 |
| Жељко Топрек |
Творац лудог сна
Све почиње с’ неком намјером
па тако и овај наш пут патње и бола
глатко премазана стаза горким чемером
по којој поскакују дрвена кола
Не ни приближно да је то чисто онако
ми смо мале птичице што чувају црва
јест да је тешко то виђети
посебно оним коме је ово стаза прва
Многе се стазе не виде голим оком
не морате ми вјеровати али сте само живи
ово је раја скок у даљ с’мотиком
мени је лак ово ми није први
Хтједох упитати имали вас још као што сам ја
а рекох многе друге ствари
док неки мисле да сам само творац лудог сна
свака ова пјесма будућност лагано токари !!!
Јесен
Стигла ме давна прехлада
Балав нос и реума
Гурам лишће ногама под клупу
Док живот коз парк љума
Шарени мачор вири из канте
Ничија куја оштенила се јуче
Ја и даље гурам лишће
Док живот бијелу маглу туче
Тече вода кроз свијет лудила
Падају букве као млада отава
Много сам одгурао лишћа под клупу
Свијетом зла влада паметна глава
Глад хвата ,почињем се трести
Сутра ме чека исто као и данас
Више не сједим на клупи ,гомила жутог је испод
Живот је клекнуо , на улици лаје пребијен пас
Све се спрема за бијели снијег
Тијело ми растреса нацртане пахуље
Док црвава крушка котрља се низ бријег
Моје очи у чистину као двије сове буље
Било ми је драго присуствовати
Опросите ми за све лоше ако то ко може
Све сам схватио кад сам престао се надати
Нашла је душа излаз из дебеле коже
Устајем крећем стигла је храна
Гурам тањир у казан
Лишће је бијело само је жуто извана
Окрећем се , живот плаче празан
Полако узимам капу , од ђеда наслеђе
Разгрћем жуту тугу као велика машина
Док комшија гура камен да преко међе пријеђе
Остаје на клупи да сједи тишина !!!!
Златна слова
Висок зид као тврђава
с’ њим загрљен стид
испред мене спава
Цвјет вири из зида
врата затварају утробу срама
моје тијело препреку кида
душа сједи привезана сама
Низ зид виси лоза плавог грозда
дрво живота игра се с’ вјетром
све је могуће као велико можда
слика кажњена ситном клетвом
А ја сједим замишљен
пишем молбу да умрем
пробушен као швапски шљем
све на дрвету прошлости кунем
Пада ми кап кише на главу
слана као суза ђечија
сапире ми у грудима справу
за живог себе постао сам туга нечија
Хватам се пипцима за лозу
корачам на врх животног срама
душа тражи зачетак грозду
док ми се живот као травка слама
Попуштају руке лоза измиче
падам као летећи ћилим
тијело у лету као зла жена виче
не убијај ме хоћу да живим
Ал крај није више упитан
остаје флека од црног туша
слика на којој ником нисам битан
једна давно уситњена душа
Сахрањују ме у долини срама
дрво живота постаје крстача
висока зидина се претвара у два грама
плави грозд одсјечен оштрицом мача
Док из моје хумке излазе шарени цвјетови
гранчица мира живи изнад њих
уплакани на гроб ми сједају други свјетови
И причају како је у мени само живјео стих
Слова се златна урезују
све се претвара у плочу камену
моја пјесма излази из гроба напушта тијело
добија мјесто чина анђелу на рамену !!!!
Жељко Топрек је рођен 14. Августа 1975. Године у Добоју, живи и ради у Теслићу, Република Српска. Објавио две збирке поезије „ Контра смјер“ и „Балкански циркус“.
Нема коментара:
Постави коментар