 |
| Трагом великана: Доброслав Петричевић у Андрићграду |
Понекада дођем пијан
До срушеног моста
С погледом у ријеку
Дочекујем зору
Низ врбаке клизи вјетар
Помаман и луд
Носи слике заборава
од извора према мору.
Жабе поздрав
Шаљу у хору
Успоменама у прошлост свратим
Осјећам њене очи
Ноћну мору
Пас скитница
Упорно ме прати.
Нестају успомене
У угаслој ватри
Повраћам прошлост
Јутро се грози
Бацам љубав под аутобус
Који поспане раднике вози.
Матица дохватила откинуту барку
Кружи у виру као паклу
Нови свијет нам нуде
Као нестварну далеку бајку.
У парковима
Злати се роса
Ту су проходали моји синови
Сада је ту споменик полупаног носа
Покидана срећа
Украдени снови.
Из пушке су гађали комарца
На мојим грудима
Убили једну генерацију
Разумне прозвали лудима.
Пси рата у златним ланцима
Лопта у води
Забрањене зоне
Сви живе у празним собама
С погледом ка гробљима.
Памтим
Прољетну идилу из бајке
Препуно шеталиште
Радост дјеце
Колица пуна беба
Које гурају мајке.
Из вира израња прошлост
Рибама препукла надула плућа
Враћају се ружна сјећања
Тужни спроводи
Срушена кућа.
У хотел навратим
На дуплу лозу
Перем трулеж
Смрад са неба
Пожелим на трен
Тебе срести
До лудила
Само то ми треба.
Крваво сунце
Вуче се лијено
Бјеласају небом
Топле, једре дојке
Умирем од туге
Пијан и стар
У име само једне поруке.
Не гађајте пушком комарца
На мојим грудима
Дозволите само толико
Да се људи
Осјећају људима.
ДОЛАЗИМ
Боже,
Колико сам пожелио своју кућу
Разбацану срећу по собама
Рат је уништио
Све оно лијепо
И разум је засуо бомбама.
Маштам
Дјеца се смију
Осјећам топлину
Жене на рамену
Пада ноћ
Спокојно
Одсутно
Куће горе у лудом пламену.
Сањам
Топла вечера
На столу мирише
Синови нестрпљиво лижу прсте
Ускоро ће слава
Никољдан
Када се у миру
Сви моле
Крсте.
Страшно сам пожелио своју кућу
Бол говори колико ми значи
Смијех моје дјеце
Синова драгих
И слика жене
Док се облачи.
Осјећам празнину
У мојим венама
Дом је моје погонско гориво
Напићу се на извору моје душе
Ко жедна стока
Кад дође на појило.
Чим затворим очи
Јездим жељама
Слике среће кроз главу плове
На вратима
Жена
Синови
Чиста постељина
Мами и зове.
Само да сутра
Видим свој дом
Да дотакнем оне
Што највише волим
Празнина је оставила трага
И сјећање довела до боли.
Боже
Колико сам пожелио своју кућу
Добро је знати
Шта ми то значи
Смијех синова
Мирис из кухиње
И слика жене
Док се облачи.
МИЛАНКА
Планина и љубав опијају душу
језде снови корака лака
осуло се небо звијездама
и сан долази са твојим именом,
Миланка, Миланка!
Испред рата украли смо
задње дане среће
црна авет из кавеза креће,
узалуд молбе, у цркви свијеће,
и нада неће,
неће...
Жена за женом облачи црнину,
пролазе војске, чује се бат,
сестра сахрањује јединог брата,
и плаче небо док звони лелек,
проклети рат,
проклети рат!
Сва гробља постају тијесна,
на лице осмијех нико да врати,
пролазе дани у чекању бола,
понекад нада тугу скрати,
мора престати,
мора престати!
Издржи човек што неће звијер,
разум од лудила дијели нит танка,
паук затвара своју своју мрежу,
да ли је заувијек нестала љубав,
како из мрака,
како из мрака?
Понекад тишина зазвони муком,
срце дотакне језа лака,
Боже, да ли си жива,
и гдје си сад ти,
Миланка,
Миланка?!
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Доброслав Петричевић је објавио осам књига:
Тајна нит, Београд, едиција Свети Сава.
Богати просјаци, едиција Свети Сава.
Дозивање тишине, Херцег Нови,
Додир вјетра, Шабац, едиција Бели анђео.
Задње три књиге објављене су у Броду:
Имао је добре намјере, афоризми и кратке приче.
Ризница порока, драма.
Абориџини и пасије игралиште, бесједе, приче, говори.
Добитник награде града за књижевно стваралаштво.
Добитник „Златне плакете“ Просвете за културно стваралаштво.
Добитник „Пјесма љубави“ – за љубавну поезију.
Уврштен у први лексикон: Најзначајније личности Републике Српске.
Према књизи „Ризница порока“ изведена је позоришна представа позоришта Огледало из Београда у сарадњи са Народним позориштем.
Режија Љубивоје Тадић, главне улоге: Ружица Сокић, Танасије Узуновић, Сузана Петричевић, Игор Илић ................музика: Боки Костић.
Нема коментара:
Постави коментар