Стонога се секирала,
сто и једну бригу збрала,
свакој нози по ципела,
цео дан се обувала.
И гле муке из затрке,
видесте ли такве фрке,
пертла јој се одвезала,
кад би само још где знала.
Кад год крене, ма чим крочи
неки камен да прескочи
та се пертла, негде тамо
умотала. Тако само.
То стоногу мучи, мори,
где та глупа пертла стоји,
од врх носа, с краја ретка,
онда опет испочетка.
Којој нози пертла фали?
Ех, кад би сте само знали,
са сто ногу с обе стране
бројаће до зоре ране.
РЕКА
Када седнеш поред воде
па ти мисли с водом ходе
до далеких неких страна,
до мора и океана.
Шта ли виде воде ове,
има’л река своје снове,
како талас талас грли
док увиру своме хрли?
Тече вода без умора,
к’о да само тако мора,
не дангуби, не застане
да поспано одпочине.
Некад тихо, некад бурно
прича вода једва чујно,
некад хучи, бесни, луди,
к’о да жели да науди.
Срећан пут ти, реко, желим!
С тобом, драга, снове делим,
поздрави ми снена јутра
када тамо стигнеш сутра.
ЗАПЕТЉАНЦИЈА
Можда је истина,можда и није,
кад једна бројка тајну крије.
Да ли број осам на глави дуби,
ил’ можда ногама земљу љуби?
Можда је истина,ко ће га знати,
кад једном Бори и једном тати
колачи нестану (куд су се дели?)
А они не знају, нити су јели.
Можда је истина, можда је варка,
да сунце крене, па се заблене,
па тамо горе на неком Полу
ђаци не виде у мраку школу.
Можда је истина,можда су приче,
да сестре пчеле толико личе,
да збуне медведа,(јадна му мајка!)
кад љуто крене на њега хајка!
Можда је истина сасвим округла,
можда зубата, са пет, шест зуба,
можда је скривена бојама дуге,
ил ко би знао,неке друге!
А можда баш ко магла лети
онако како се неко ње сети.
Нема коментара:
Постави коментар