никад не прецртавам датуме
на зидном календару
мени је вријеме константа
дан у којем си ти једини
сваки дан као прва ноћ
љубим ти руке из даљине
што загрљајем машу
за дочекано добро јутро и лаку ноћ
одричем се свих заноса
олако предатих у име истине
на коју ти се сада заклињем
дала сам одрезати трепавице
и сад очи штитим твојим погледом
широм отворених капака
заборавила сам ти рећи
како је лице и наличје сваког новчића
којег сам бацала у фонтану
имало облик тебе засањаног
потпуно сам изгубила свој охоли опрез
док прислањам длан на твоје образе
љубећи те прстима ширином
одједном постаје тијесно у овој соби
од блискости стреса се стакло
иза мојих леђа тако је замирисала јесен
и новембарске кише испиру преостали страх
опет ти причам о непроспаваној ноћи
и псу који те чекао с друге стране врата
осјећајући твоје кораке степеницама
које воде у моје пресвучене плахте
(јутро се гушило знојем протекле ноћи
и морала сам добро протрести
сваку заосталу заблуду)
сад пијемо кафу свако за својим столом
љубећи се преко исте шалице
ја те зовем љубави а ти одговараш
душо моја на онај исти начин опчињен
како си то радио у сновима
све док сам те чекала самујући
овај пут путујемо заједно
и не питаш ме гдје и како
осванућемо још једном
свако за истим столом
и онда се љубити одистински љубити
под сунцем надошлог неба
фадо озвучује обале
спајајући нас свакако
овако и онако
како само лијепо звучи
кад прсти заталасају
косом којом те покривам
да не изгориш потпуно
од овог прејаког сунца
љубави моја
Људи који се воле
људи који се воле живе љубав
носећи је увијек са собом
разговарају својим језиком
који нигдје није записан
и ниједна га држава не признаје
али ти људи ипак настањују све државе
и говоре управо таквим језиком
кад се ујутро пробуде
за добар дан засвијетле очима
и онда раде све исто што и остали
док не постану тако гладни
па се почну додиривати уснама
они ходају градом једноставно
лебдећи напросто изнад земље
за неколико центиметара љубави
и препознају их само они што воле
увече не гасе своје очи
додирујући се узајамно рукама
они спавају у широком загрљају
наслањајући срце на срце
и никада једно другоме не окрећу леђа
кад су болесни ставе своје руке
на груди вољеног бића
и заједнички одбољевају бол
њима све даљине нису далеке
а близине их још више зближавају
они знају дуго гледати у небо
али сигурно не прате времемску прогнозу
њима заправо вријеме и не значи ништа
јер једина важећа мјера за њих је љубав
људи који се воле разговарају својим језиком
али кад се посвађају најприје зашуте
и буде дуго та тишина распрострта зраком
у недостатку дланова да прилегну на драге груди
они се онда одистински додирују језицима
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Дања (Гашпар) Ђокић, рођена је 5. октобра 1960. године у Плочама. До сада је издала девет збирки поезије: "Мирисни трагови у мени", "Дах прољећа у сазрелој јесени", "Равнотежа свемира у којој смо се срели", "Мјесец у сузи", "Сунце, под босим ногама", "Жмирећи пут, звијезда", "Успаванка за двије тишине", "Мотив за етиду", „Сведан за све моје“. Прва збирка поезије "Мирисни трагови у мени" 2012. године доживјела је реиздање, а у припреми је друго издање збирке „Сведан за све моје“. Пјесме су јој преведене на енглески, француски, словеначки, македонски и мађарски језик. Заступљена је у разним антологијама и електронским и класичним часописима, а 2013. године и у првом тому "Антологија балканског сублимизма" који је издан у Бриселу, на француском језику. Живи и ствара у Сарајеву, а уз писање поезије, пише и рецензије и књижевне приказе и бави се дигитал арт графиком
Нема коментара:
Постави коментар