Вама хвала
што за мене
не питате.
То ме уверава
да сте сити,
испавани,
безбрижни.
Ако сте
безнадежни,
ниједан детаљ
из мог живота
вам неће бити
од помоћи.
Хвала и што
ништа мене
не питате,
разочарао бих
вас, живим без
икаквог
одговора.
АСКУРЂЕЛ
Кад ухватиш
први воз за сунце
и вратиш се
следећим, у трену,
(ако је веровати
Ајнштајну)
овде ће те
дочекати
твоји потомци
а ти ћеш бити
њихов
аскурђел
Костури ходају нежно
Да би ушао у еснаф
писаца није довољно
да читаш класике, време
их је прежвакало,
савремени су по моралу
и темама неуверљиви,
опанак је наш опстанак,
гуслају, од производа
Минхаузенове медијске
галаксије склони се,
читање замени посматрањем
ликова око себе, понизних
пацијената у амбуланти
што у ординацију болесни
улазе, болеснији излазе,
костура који нежно газе
плочником и подгојених
паразита што га тешким,
самоувереним ходом
уништавају, гледај људе
у парку замрзнуте,
уочи децу у маркетима
како погледима купују
са препуних рафова
а мајке их поред касе
провлаче са најмањом
имитацијом чоколаде у
руци, обрати, дакле, пажњу
на све оне које живот
у рукавицама од јежове
коже глади и записуј.
Не обећавам ти
да ћеш постати читан
и цењен писац али
остаћеш човек, свакако.
Камење у мојим ципелама
Слетох, унакажен
дугим летом, међу
људе различитих боја,
дочекују ме они од
моје коже, муком
извлаче неке увеле
осмехе, свеже сам на
испраћају оставио,
себе су пуни, ја себи
празан, одвозе ме из
гомиле, питају како је
тамо, ћутим, задовољни
су одговором, збирам
у глави речи за неки
стих, неподношљиво ме
жуљају каменчићи у
ципелама, ушуњали се
на поласку, молим да
стану, коче, излазим,
истресам бол, гледам,
другачији им сјај на тлу,
премишљам се да вратим
моје грумење под
топла стопала, одустајем,
морам даље, и од песме
дижем руке, не треба она
ником, овде су трчеће
рекламе једино штиво.
Tweet
Нема коментара:
Постави коментар