субота, 20. септембар 2014.

Ђорђе Грмуша: Пали анђео

Далеко, где ни једна душа није била, где се светлост прелама у тами, далеко од свих далеких места, ни у сну ни на јави, стајао је заносно, првенац, највећи међу браћом, Луцифер, архангел предводник. Дуга црна коса му је падала низ леђа, док му се сребрни оклоп сјајио. Стајао је тако, сам, посматрајући како Бог ствара човека.Бог га је чувао и волео, поклањајући му сву пажњу и љубав. Луцифер му је за узврат давао своје срце, своје велико храбро срце. Био је омиљен међу анђелима.Био је њихов вођа, њихова снага. Увек правичан и пун доброте.Али десило се нешто што је променило све. Бог је заволео човека више него било ко.Луцифер то није могао да схвати. Како он, Творац света, поклања сву љубав нижим бићима, како их воли? Ништа више није било исто.Није добио сву љубав од оца, осећао се занемарен. Осећао се прогнан из његовог срца. Како је то могао да му учини? Стално се питао.Бес му је растао из часа у час. Посматрао је свог Творца како пружа неизрециву љубав сакатим створењима. Гнусним бићима. Осећао је неправду. Био је повређен као никад до сад. Али није хтео да посустане, хтео је да се докаже пред Оцем. Да му да на знање да је вредан његове љубави. Али Бог је дао своје срце другоме. Луцифер то није могао да схвати. Желео је да учини нешто, нешто велико. Али шта? Позвао је свог брата, највољенијег, Михаила.

