 |
|
Гроздана Цица Лучић Лалић
(лево), Бранислав Вељковић (десно) |
Приче из књиге Кофери пуни превара које се, док их читамо, догађају другима, а кад завршимо читање схватимо да се догађају нама, приче су које суспрежу пулс.
Јесмо ли у сопственим и свачијим тренуцима празнине, у већини свакодневних дана, у којима (често) залутамо као напуштени бродоломници?
Приче ужарене празнине доживљеног, у којима грчевито тражимо доказе да живимо: љубимо, волимо, желимо… доказе да смо у стварности; приче у којима препознајемо наша падања у туђим посртањима, препознајемо нашу жељу да губимо довољно споро, не би ли, што дуже, зауставили трајање оних, ретких тренутака примања – давања.
Тешко прихватајући опорост сопствене истине, шта бисмо друго него да помислимо: то су ипак кофери туђих стварности, али Гроздана Лучић Лалић у својим причама жестоко нас враћа у стварност, истинитошћу и вештином приповедања, наводећи нас да схватимо да смо то ми, да је бол у свим временима и да га једни другима наносимо.
Приче су испуњене значајем доживљеног, разлозима прошлих дана и немирима долазећег, у којима се појављује бојазан од понављања већ (у)познатог. Стварност је место пролазности, као што је и пролазност свачија свакодневност. Међутим, кратке приче Гроздане Лучић Лалић су стварност пролазногб ола, као и непролазног нанетог бола, оног што остаје, понавља се, а она га тако успешно, не додајући и не одузимајући, исписује.
Приче нас враћају тамо где се усложњавају одломци измичуће свакодневнице, крхотине живота…
Са тананим осећајем туђег и сопственог проживљеног, реченицама које се складно нижу у заокружене прозне целине, бележи, исписује, износи, опомиње и уводи нас тамо где је све на свом животном месту али и изван њега, тамо где неког, сретнемо – упознамо, на улици, у кафани, у соби, постељи…
Приче које су сам живот, раскошне у опорости онога што у својој интими доживљавамо, изнете једноставно, без сувишних речи, говоре нам о томе шта јесмо и шта нисмо; а Гроздана Лучић Лалић је то оголила и указала на недоследност и крхкост наших давања, у тврђењу да се често, када волимо, дајемо без ограда и зидова. Прошлост и будућност могу бити проклетство нашег неразумевања других, неразумевања разлаза, али и спајања без будућности и последица су наших избора и одлука.
Из приче Тамо где живот не боли
„. Једна погрешна одлука може променити будући ток живота, али ако човек и донесе погрешну одлуку, мора стајати иза ње, живети са последицама, јер и у том, болно стеченом искуству је један од непресушних извора човекове снаге.“
Онда, неминовно долазе тренуци у љубави, који се често урушавају у оно што нисмо желели, а допринели смо томе, јер нисмо имали снаге, прво у себе да погледамо, зато што смо хтели још једном да верујемо:
Из приче Црни лабуд
„Понекад се људи могу променити када их дотакнеш белом голубицом своје душе, можда сам, баш ја, његов спас.“
Из приче Бол дража од опроста
„Погубност тренутка давне одлуке, испунила је ваздух тежином. Плаве очи, зелене очи и неме усне напустише собу, одлазећи на супротне стране.“
Потом остају успомене што тиште и подсећају на непролазност оног што ће (можда) изнова да се у долазећем понови:
Из приче Твоје јој име шапнух
“И сад је уз мене, мој најбољи и најдражи пријатељ - тишина. Прећутах јој твоје име... схватила је…“
Тренутак који обележи један део, а можда и остатак живота, како ће и на какав начин, у нама да се одигра, Гроздана најчешће указује у својим причама, истичући нешто што је управо завршено. Међутим у неким њеним причама, такви тренутци остају за цео живот, као белег, пустош, непролаз и непребол.
Није нам понудила одговоре. Није требало ни да нам понуди. Само је болно отворила врата наших живота. Оставила нам је избор да изађемо, или уђемо у нечији живот, или само да прођемо, окрзнувши га, наносећи бол. Врата су заједничка, избор је појединачан.
Из приче Можда најкраћа прича о болу
„Изабрали су бол уместо љубави, и више није било битно ко је од њих двоје слаб, а ко јак!“
У књизи прича Кофери пуни превара Гроздана Лучић Лалић нуди храбро и до бола искрено отворене ране које она није отварала, па их зато не може ни затворити, ни у себи, ни у другима. Изнела је (само) бљесак осећања у којима је потребно да се запитамо: колико и кад смо нанели другима пустош сопствене свакодневнице? Можемо ли и ми са Небом под капцима и Бубњем у грудима ( збирке песама Гроздане Лучић Лалић) да отворимо кофере пуне превара и погледамо унутра, не бисмо ли проговорили, као што је то Гроздана жестоко учинила.
Очекујући трагове нових путева и беспућа њене душе, остаје нам да, ипак, верујемо у светло на крају тунела.
