Петар Милатовић: Шкриња наспрам Липове стране

Детињство на слабашним ногицама
трчало је до шарене шкриње
да види какву то тајну у њој
крију родитељи забављени знојем.

Испод окованог поклопца

запухнуо би мирис
боровине, липе и тисовине,
а на наслаганој девојачкој опреми
мајке која је лелецима дозивала
децу изнету горе на врх брда
да буду ближе Богу,
нашле су се две дугачке плетенице,
одсечене кад  су змије
плесале по телима  деце
уз фијук ветра који је сејао
страх у горштачким костима.

У шкрињи од боровине
чуване су највеће
породична тајне
и реликивије.
 

Тамо су нађени сви разлози
за сва каснија искушења.

Данас, кажу,  нема
оне шкриње
наспрам Липове Стране,
а ја знам
да ни липа више нема.

Остала је само
Липова страна
која то више није,
као што ништа више није
као што је било.

Претурали су  по свим књигама,
црквеним и световним,
листали прашњаве енциклопедије,
питали монахе и ноћобдије,
скитнице и љубавнице
и нико  није видео шкрињу
која је била цео свет,
а коју, ипак,  данас
само ја поседујем
у родној кући
наспрам Липове стране
и у њој се налазе
сви записи исписаних!

Питају се:
Каква је
у шкрињи тајна
и шта је?

А ја ћутим
и посматрам
како нестаје
уместо да траје!

Причају
да је ту шкрињу
од боровине
 и предворене тисовине
направио мој предак
ономад, неке 1359. године,
кад је тридесет лета
пре Боја на Косову
био поверљиви порезник
краљице Јелене,
удове Дабишине,
и да је савесно од Дубровчана
скупљао порез
и друмарину.

Ка је умро, прича се,
од целог иметка
оставио је само ту шкрињу
и у њој све признанице
о скупљеном порезу
и наплаћеној друмарини
по Ерцеговини
која се онда протезала
све до Старога Раса
са свих Седам Брда!

Његови наследници
и моји преци
из старог краја
ерцеговачког
одоше да се нађу
при руци
Светоме Василији
у Острогу
и ту се настанише
и шкрињу донеше.

Тако је шкриња надживела
све ратове и ропства!

Данас моја шкриња
у родној кући
чека свога спасиоца
и ослободиоца
да је ослободи
од незнања,
највећег крвника!




У ћесарској Вијени, 10. октобра 2014. године

 

Tweet