- Ти знаш колико ми значиш, брате мој. Желим да ме сада саслушаш. – Рече Луцифер.
- Ти си ми све, за тебе би и живот дао. Реци, реци шта ти је на души. – Одговори Михаило.
- Знаш и сам да нас је Отац занемарио од кад је створио људе. Више нас не воли као и раније.
- Није тако, грешиш, брате мој. Само си заокупљен својим мислима. Воли га више од себе, стави њега на прво место. – Рече Михаило.
      У праву си, можда сам пренаглио. Знао сам да ћеш ми помоћи. Види се да ти је велико срце, брате мој. – Изусти Луцифер.
Молио се Богу, пазећи на човека. Трудио се.Бог му је увек говорио да му је срце чисто као искра живота. Слушао је он речи Оца свога, али љубав није осетио. Знао је да се нешто чудно догађа.Ништа није исто као и раније.Није знао како да се докаже пред Оцем. Љубав је полако бледела и први пут је осетио нешто што га је уздрмало.Нешто горе од све свакојаког беса, осетио је мржњу. Тад је знао, више није исто као раније. Посматрао је човека како је срећан. Али зашто је он срећан, ја сам требао да будем тај који је срећан. Ја сам био ту за Оца још од почетка. Мисли су му пролазиле кроз главу, све ружнија до ружније. Замрзео је човека. Хтео је да мења ствари, одмах. Решио је да окупи браћу, да униште човека. Желео је да поново осети Божју љубав у своме срцу. Анђели се поделише међу собом. Беху они, који осетише исто као и Луцифер. А било је и оних који су још веровали у план свог Оца. Позвао је браћу да стану поред њега. Позвао их је да поврате љубав заједно. Али архангели стадоше против њега. Архангели, његова рођења браћа изневерише га. Проклео их је због издаје. Али их је у срцу волео као што је волео Бога. Михаило га је брзо пронашао, покушао је да га разувери.
- Молим те, брате мој, немој против воље Оца. Много нам значиш свима нама.Молим те, буди уз нас.
- Као што рекох, велико је твоје срце, брате мој. Само желим љубав од Оца, ништа више и ништа мање. Ја сам спреман да га волим како га ни један човек неће никад волети. – Рече Луцифер.
- Ти си највећи међу нама.Ти си нам показао како треба волети. Зато сад, ја тебе молим, ради љубави, немој против његове воље. – Изусти Михаило.
- Шта год да се деси, колико год велика грешка буде била, нека зна, ја ћу увек бити онај који га је први и задњи највише волео, макар и то био рат.
- Ако одеш, то ће значити само једно! – Дрекну Михаило.
       Луцифер се одаљио од брата и нестао. Убрзо је сакупио је довољно анђела на своју страну, оних лаковерних. Слушао сам свог рођеног брата, није схватао оче план.Био сам повређен. Тадa се догодио раскол међу нама. Разишли смо се по први пут. Позван сам на велико окупљање.Окупљање највећих и најуваженијих међу анђелима. На хиљаде њих је стајало, у ратним оклопима. Сваки са својим белим крилима је стварао савршенство лепоте. Највећи међу ратницима, архангел Михаило је стао пред све. Дуга златна коса му се таласала док је у левој руци држао мач. Бела светлост му је падала низ лице, кад проговори.
      - Браћо, издани смо од највећег међ' нама. Луцифер се окренуо против воље нашег оца. Жели да уништи човечанство. Жели да преузме рај. Али заборавио је једну важну ствар, против воље оца се не може. Припремите се, идемо у рат!
- Гаврило, брате мој, хвала ти што си стао уз мене. – Рече ми Михаило стављајући ми руку на раме.
- Очева воља је на првом месту, ништа није важно сем ње. – Рекох.
- Како је могао тако нешто да уради?Од свих сам то очекивао, али не од њега. – Рече Михаило тужним гласом.
- Све је ово део очевог плана, не смеш да сумњаш у њега.Отац има веома велики разлог зашто се све овако дешава.Велики је терет свалио на нашег брата Луцифера. – Изустих.
- Искрено, надам се да си у праву. – Рече Михаило.
- Знао је Отац и пре овога да ће се нешто велико десити.Дао је Луциферу највећу одговорност.Он ће бити спрега између људи и Оца.Нашег брата ће да одговорност можда и уништити. – Рекох.
- Шта год буде, нећу дозволити да буде први пали анђео.Он ми је брат, као што си ми и ти. – Рече Михаило.
Неколико сати потом.Облаци поцрнеше.Муње севнуше са свих страна.Ветрови задуваше и све се затресе.Луцифер је стигао, праћен црним анђелима.Зашао је на чело армије.Михаило је изашао пред нас, такође као предводник.
- Брате мој, још није касно да престанеш са овим. – Изусти Михаило.
- Не, није моје да оцу судим.Моје је да га волим.А волећу га и у смрти. – Изусти Луцифер док је посматрао колико се војске скупило око њих двоје.Муње су и даље севале.
- Сад видим шта је Отац хтео од мене.Нека, његова је воља у питању. – Рече Луцифер лаганим тоном.
- Значи одустајеш од крвопролића? – Изусти му брат.
- Да.Али не могу од воље његове.Волео би да ми свет опрости за ово што ће да уследи. – Изусти Луцифер
Облаци су веће постали потпуно црни.Муње су севале све јаче и јаче.Битка је почела.Анђели насрнуше једни на друге.Божје сузе су падале над њиховим главама, ал' они то не приметише.Главе су падале, мачеви се ломили а анђели умирали.То се никад није догодило.Бела светлост је ударила на црну.Није прошло дуго времена, Луциферова армија је пала.Победили смо, у најкрвавијој бици нашег времена!Луциферове преживеле следбенике смо поређали у дугу колону.Нисмо их штедели, али смо знали да је то воља Оца.Исекли смо крила издајницима и све смо их протерали међ' оне које највише мрзе.На Земљу, међу људе.Наденули смо им погрдна имена.Назвали смо их демони или зле душе.Тако настадоше пали анђели.Михаило је убрзо пришао свом брату који је клечао на коленима.
- Шта учинисмо брате мој? – Изусти Михаило готово плакајући.
- Испунили смо вољу очеву, ништа више и ништа мање.Пре него што ми исечеш крила, желим да кажем само једно.Жао ми је што ће свет да ме памти као мрачног, али ја ћу увек бити онај који је Оца волео први и последњи.Некад буде његова воља. – Изусти он док му крила падоше на тло.Небо се раздвојило и бела га светлост обасја док је лагано падао ка Земљи.
     Бог је знао да га Луцифер воли највише, баш му је зато и дао највећи терет.Да људима покаже да је највеће зло у ствари не волети. Како је време пролазило људи га прозваше Сатана или Ђаво.Плашили су га се.Не знајући причу о највећем анђелу који је икада живео.О анђелу који је схватио како се живи за љубав.А ми смо изгубили брата по вери.Како год било, ми анђели ћемо увек чувати у срцу највећег међу највећима.Брата по љубави који сада испуњава вољу Божју, јер Бог увек има савршени план за свако биће.Његова воља је најлепша воља, сада и заувек.



Нема коментара:

Постави коментар