 |
| Миладин Берић |
што данима лије по посљедњој барци
орахова љуска у којој се њише
капљица живота изнад којег старци
моле бајалице само њима знане
у име коријена што ће да надрасте
на стаблу живота најломније гране
одакле ће једном да полете ласте
нечујно низ вјетар ко што лети душа
отргнута од сна који се понавља
у тишину воде кад се запјенуша
гдје су јутра можда и од неба плавља.
Ту се ваљда вријеме не дијели на сате
него на пространства изван домашаја
гдје бивствују они што се једном врате
из својих за вјечност спремљених одаја
ту смо само исти или нисмо ... ипак
лагани ко перце прозрачни и снени
претворени у свој одсањани пипак
дубоко под маглом надом затрављени
од које смо пошли у мимоход јавом
кроз прашуму боја слијепи од рођења
корацима пужа за можданим мравом
који само себе не може да мијења.
Да ... кад једном будеш свјетлост која мили
испод површине воде што пјенуша
у друштву са оним који су већ били
дио пристаништа изнад којег душа
својим голим крилом корача ка тмини
у којој свјетлуца кормило са брода
неспојивог с тамом од које се чини
неко друго море нека друга вода
бићеш дио зида којег сјенком дијеле
по најтањој цигли напуклој од мраза
двије невидљиве кружне паралеле
из земље до које нема путоказа.
Нема коментара:
Постави коментар