вријеме не зна зашто.
Без обзира на све то није била кварна душа, само се живот грубо поиграо с њом. Занесена неким својим идеалима, о животу је мислила као о властитој својини, а себе замишљала као капетана брода који је кормилом одређивао смјер кретања њихових судбина. Он је пажљиво слушао све њене проблеме. Све што ју је бољело. Често је миловао њене младе руке, окорјеле од жуљева, испуцале од посла. Радовао се сваком њеном радовању, туговао због њене туге. Био је једини што ју је разумио, а она слијепа од живота, са својих петнаест година то није разумјела. Прожет чежњом и свјестан њених младих година, дуго би је миловао погледом, често спустио свој блажени пољубац на њено чело. Онако покровитељски. Свуда ју је водио, све попуштао и чинио на вољу зрело и свјесно, а она је мислила да све конце држи у својим рукама. Долазио је њеној кући, није устукнуо пред њеним оцем, пред браћом и сестрама. Поштовао ју је и имао часне намјере. Чувао је као кап воде на длану. Као најљепши драги камен коме пријети опасност да се распадне у парампарчад. Само га је њена мајка прихватила, али ипак држећи на малој дистанци. Својом добротом и блаженством разбио је предрасуде о разлици у годинама.
Најстарији од три брата није желио да прихвати. Знао је шта је све у стању да уради старији мушкарац, младој незрелој и неискусној дјевојчици. Колико јој је бола могао нањети. Брат је био свјестан суровости живота. Он није желио одустати од своје мале дјевојчице, а велике љубави. Вријеме је пролазило и он је постао свакодневни посјетилац њихове куће. Она енергична, сва пркосна, свима вјеровала безусловно, мислећи да су сви као он, ништа лоше није очекивала. Имала је за пријатеље све оне које није смјела, дружила се са онима који ће јој доћи главе и направити хаос у њеном животу и замало је одвести у бездан и вјечну таму. Учествовала је с њима у подлим смицалицама, не знајући шта се њој спрема и колико ће је то скупо коштати.
Он је то посматрао и стално је упозоравао да на вријеме одустане од тог друштва јер ће је гурнути у дубоки понор, са највише литице, одакле нема повратка. Наравно, није му вјеровала. Мислила је како је досадан са том причом и како само жели да је одвоји од њених ,,пријатеља”. Тада би се посвађали, јер јој је све то личило на судбину коју није могла поднијети, на судбину њених вољених, на судбину бола и трпљења. На веома груб начин сазнала је да то није било ни слично и да је њен анђео чувар желио све најбоље. Због тог сљепила није разазнавала шта је привид а шта стварно стање. Ишла је у супротном смјеру.Тако је могао само да посматра како она одлази у пропаст и не дозвољава му да је врати. Ипак, није слутио колико је био у праву и колико ју је заправо превише волио. Она то није видјела, јер јој је увијек био на услузи, Свака свађа изазивала је велику нелагоду и празнину.
Није била свјесна да је и она њега вољела. Њене године, околности, а и она сама, нису дозволиле чистој љубави да исплива на површину него су је затрпали и везали погрешним конопцем. И мајка је као и већина мајки, осјећала да ту нешто није како треба, да јој је кћер у опасности. И то својом кривицом. Није је схватала, нити с њом разговарала о томе па је није ни могла разумјети као он. Мајка је знала да мора некако да је извуче из свега тога. Али како? Видјела је колико је тај младић био добар човјек. Он је волио њену кћерку и никада јој не би нанио зло. Био је човјек од повјерења, сигуран и одговоран, као створен за њено дијете. Колико је само пута имао прилику да је узме онако набујалу, као пупољак руже, вреле крви и жељну све да проба. Колико ју је желио, а био потпуно несхваћен од ње, био је сам у својој љубави. Могао је да је искористи и обешчасти, али није. Он ју је волио и није хтио да она пати! Она је њему и себи још више наносила бол, несвјесна и охола, посрнула и пала на дно животне провалије.
У њеној глави била је зацртана само једна мисао, а то је да неће трпјети оно што су њене ближње трпиле. Није ни сањала да ће због тога сама себи бити омрзнута и жигосана, запрљана за читав живот и никада се неће моћи опрати од те прљавштине, баш никада. А њени ,,пријатељи” су уживали у остварењу свог наума, те су ликовали уживали. Чинили су јој то иза леђа. Вријеме је пролазило, живот је прео своју пређу, непрестано мотајући своје клупко некада дебље, а некада танко, скоро до пуцања.
