Југом шарам клисурама и кроз стене
где су дражи софијске сакривене –
Десислава и Љубина,
Станислава, Николина –
руке снажне,
а главице мазне.
Тек одведен од Дунава у равници...
Мој ме Париз чекао на Димбовици.
Дачиана, Јоанела,
Санда, Стела и Мирела –
влашке виле
мозак ми попиле.
Одао сам тајне све,
било је к'о никад пре,
ал' даље морах
да продужим корак.
Враћам се на лето,
није тако далеко –
време пролети док мислим на њих.
Умакох у поветарце Паноније,
а у мени к'о олуја срце бије.
Ту су Чила и Кристина,
плава Кјара, Каролина –
очи враголасте
'ди сте да сте!
Уздах ми је заувек
(и томе не нађох лек)
остао уклештен
уснама из Пеште.
Пруга је немирна
од њихових додира
играју поља и од неба боља,
а камоли ја...
Пожун се уплео у снохватице,
а од Брна биле су ми још станице
сауне и вреле купке,
Чехињице меке, љупке,
што ми из сете не одлете.
Барушка дај ми мало одушка,
јер чека ме Едита
и сукњица свита,
Јармила, Јудита...
Кућа ми је далеко,
ал' ћу на крилима
док певам о њима
већ пронаћи пут.
СОБАМА У УЛИЦИ STOLLAR BELA
Већ је давно звекет спласн'о
играјућих дана черге
од кога смо тако страсно
задихане ми одбегле.
Нисмо ни од тмулог мука
који ниже оркан слутње
док му снажна жуљна рука
збраја навек нове ћутње,
нити нас је у бег дала
хорда неба које зева –
нас је некад оплакала
муза која сан одева –
но свилени дамар-длани
плава вечер дом је њихов.
Летњи лет је непозвани
на нас дахн'о тако тихо,
кћери меда кад је кан'о
низ бокове, честар пева
лепшом песмом ником знаном –
уздисајем нагих дева.
ПРАШКИ СОЛО
Власти П.
Сви факири да ме ове ноћи отпрате
испод попадалих кровова од позлате,
ту таму над Влтавом
ја нисам видео одавно...
(Кад би бар засјале
ове капљице са свода
или мисли изгубљеног народа.)
Трамваји ће кратка звона са себе отрести
и сумрак ишаран жицом моје вечне намјести,
кад отече кајање
између речи од калдрме
стаћемо обоје
у ко зна чије сене
премале за наше жеље.
Све што ноћ пропије из срца са оловке,
сне разуздане од Палмовке до Кламовке,
једном ћеш ти оћутати
на оку венуће дукати.
Тада са прстију
одмрзни ми јутра
преостала од оног пута.
ЈЕДНОЈ ПРОЛАЗНИЦИ НА БЕГЕЈСКОМ КЕЈУ
Кад шетасмо у измаглице
куд светиљке кришом оду
питало је моје лице
шта је сласно у твом ходу.
Као да га ветар врти
он сав једнак у том знаку
неком путе да утрти,
љубећ' стопе у кораку.
Тек одједном! Ветар стаде...
Ноћ је намах сва опала
срце ми се тад искраде
да погледа – што си стала?
Можда си се подсетила
на јуче, некад, јутра нека?
Да л' си умор вешто крила
или би ми нешто рекла?
Ал' те опет вуку немо
некој суморној даљини.
Јесам ли ја с тобом крен'о
или ми се само чини?
Да ли волим кад страхујем
од одјека што те прати,
тек у њега наду кујем
да ћеш опет, можда, стати.
Нема коментара:
Постави коментар