Из приче Стопала
„Лепота живљења јесте у томе да препознаш праве вредности. Живот није увек лак, али и тежак има смисла. Тело је само место где наша овоземаљска душа станује, а када душа душу препозна, то је сусрет ван времена и простора.“
Јесмо ли у сопственим и свачијим тренуцима празнине, у већини свакодневних дана, у којима (често) залутамо као напуштени бродоломници?
Приче ужарене празнине доживљеног, у којима грчевито тражимо доказе да живимо: љубимо, волимо, желимо… доказе да смо у стварности; приче у којима препознајемо наша падања у туђим посртањима, препознајемо нашу жељу да губимо довољно споро, не би ли, што дуже, зауставили трајање оних, ретких тренутака примања – давања.
Тешко прихватајући опорост сопствене истине, шта бисмо друго него да помислимо: то су ипак кофери туђих стварности, али Гроздана Лучић Лалић у својим причама жестоко нас враћа у стварност, истинитошћу и вештином приповедања, наводећи нас да схватимо да смо то ми, да је бол у свим временима и да га једни другима наносимо.
Приче су испуњене значајем доживљеног, разлозима прошлих дана и немирима долазећег, у којима се појављује бојазан од понављања већ (у)познатог. Стварност је место пролазности, као што је и пролазност свачија свакодневност. Међутим, кратке приче Гроздане Лучић Лалић су стварност пролазногб ола, као и непролазног нанетог бола, оног што остаје, понавља се, а она га тако успешно, не додајући и не одузимајући, исписује.
Са тананим осећајем туђег и сопственог проживљеног, реченицама које се складно нижу у заокружене прозне целине, бележи, исписује, износи, опомиње и уводи нас тамо где је све на свом животном месту али и изван њега, тамо где неког, сретнемо – упознамо, на улици, у кафани, у соби, постељи…
Приче које су сам живот, раскошне у опорости онога што у својој интими доживљавамо, изнете једноставно, без сувишних речи, говоре нам о томе шта јесмо и шта нисмо; а Гроздана Лучић Лалић је то оголила и указала на недоследност и крхкост наших давања, у тврђењу да се често, када волимо, дајемо без ограда и зидова. Прошлост и будућност могу бити проклетство нашег неразумевања других, неразумевања разлаза, али и спајања без будућности и последица су наших избора и одлука.
Из приче Тамо где живот не боли
„. Једна погрешна одлука може променити будући ток живота, али ако човек и донесе погрешну одлуку, мора стајати иза ње, живети са последицама, јер и у том, болно стеченом искуству је један од непресушних извора човекове снаге.“
Онда, неминовно долазе тренуци у љубави, који се често урушавају у оно што нисмо желели, а допринели смо томе, јер нисмо имали снаге, прво у себе да погледамо, зато што смо хтели још једном да верујемо:
Из приче Црни лабуд
„Понекад се људи могу променити када их дотакнеш белом голубицом своје душе, можда сам, баш ја, његов спас.“
Из приче Бол дража од опроста
„Погубност тренутка давне одлуке, испунила је ваздух тежином. Плаве очи, зелене очи и неме усне напустише собу, одлазећи на супротне стране.“
Потом остају успомене што тиште и подсећају на непролазност оног што ће (можда) изнова да се у долазећем понови:
 |
|
Гроздана Цица Лучић Лалић
|
Из приче Твоје јој име шапнух
“И сад је уз мене, мој најбољи и најдражи пријатељ - тишина. Прећутах јој твоје име... схватила је…“
Тренутак који обележи један део, а можда и остатак живота, како ће и на какав начин, у нама да се одигра, Гроздана најчешће указује у својим причама, истичући нешто што је управо завршено. Међутим у неким њеним причама, такви тренутци остају за цео живот, као белег, пустош, непролаз и непребол.
Није нам понудила одговоре. Није требало ни да нам понуди. Само је болно отворила врата наших живота. Оставила нам је избор да изађемо, или уђемо у нечији живот, или само да прођемо, окрзнувши га, наносећи бол. Врата су заједничка, избор је појединачан.
Из приче Можда најкраћа прича о болу
„Изабрали су бол уместо љубави, и више није било битно ко је од њих двоје слаб, а ко јак!“
У књизи прича Кофери пуни превара Гроздана Лучић Лалић нуди храбро и до бола искрено отворене ране које она није отварала, па их зато не може ни затворити, ни у себи, ни у другима. Изнела је (само) бљесак осећања у којима је потребно да се запитамо: колико и кад смо нанели другима пустош сопствене свакодневнице? Можемо ли и ми са Небом под капцима и Бубњем у грудима ( збирке песама Гроздане Лучић Лалић) да отворимо кофере пуне превара и погледамо унутра, не бисмо ли проговорили, као што је то Гроздана жестоко учинила.
Очекујући трагове нових путева и беспућа њене душе, остаје нам да, ипак, верујемо у светло на крају тунела.
Из приче Стопала
„Лепота живљења јесте у томе да препознаш праве вредности. Живот није увек лак, али и тежак има смисла. Тело је само место где наша овоземаљска душа станује, а када душа душу препозна, то је сусрет ван времена и простора.“
Нема коментара:
Постави коментар