Видим те дане, што слуте олују
Крвавим немирима повести српске;
Још јецај обудовели уши чују,
Док ка нама корачају хорде дрске
Мирис се липе у мирис крви слива,
Болом празнине из рањеног тела
Цвили душа, на издисају, жива
Душа што летети би хтела
У понору без дна паклени рај
Крвљу порађа слободу које нема:
Почетак је и кад назире се крај,
Мукама нашим још се мука спрема!
А ми, хоћемо ли јачи бити,
Што нас је мање, сваког трена...
Хоће ли престати сузе лити,
Због крви Видовданске, српска жена
Кад не буде рађала синове
Само за узалудне ратове
Мајка српска, што сузом кроз снове,
За сина мртвог спрема сватове.
Видиш ли дане што ти копају очи
Сузе слане пресахле кроз плач
Крв што као вино се точи
Из рана отровних и захрђали мач?!
Све то јасно светли на гробовима
Предака наших, велом мртве тишине
За част (не)изгубљену, вековима
Србин је само да погине...
Нема коментара:
Постави коментар