Надвио се облак и потопом прети
Зацрнило небо као крило вране
Зар већ нисмо доста и без тога клети
На све стране свађе претње и обмане
Брат на брата сада удара без стида
Комад проје оте онај што хлеб једе
На све стране олош као људска гњида
Земља наша поста огледало беде
Не даје ко има него скупља скуте
Цар похлепе влада у тој ситној души
За пружити нешто руке су му круте
А сиромах даје задњу кору хлеба
Па нек се од глади одмах после сруши
Зато удри громе ал' оног ког треба
ОТРЕЖЊЕЊЕ
Куд кренути сада кад путева нема
И кад сваком зором нова лађа тоне
Безнађа су стазе под папком сотоне
Невине би опет за обед да спрема
Залуд нам је памет ал' немоћне руке
Кораци су само изломљени клецај
А од гласа оста тек скривени јецај
Живимо на корак од сопствене бруке
Свака прича сврши и пре него почне
У по гласа, тихо, да не чује нико
Ни језиком више не можеш на моћне
Ал' њих није брига и кад би са криком
Забили смо главе као ној у песак
Кад ће да нам сине отрежњења блесак
КАО ОПОМЕНА
Таман облак небо зацрни
Муње блесак, гром се проломи
Задрхта стара Земља рањена
Људским олујама сломљена
Криви смо, грешке не признамо
У другима кривце увек тражимо
Крајње је време, задњи су сати
Треба се у себе прво загледати
Лако је судија другима бити
Харчити туђе, знојем стечено
Сит гладном никада не верује
Истина болна, давно је речена
Заспала савест дубоко негде
Морала, ни свећом да га тражиш
Декаденција, свакодневна слика
Разврат ничим не можеш да ублажиш
Смилуј нам се Боже милостиви
Узми све под окриље своје
Помози, спаси од пропасти
Врата од пакла отворена стоје
Нема коментара:
Постави коментар