У малом мом Штавица селу шумадијском
Брдовитом, доловитом и природочароликом
Подно планине Рудник валовитих обронака
Тече једна речица бистра меандара препуна
Трава, цвеће и смиљ, име јој је – Драгобиљ
У шумарку, покрај ње од погледа скривена
Од времена прастарих стоји воденица малена
Давно већ, од свих помељара, заборављена
Зарастао газ у шибљак и коров – трска зелена
Круни се воденични камен - витло опасо муљ
На немој стражи крај воденице и дивља јабука
Под шиндром се гнезди пар голубова дивљака
Тужног погледа гледам сад у њу из прикрајка
Знам и да ту је пшеницу млела и моја прамајка
А, из детињства ме дозива мирис лепиња и сомуна
МЛИНАРЕВ САН
Звони удаљено звоно у пет изјутра
Са звоника омалене сеоске цркве
Клопарају прашњавим друмом звекири
Воловска запрега – рој мушица над њима
Први сунчеви зраци, мирис балеге се шири...
Шинска кола са дрвеним точковима
И црвене канате пуне џакова пшенице
Запутили се сељаци још у освитање
Из домова својих до старе воденице
Од кад сви знају за дом и себе ту се
Пшеница млела за све сомуне, хлебове...
За колима у тихом жагору пар сељана
Једно момче, две постарије жене...
И сви су они тога дана помељари -
Млинару Богосаву старом надничари
Стигоше до реке, прегазише - плитка је
А пред воденицом и старом крушком
Испрегоше волове, сено им положише
И сваки свој џак на уморна плећа
Па до прага и у реду сачекаће уз стисак
Жуљевитих руку и поздрав јутарњи
За тек пристигле комшије и рођаке...
Неки ћуте, неки причају тихо своју муку
По негде се дим из чибука бели вије
И тек, ето ти из воденице познато лице
Стари млинар Богосав и његове руке брашњаве:
„Охо-хој! Добро ми дош'о роде мој!
Биће данас и брашна и ујма за мене!
Извол'те, извол'те – витло се већ окреће!...
Беше ово сеоска идилична слика воденице -
Старе воденице које давно не меље више
И сви помељари и млинар Богосав стари - сви
Богу на истини, давно утонули у вечни сан...
А Богу хвала што и ова песма дочека дан
Да и на воденицу у мом селу спомен -
Не дочека да је снађе млинарев сан...
ПАОРСКИ ДАН
Клопарају точкови времешних запрега
Коњи вуку – зној им липти низ гриву
Пролама ваздух повремено звук бича
Кроз спарину ваздуха – лето
Ројеви мушица над коњским знојем
Као трнци су некуда у мислима
Задубљеног паора
Погледа често упртог у небо
Само да нема олујних облака
Јер, убира се летина, жање жито
Косе ливаде – само да не буде града!
Паор преокупиран сеоским мислима
Тера кола и не примећује
Жутог лептира на шеширу
Не види ни сивог зеца
Што заплашено побеже у грм
И не примећује високе шумске крошње
Уз сеоски друм, лебди прашина
Остављајући два трага од шина точкова
Неправилном стазом
Прилепљена коса и мокра кошуља
Њему – паору не смета
Не осећа ни мирис свеже балеге
Не опчињавају га у даљинама
Црвени кровови неправилних кућа
Ни далеки видик што пуца
Даљинама по зеленим пољима
Задубљен у мисли:
„Убира се летина, само да време
Се не поквари – биће добра жетва!
Даће Бог ове године да
Амбари буду пуни, вршни
Стока заобљена и сита
А ситној деци доста мрсног млека
Даће Бог, треба само радити
И веровати да ће и сутра бити
Опет диван, прави летњи дан!“
Паору не треба више од тога
Задовољно припаљује лулу
Вадећи дуван из дуванкесе
Просипа иза себе плавкасте димове
И радује се обичном животу
И обичном радном дану
Остављајући за собом још један
Паорски, тежак, знојав дан
Трагове шина, прашину и свежу балегу
Замрмља песму, као за себе
И своју душу, тихо негде у његовој бради
Изгуби се глас, протрљавши грубе руке
Фијукну бичем кроз ваздух
Да брже загрли свој дом
Под крошњом столетног храста
Разгранатог, огромног и зеленог
СТРЊАК
Запалили смо поље кукуруза
Дуго је стрњика догоревала
Понека шашка, расута комушина
И спустила се мирна јесења ноћ
Без ветра, препуно небо звезда
Нас тројица чекали смо на медји
Запањени на три букова пања
Да се и последње искре згасну
Потезали смо из дедине чутурице
Неку мученицу од шљивовице
Ћутали, свако у својим мислима
Одбијали од себе димове цигарета
Некуда у даљини завијао је пас
Буљина хукну негде иза нас
И све нас из тишине прену у трену
Згледасмо се и деда тихо рече:
Ајмо роде кући, на починак,
Пепео је остао на њиви само
Биће добар догодине овај стњак...
И замакосмо низ ноћну стазу
Био је то први и последњи пут
Заједно бејаху на стрњаку
Запањени деда, отац и син
СЕЛО У ЛЕТО
Кад заплаче небо
У летњем врелом дану
Кад се лишће и земља
Кишним капима натопе
Спусти се спарна
Измаглица у предвечерје
Тад на пропланку
Шумска вила коло поведе
Уз њу и све остале
Играју док сунце не зађе
Тамо некуда
На тихом хоризонту запада
Уморни пастир
На фрули песму отпоче
И слуша га небо
Птице и мокра земља
И диви му се дрвеће
И виле златокосе
А овце чудно машу
Главом, као опијене
Док идилу сумрака
Звук прапораца не прекине
Враћају се са њива
Знојави и уморни сељаци
А кола у касу вуку
Неки дорати и коњи вранци
И када се кућном прагу
Запреге прашњаве приближе
Уз светлост фењера
И ноћних свитаца
Лавеж се кућних паса
У одмакло вече зачује
Из дворишта излазе жене
Са шареним марамама
Да плодове летине поздраве
Да помогну мужевима
У амбаре простране
Да их заједно сместе
А у рерни старе фуруне
Већ млаки сомуни
На грубе сељачке руке
Чекају – да их преломе
Сељачка вечера отпочиње
Уз мирис млека и кромпира
Млади кајмак се допуњује
И сир ту је на дар
Вруска сомун и мрви се
Док стомаци се не напуне
Па сви на починак
До нове рујне зоре
А кад се и фењери погасе
Ноћни свирачи – цврчци
Свој пој отпочињу
И славе још једно лето
Што је од Бога дато
Топло и благодетно
Нема коментара:
Постави коментар