Немирима срца грлим тмину ноћи
и уснама кушам усне боје вина.
Острашћено, жељом шап'ћем у самоћи
слаткоречје својих душевних дубина.
Сладуњави нектар с пупова живота
слива се низ твоје набрекле белине,
и плави к'о река док вртлоге мота,
премошћујућ' чежњу и пусте даљине.
Нестали су греси на распећу јутра,
док сам жељом својом, тебе, миловао.
И спознах да груди болују изнутра,
што те нисам никад' такву упознао.
НОЋ ИСКУШЕЊА
Попуцале струне, мисао ми пада
у прашину ону где клијају муке.
Тренутак је болан, пун безнађа, мада,
насејавам речи из дрхтаве руке.
Окајавам грехе. То већ тако бива
кад ми разум склизне с умотворног брега.
Тад' почне да пече, једна, рана жива
не питајућ' зашто, до кад' и због чега?
А ја, тајне ћутим, док мe памет куша.
На хартију белу тинта ми се просу.
На крилима мрака уздах одлепрша,
скупљајући немир као јутро росу.
Беше време чуда, вражјег искушења.
Појави се слика памтићу је вовек,
из песничког стиха воздиже се жена,
к'о анђео лепа, ал' пре свега човек!
НУТРИНОМ ДУШЕ
Нутрином душе лелуја радост,
крепећи тренутке проживеле.
Листа пролазност и део мене
враћа сећањем у давну младост.
То беше време игре и пева,
или се мени, још увек, чини
да живот, прикривен, у близини,
светлошћу муње бескрајем сева.
И грли жудњом свитања рана,
сенчећи дахом прошлост далеку.
Реке живота искрама секу
путоказе мога постојања.
Када се влати под ветром сруше,
и окамени нектар у цвету.
Радошћу давном брисаћу сету,
калемећ' пупом нутрину душе.
Нема коментара:
Постави коментар