БЕСМИСАО
О Сизифе мудри, Еолов сине,
Због истине страдаш вјековима и ти,
Помало и мене твоја казна брине,
Јер, ни ја не умем своје тајне крити.
Због истине страдаш вјековима и ти,
Помало и мене твоја казна брине,
Јер, ни ја не умем своје тајне крити.
А можда и мене горе стијена чека,
Да окајем сваку тајну што сам реко,
Бесмислено, камен да гурам до вијека,
Срећи увјек близу, а увјек далеко.
Да окајем сваку тајну што сам реко,
Бесмислено, камен да гурам до вијека,
Срећи увјек близу, а увјек далеко.
Мени је и овде слично све већ дуго,
Па и сами терет лакше би ми пао,
Само нема стијене, све је исто друго,
Давно је живота смисао нестао.
Па и сами терет лакше би ми пао,
Само нема стијене, све је исто друго,
Давно је живота смисао нестао.
НОВА ПЈЕСМА
Нова пјесма увјек изненада крене,
Као снажни пљусак у љетноме дану,
Да ли стихом старе зборе успомене,
Ил’ за љубав нову ти исти освану.
И често се сјетим порушених снова,
Па стихови ови у мисли ми пану,
Из срца се опет отме пјесма нова,
Као један мали поклон новом дану.
И у пјесми скријем неке тајне старе,
Или чежњу што се тек у срцу буди,
И души ми радост стихови подаре,
Свака пјесма нова нову наду нуди.
НЕМИРИ
Што је пјесма ова на лист пала,
Немојте ми замјерити много,
Из мог пера сама се искрала,
Па јој нисам одољети мого.
Кад означе звона касне сате,
Ослушкујем ја тишину ноћну,
Немири ми у срце наврате,
И стихови навирати почну.
И стихови подсјете ме тако,
На све болно што се некад збило,
А срећа се заборави лако,
Ко да никад није је ни било.
Немојте ми замјерити много,
Из мог пера сама се искрала,
Па јој нисам одољети мого.
Кад означе звона касне сате,
Ослушкујем ја тишину ноћну,
Немири ми у срце наврате,
И стихови навирати почну.
И стихови подсјете ме тако,
На све болно што се некад збило,
А срећа се заборави лако,
Ко да никад није је ни било.
ЗЕЈТИНЛИК
Кад, земљаче, кренеш ка Солуну тамо,
У завежљај стави грумен земље мали,
За борце што живот још имаше само,
Па и њег' су за тај грумен земље дали.
У завежљај стави грумен земље мали,
За борце што живот још имаше само,
Па и њег' су за тај грумен земље дали.
На Зејтинлик сврати, грумен земље спусти,
За душе јунака да утјеха буде,
Кад су за живота сан дијелили пусти,
Нека су у смрти близу родне груде.
За душе јунака да утјеха буде,
Кад су за живота сан дијелили пусти,
Нека су у смрти близу родне груде.
Годинама тако солунци су стари,
Стављали на хумке грумен српске земље,
Јунацима Господ да мира подари,
Кад им за живота не испуни жеље.
Стављали на хумке грумен српске земље,
Јунацима Господ да мира подари,
Кад им за живота не испуни жеље.
И тешка те судба снађе мили роде,
Од Крфа, Солуна до Кајмакчалана,
На путу голготе, спаса и слободе,
Само вјечна памјат-чу се сваког дана.
Од Крфа, Солуна до Кајмакчалана,
На путу голготе, спаса и слободе,
Само вјечна памјат-чу се сваког дана.
СУСРЕТ
Скривена у мени остала је нада,
Да ћемо се срести бар под старе дане,
И желим да ноћу сретнемо се тада,
Да не видиш сузу кад из ока кане.
Не тражим ти много, само сусрет мали,
Да још једном руке у загрљај свијем,
И сви моји снови у тај трен би стали,
Које ја у срцу годинама кријем.
Сјећање ме гризе и мира ми не да,
Па за неке нове одавно не марим,
Само један сусрет мојој души треба,
Да на стару љубав лакше тачку ставим.
Да ћемо се срести бар под старе дане,
И желим да ноћу сретнемо се тада,
Да не видиш сузу кад из ока кане.
Не тражим ти много, само сусрет мали,
Да још једном руке у загрљај свијем,
И сви моји снови у тај трен би стали,
Које ја у срцу годинама кријем.
Сјећање ме гризе и мира ми не да,
Па за неке нове одавно не марим,
Само један сусрет мојој души треба,
Да на стару љубав лакше тачку ставим.
Витомир Стевановић, рођен је 09.11.1973. године у Доњој Бријесници, општина Лукавац. Основу школу завршио је у Доњој Бријесници, а средњу у Лукавцу. По завршетку средње школе завршава Војну Академију Војске Југославије, а потом и специјалистичке студије на Факултету Безбједности у Београду. Запослен је у МО БиХ. Живи у Добоју. Ожењен је и отац је двоје дјеце. Поезију пише двадесетак година, а до сада је објављивао радове у разним Зборницима. Члан је Књижевног клуба „Јован Дучић“ у Добоју. Добитник је Дучићеве лире за освојено друго мјесто на књижевном конкурсу „Голготе српског народа у 20. вијеку“, те Повеље Српског књижевног клуба „Вихор“ из Дервенте за трећенаграђену пјесму посвећену љепотама вода.


Нема коментара:
Постави коментар