Прошле су још двије године од тада. Они су живљели заједно. Он ју је волио, уживао у њој, узимао ју је њежно и страсно, са пуно љубави, пазећи да је никада не поврједи. Ипак је осјећао да она није била испуњена и срећна. Заиста је било тако. Сваки дан је бивала све тужнија, а да ни сама није знала зашто. Никада није имала лагодан живот нити какво срећно дјетинство. Али овај сада живот, други људи, друга средина, све непознато и другачији начин живота, све се то одједном свалило на њена плећа. Била је вриједна и способна, није се бојала никаквог посла. Чак је радила много мање него код својих родитеља, али је нешто гушило и притискало све жешће. Зимске дуге ноћи, завејани путевии мрачни суморни дани све су више доприносили њеном депресивном стању.
Сваки дан била је несрећнија. Све је теже било носити нејасни терет живота. Шта је одједном направило велике бразде у њеној души. И да ли се то догодило одједном? Он ју је само нијемо посматрао. Знао је да нешто не штима, плашио се тога, а ништа није могао предузети.
Изненада му је синула идеја. Дијете! Направит ће јој бебу! Сам је одлучио, без њеног знања, направиће дијете, јер она уствари, осим веома скромног знања из школе, ништа о томе није ни знала. Још увијек, крајем двадесетог вијека, о томе је било срамота говорити. Сви који су требали да јој кажу, ћутали су! Срамота је било побогу, дјеци о томе говорити. Е управо та срамота оставит ће крвави ожиљак на њеној души и животу. Нико се није трудио да тој дјеци у тинејџерским годинама, прича о сексу, о моралу, да им пробуди свијест о истинском животу и његовој суровој стварности.
У већ поодмаклом стадијуму трудноће, њој је било све горе. Данима није никуда излазила, све јој је било сувишно. Никоме није ишла нити је кога звала себи у посјету. Сва њена чула давно су отупила и није било интересовања за свијет мимо њене унутрашњости. Почињали су њени кошмари које она није разумјела. Све док једне вреле љетње ноћи, коначно није схватила у чему је ствар. Вољела га је толико да је бољело. Бољело је тим више сто је схватила ко је тај човјек којег има крај себе. Шта јој је пружио? Све оно што је имало праве људске вриједности! А она - како му је вратила? Нагло је скочила из кревета и дрхтавим гласом му рекла:
-,,Знам шта није у реду! Ја! Једноставно ја нисам у реду! Морам ти то рећи или ћу пукнути, па ти онда одлучи шта ћемо и како даље”!
И рекла му је. Бујица суза и ријечи је потекла из те рупе без дна. Није било краја ријеци бола и патњи што су куљали као ужарени гејзир и распрскавали своје капи, отровне и погане свуда уоколо. Рекла му је колико је била глупа и шта јој је донијело вјеровање својим ,,прјатељима”. Ти ,,пријатељи” су јој забили нож у леђа, а самим тим она је тај исти бодеж зарила њему у утробу. Пробола му је јетру, плућа, запарала желудац, пробила дијафрагму, да би дошла до жуци, горке и чемерне која је пржила својом опорошћу. На сами врх набола је срце. То није био нож. То је била “кама” дугачка и широка, чим је могла, једним потезом, направити толико штете. Једино му је душа остала читава. Он је био душа. Органи су крварили, љевали су потоци крви, крви која је била толико затрована да би усахло све чега би се дотакла и од свега би остала само танка покорица.
А он је био човјек од самог почетка, ничим то није заслужио. Зашто је морао да испашта због патње њене сестре, мајке или ко зна чије гријехе. Да ли је он то у дубини своје душе можда и очекивао? Она је плакала, ридала и гушила се у сузама све док грч у желудцу неби натјерао на повраћање.
Гледао ју је онако јадну и биједну, уплакану и од суза натечену. Ни силуета више од оне веселе, пркосне дјевојчице. Ко је то сада био испред њега, нека непознаница? Колико је могао да вјерује тим сузама, тим јецајима? Да ли је то она слатка мала дјевојчица коју је он волио свим својим бићем? Је ли то она иста којој је пољупцем у чело одавао почаст њеној чедности? Од своје жалости и бола није знао шта ће. Није желио да гледа њену прљаву вањштину. Није хтио да осјети њену смрдљиву утробу. Заударала је попут труле тикве. Све је имало воњ трулежи, све осим његовог дјетета. Оно је, чисто и блажено, било окружено трулежи.
