 |
| Љиљана Глигоријевић |
Буди се румено јутро,
пурпурни зраци се шире
обасјавају уснуле винограде
које Власина жубором буди
причама Богиње Вина младе.
А гроздови тамњанике
из сна се весело буде,
враголасте им се очи
купају у сунчевом сјају
и бераче вредне дозивају.
Перле ниски гроздова зрелих
шире мирисе тамњанике,
њима се гордо поносе
као косачи сред ливаде,
када направе прве откосе.
Враголаста јесен рана
зна да ће вино бити без мана,
блиста ће у чаши попут рубина
у свакој прилици наздрављаће се:
„У име Оца, Духа и Сина!“
Мирис тамњанике ветар лагано носи
уплиће га у девојачкој коси,
па мами младог берача
да дошета у зреле винограде,
осети мирис тамњанике код моме младе.
Тамњаника опија двоје младих,
уз искре љубави
свако се тамњаником слади,
зна да ће вино добро бити
њиховој љубави њоме ће се наздравити.
Тоне у сан румено вече,
пурпурни зраци залазе за косом
Власина жубори у сени,
Богиња Вина наздравља љубави
пехаром вина који се пени.
О П Л Е Н А Ц
Оплели те венци славе
Опутом од српских душа
Опанцима Шумадије.
Опасала родна брда
Опхрлили виногради
Опточили зденци млади.
Опевали у песмама
Описали у књигама
Опредметили иконама.
Опкрилиле те горе славне
Оплеле те бистре воде
Опламтели огњи свети.
Опасност је била честа
Опомене ти нам даде –
Опустошен да не будеш.
Оплемењен да останеш
Оперважен Христом, Богом
Опкољен српском слогом...
ОПЛЕНАЦ - на Руднику венац.
ЦРНА ТРАВО
Црна Траво, мајко моја мила
огњишта се твоја затворила
из светиљки светлост ти не гори,
нит се звонка девојачка песма ори,
не чује се ни дечија граја -
туго моја, туго завичаја.
Ал' не дај се ти огњиште наше,
ти колевко наших прадедова,
већ рашири своја недра бујна
па позови у окриље твоје,
миле кћери и синове своје,
нек се врате Вилинскоме Лугу
дечја граја нек растера тугу!
САМОЋА
Бол, празнина, чемер и јад
раздиру моју душу сад.
Поглед ми лута негде далеко
- тражи ли он тамо неког?
Ал нема никог у тој даљини
и даље сам сама у муклој тишини.
Долази вече, живот и даље тече –
а какво је за мене ово вече?
Нигде и ништа, мук и празнина
зашто се у моју душу,
у мој живот уселила горчина?
Видике немам, ничега нема више
да ли се моје животне стазе затворише?
Питање болно, питање мучно
постављам сама себи,
одговора никаквог нема,
а хтела бих само теби.
Ти си ми загонетка и мучна тишина,
како бих волела, знаш ли
имати са тобом сина.
желела бих имати биће
део тебе и себе ...
знам то су снови и они бледе.
Бол, празнина, чемер и јад
и даље раздиру моју душу,
а ја не знам шта ћу сад.
Чекај, издржи! – говоре људи
може ли ум бити јак,
може ли да се не полуди?
Ж Е Н А
Саздана од ребра, Адам јој живот даде
настала је тихо – да пати, мучи, воли...
себи и другима јаде зададе.
Некада нечујна, смера, крхка, блага,
кротка к'о срна, слабашна, танана...
к'о на виолини струна.
А некад одважна , смела, поносна,
силна, горда и тако јака,
к'о огањ вулкана... снага џиновских облака.
Жена је мајка, сестра, кћер, љубав, нечија драга –
она је стрепња, она је нада
која људски род брижљиво чува,
мноштво малих живота у своме скуту љуља.
Смерно корача дигнуте главе
и кад јој бреме живота повија крхка леђа,
зна да оћути, буде горда
и кад је мушки род вређа.
Заводница звонкога гласа и нежне пути,
смелог погледа, коже баршунастог сјаја
са чежњом, похотом, страшћу, жељом...
лакоћом мушка срца осваја.
Изнедрила је љубав, радост, срећу
стрпљиво одгнала тугу,
она је родитељ, борац, научник, лекар,
учитељ, друг, сељанка, радница, мајка...
широк је женин круг.
Ева, Марија Дева, Мајка Тереза,
Милва Ајнштајн, Кири, Цеткин, Луксембург,
Терјешкова, Кристи, Калас, Исидора, Десанка... жена,
а пре свега м а ј к а.
То биће које је изнедрило свет,
у истом тренутку стамена, јака –
нежни је поветарац, најлепши ливадски цвет.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ
Љиљана Глигоријевић рођена је у Дарковцу код Црне Траве 1963. године.
Од 1967. године живела је у Житковцу крај Алексинца, где завршава основну школу и педагошку академију.
Од 1987. године ради као учитељ у Црној Трави до данас. На учитељском факултету дипломира 2007. године.
Поезију пише од ране младости и у последњих неколико година, заступљена је у многим зборницима, руковетима и алманасима. Добитник је више престижних награда, повеља и признања. Предано посвећена свом учитељском занимању и педагошком раду са својим ученицима, за само неколико година осваја више од стотину осамдесет награда, признања, диплома и похвала на школским, општинским, републичким и међународним такмичењима.
Књига „МИ ЋЕМО ТИ БИТИ НАДА“ је њена прва самостална књига у издању Уметничког клуба РАСКОВНИК, Смедерево.
Један је од оснивача и најактивнијих чланова уметничког клуба РАСКОВНИК, а члан је и СКОР-а (савеза књижњевника у отаџбини и расејању), Удружења Балканских Уметника из Суботице, КК « Мирослав Мика Антић» из Инђије и још бројних клубова и удружења.
Данас живи и ствара у Власотинцу.
Од 1967. године живела је у Житковцу крај Алексинца, где завршава основну школу и педагошку академију.
Од 1987. године ради као учитељ у Црној Трави до данас. На учитељском факултету дипломира 2007. године.
Поезију пише од ране младости и у последњих неколико година, заступљена је у многим зборницима, руковетима и алманасима. Добитник је више престижних награда, повеља и признања. Предано посвећена свом учитељском занимању и педагошком раду са својим ученицима, за само неколико година осваја више од стотину осамдесет награда, признања, диплома и похвала на школским, општинским, републичким и међународним такмичењима.
Књига „МИ ЋЕМО ТИ БИТИ НАДА“ је њена прва самостална књига у издању Уметничког клуба РАСКОВНИК, Смедерево.
Један је од оснивача и најактивнијих чланова уметничког клуба РАСКОВНИК, а члан је и СКОР-а (савеза књижњевника у отаџбини и расејању), Удружења Балканских Уметника из Суботице, КК « Мирослав Мика Антић» из Инђије и још бројних клубова и удружења.
Данас живи и ствара у Власотинцу.
Нема коментара:
Постави коментар