Сњежана Кукић: Ако се икада заљубим ...

Ако се икада заљубим,
нека то буде у твоју пјесму,
јер само пјесма искрено воли,
срцем и душом писана.

Ако се икада заљубим,
нека то буде у јутарњу росу
којом ћеш окупати Сунце
и капљицама лице ми умити.

Ако се икада заљубим,
нека то буде у класје жита
са непрегледних пољана
које ћеш донијети из завичаја.
Ако се икада заљубим,
нека то буде онога дана
кад пастир фрулу засвира.
Ја ћу знати да се радује прољећу.

УКУС ЗРЕЛЕ СМОКВЕ

На јутарњу росу Сунце зраке баци.
Замириса ваздух на опало лишће.
Док струк босиока трепери и дршће,
моје мисли плове к'о сиви облаци.

У даљини чујем мелодичне звуке.
Чија ме то фрула у загрљај зове?
Нестпрљиво кидам претешке окове,
ка плавоме небу пружам своје руке.

Куда ме то води кривудава стаза?
Док корачам смјело путоказе пратим,
али се не трудим да ни један памтим,
знам, на крају пута постоји оаза.

Прегршт успомена понесох са собом
к'о ниску дуката на врату да носим,
да уздаху бола осмјехом пркосим
кад се патна душа напуни тјескобом.

Тек понекад станем да сузе обришем,
кад ме моје очи подсјете на локве
и док усне памте укус зреле смокве,
ослушкујем срце, мислим да још дишем.

НА СТАЗИ ЖИВОТА

Под теретом често клецају кољена
дуг према животу тешком муком плаћам
корак напријед кренем, два се назад враћам
молећи се стално за боља времена.

У књигу живота додам неко слово
на страници свакој почетак без краја
стрпљење и осмјех дођу к'о издаја
кад тражим смисао рађања поново.

Казаљке на сату најављују слабост
к'о срне у трку године пролазе
не стигох да збројим побједе, поразе,
а на врата тихо ево куца старост.

Сад нигдје не журим знам да стићи нећу
прије задњег воза што никог не чека
кад повежем нити краја и почетка
схватим да је минут довољан за срећу.

ПЈЕСМА БЕЗ НАСЛОВА

Вечерас пишем последњу пјесму,
не могу чак ни наслов јој дати.
Срце затварам к'о стару чесму,
уз болну шкрипу, можда ће стати

По први пут заћутах нијемо.
Зашто ли ријеч у грлу стаде?
Можда је било неизбјежно,
јер свако слово у воду паде.

Вечерас губим последњи смисао,
живота, среће до судњег дана.
Зашто је тешко изрећи мисао,
ако је срцем, душом писана.

Вечерас последњу пјесму пишем,
облачим капут јесење туге.
Можда сам жива, али не дишем.
Како да пјесмом дотакнем друге?

 

Tweet