Стари људи кажу: ”Ко са дјецом лијеже, усран се буди”! “Ето то се управо мени десило”- мислио је сав изморен и сломљен од болова који су га разапињали. Његова душа је јецала од бола. Најрадије би рикнуо као рањени лав када упадне у замку па крвари онако прободен. Или као медвјед који је упао у гвожђа. И да са том риком изађе сав бол и душа са њим. Касно је схватила да су ријетки људи као што је он. Касно је видјела сву ту љубав упућену њој. Нико, сем њега, није био достојан љубави коју је требало да му пружи. Није могла да га погледа у очи, није га била вриједна. На све ће пристати, све што буде тражио од ње. Знала је да нема повратка кући. Од оца не би смјела, а мајци никада неби могла погледати у очи. Не би имала снаге да стане пред њу онако часну и поштену, беспријекорно чисту пред Богом и људима. Зна се да ивер не иде далеко од пања, али како је она могла тако далеко отићи и удаљити се од свог пања? Како је то било могуће? Није чак ни била сретна са тим друштвом! Само се правила да ужива! То је био привид, илузија задовољства и безбрижности. Касно, јако касно. Шта јој је онда све то требало? То је једино што никада неће моћи схватити нити себи опростити.
Све би било много лакше да је он био неки покварењак који је само желио да је искористи и одбаци као потрошену крпу, као отирач. Онда би могла мирно дио кривице пребацити на њега и да не осјећа толико гриже савјести. Можда би тада могла себи опростити. Овако неће никада моћи. Ништа није одлучио. Са пјесмом првих пијетлова и они су заспали. Чинило се да је и та пјесма, тог јутра, била тужна као и њихове судбине. Она се у тој ноћи преобразила из дијетета у једну сасвим огорчену, одраслу, сломљену жену. Није имала дјевојаштво нити се проводила, није уживала нити прелазила из везе у везу, него је само једним непромишљеним гестом уништила сав свој живот. А на његовом оставила неизбрисив печат живе ране, рак ране.
У тој ноћи она се преобразила. Ујутро је била друга особа што је на почетку свога живота само жељела да умре. Није могао из своје коже, одлучио је да крену из почетка. Дала му је обећање да је са тим животом готово. Колико јој је вјеровао то само он зна али је на њеном, преко ноћи остарјелом лицу, видио неизмјерну тугу и искрено покајање.
Обећање које му је дала било је више него сувишно, јер у случају поновљеног, борила би се до посљедњег атома снаге. Сада није могла умријети, јер је ту било дијете коме је била потребна. Да ли уопште таква особа може некоме бити потребна? Дијете треба мајку, чисту и свијетлу, са ореолом око главе. Када кажеш мајка, да је то пуним устима и да се поклониш при изговору те свете ријечи, а не хрпу смрдљиве трулежи и отпада, гомилу срамотну. Благи Господ је тако хтио да дијете има такву мајку са свим манама и понеком врлином. Он зна зашто је тако одредио и Његову вољу треба поштовати и прихватити. Тако је записано. Али како прихватити, на који начин? Порођај је протекао у најбољем реду. Родила је сина, здравог и прелијепог, као индигом пресликаног, исти отац. Тако мали а толико је подсјећао на њеног мужа, свога оца. То је у њој потакнуло мајчинске осјећаје, помјешане са тугом и кривицом. Отац је био пресрећан. Млада жена му је подарила најљепши поклон и пробудила у њему низ разних осјећања, непознатих до тада. Смјењивали су се радост и туга, срећа и нада у боље односе између њих. Није могао знати какве се све промјене дешавају у њој, колико због скорашњих доживљаја, толико и због хормонског дисбаланса, послије порођаја. Није била ни налик на ону особу веселу и раздрагану, енергичну и увијек спремну за акцију. Та је жена нестала, усахла и испарила као капи кише на сунцу. Постала је озбиљна и огорчена, пуна јада којег се није могла ослободити, пуна гњева, кривње, страха и покајања.
Његова љубав према њој као да је била још већа и ни за трун није јењавала, а то ју је бољело највише, због тога се осјећала још горе. И ту је, газећи преко свог крвавог срца, разумио шта јој се десило. Опет је прије него ико, био јој пријатељ, брат, сестра, родитељ. Имала је три у једном, мужа, брата и друга. Свако се собом забавио, борба за живот свакоме је била основна окупација. Он је послије свега, њу разумио. То ју је живу у земљу укопавало, није могла нити хтјела живјети, није имала снаге борити се са собом, само је хтјела затворити очи заувијек. Окренувши се око себе схватила је да је и то немогуће, јер је ту била препрека, дивна и невина. Препрека која ју је опомињала да није сама. Да би, својом смрћу, највише поврједила оне који је воле. Због њих је живјела, због њих је трпила страшне раздоре и душевне патње. Само је њих двојицу видјела, њима угађала и правила им на вољу те даноноћно плакала, желећи да исплаче све своје јаде и боли. ,,Нека”-мислила је-,,тако ми и треба, заслужила сам ја и горе, када сам поврједила јединог човјека који нешто вриједи, у овом лудом времену у коме су многи изгубили све људске вриједности и карактер, ако су их уопште и имали”.
Вријеме је пролазило, а она је патила, страшно патила, због његове неизмјерне доброте, због судбине или Божије воље, или ко зна чега већ. Што им је живот приредио такву иронију.
(Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар