Татјана Самарџија: Прометеј у новијој европској књижевности

Прометеј носилац ватре,
Жан Батист Мозес 1784.

Уколико је и разумљиво да су антички писци миту о Прометеју и његовој симболици приписивали толики значај у контексту политеизма, изненађује, с друге стране, са каквом су се страшћу и жестином у овај митски космички конфликт уносили писци с краја XVIII века и касније. Или можда и не?
      Није ли управо крајем XVIII века отпочео друштвени успон неопаганизма и сутон институционалног хришћанства каквог је Европа знала безмало хиљаду и по година?
       Није ли мит о Прометеју парабола о човековој цивилизацији на земљи? Или је, обрнуто, политичка историја Европе од тада до данас заправо свесно претакање мита о Прометеју – наравно, у верзији са срећним завршетком – у саму стварност Запада и света?
      Додуше, читајући прометејска дела из тог времена у друштвено-политичком контексту у ком су настали, препознајемо да је антички Прометеј доживео метаморфозу, и да је у томе кључну улогу имала управо његова идентификација са Сотоном, док је библијски Бог (изједначен са испаганисаном Црквом која се и даље звала хришћанском) постао Зевс, главни негативац.

Зли Бог

      Најозбиљнији и најопштији приговор који су свакој врсти теизма од памтивека упућивали критичари, од сломљеног и огорченог родитеља крај одра вољеног детета, преко несрећних љубавника и неиспуњених хедониста, до преживелих у великим покољима, историчара и филозофа, јесте питање Божијег удела у злу које погађа људе без реда и логике – без правде.
Јер, као што рече велики Августин из Хипоне, ако нема Бога, откуд толико добра; ако има Бога, откуд толико зла? Ако је Бог свемогућ, зашто дакле дозвољава зло? У том случају постоји неколико главних могућих одговора:
• или Бог не може да спречи зло, што значи да није свемогућ и да има других богова;
• или Бог неће да спречи зло, јер је сам зао или толерише зло са неком намером, било да то зло он сам чини, или га дозвољава;
• Или, као што су закључили они који су се од овог умовања уморили, Бога напросто и нема.
З      а коју год од ових могућности да су се одлучивали људи у прошлости, сасвим је сигурно да су све оне искључивале двосмерни однос између Бога који воли човека и човека који воли Бога – чему је Исус Христос посветио цело своје биће, однос који он сам утеловљује. Ипак, Библија говори о Богу љубави, и то управо у контексту зла и људске патње. Да ли је филозофима промакло још једно објашњење, или су га једноставно искључили јер нису могли да га поднесу?
      У прометејском миту, за све наше патње окривљује се Зевс, који се поиграва са својом невештом творевином, док се Прометеј приказује као неко ко настоји да нас изведе из стања болне зависности од божанског злотвора. Библијска књига о Јову представља проблем зла и патње из дијаметрално супротног угла – овде Прометеј-Сотона чини зло човеку по имену Јов како би га навео да одбаци Зевса-Јахвеа и како би доказао да човек следи Бога само из користи. Пошто је унесрећио Јова, Сотона нестаје са сцене, тако да човек, у својој патњи и тузи, упире прст само у Бога, а не у правог узрочника зла. Најчудније је од свега, у Књизи о Јову, што Бог ниједном не покушава да кривицу свали на Сотону. Прихвата све оптужбе и носи се са њима позивајући Јова: "Имај поверења у мене; знам шта радим." Наравно, ми опет питамо Бога: зашто не уништиш зло одмах, и зашто си и дозволио да се појави? Како год да се окрене, прст је уперен само у Бога. Но, није ли ово време зла заправо време слободе, дано бићима са свешћу и слободном вољом, анђелима и људима, да изаберу између чињења добра и чињења зла, и да препознају њихове резултате?
        И није ли зло које погађа сваког човека заправо живо сведочанство свим људским поколењима која су патила на овај земљи о томе шта заиста значи и колико добра заиста доноси то "познање добра и зла" које је Сотона обећао Човеку и Жени као најсвет(л)ије божанско обележје? Можемо ли се сложити са чувеним оксфордским професором Клајдом Луисом (Ц.С. Лењис) да је бол "Божији мегафон" свим људима – да је Прометеј-Сотона лагао. Искуство зла никог није учинило богом, већ болником. И једино је патња начин да свако осети зло на својој кожи, и одбаци га као зло, а не добро. Иако Бог ни на који начин не учествује у злочинству света, Он оставља простор створењима која свесно чине зло, и онима која то зло посматрају или подносе, да увиде зашто је речено "са дрвета познања добра и зла не једи" (1. Мојсијева 2:17), и зашто је ваљало послушати. Зло није добро и није било потребно, али је то избор, наш избор. Да ли ти, читаоче, данас, управо сад, слушаш змију или Бога? Или, ако, као Иван Карамазов, "одбацујеш Божији свет", па и Бога самога, због зла у свету, запитај се – ниси ли управо тиме одбацио и самога себе, јер ти сигурно сваког дана чиниш зло? И шта ћеш са собом? "Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло?" (Јеремија 13:23)
       Како ћеш излечити зло? Како га укинути? Исус Христос понудио је свакоме доступан и једноставан конвертер зла у добро – кроз опраштање и покајање. Тачно, није модерно, није популарно, чак је и непријатно не осветити се и не мрзети, али је то једини начин да, за почетак, уништимо корен зла у самима себи. Наравно, све до времена коначног Последњег суда и уништења зла. Бог је на крсту опростио човеку (Лука 23:34; Јован 3:16), позвао га да живи опраштајући другима (Матеј 6:12; Матеј 18:21.22.35; Приче 28:13) њихово зло, и кајући се за своје сопствено (Лука 18:10-14; Римљ. 2:4) – то је обраћење и то нас мења. У овом времену чекања да Бог коначно пресуди између зла и добра, живећи у условима зла и смрти, суштина није у поравању рачуна – свако од нас је и Богу и понеком човеку дужан оно што се новцима не да изразити – већ у томе да се дужнику сачува жива глава, образ и карактер; до тога је Богу стало – до нас, до нашег достојанства, до нашег срца и наше будућности ("Ја ћу платити", Лука 10:35). Наше је само да се не поносимо злом, и да се не стидимо да га признамо и одбацимо, не називајући да "добром".

Луцифер као романтични јунак

      Антихришћанска прометејска књижевност, међутим, прогласиће гордог Сотону-Луцифера за свог хероја који се никада не каје, читајући из необичног угла један од последњих великих епова европске књижевности – чудесни Изгубљени рај (1667) Џона Милтона.
       Изгубљени рај представља својеврстан препев Библије, величанствену епопеју о борби добра и зла у свемиру, између Бога и побуњених анђела, чије је главно поприште и велики улог планета Земља, људски род и ум сваког човека. Овај еп упечатљиво описује стварање човека, његов пад и искупљење кроз Христа, укључујући у све то мноштво паралела са сродним античким и блискоисточним митовима и темама које је овај ерудита одлично познавао. Када се теологија Изгубљеног раја упореди са библијским учењем о греху и спасењу човека, Милтоново дело постаје својеврсна сумма тхеологиае библицае свог времена и каснијих векова. Милтонов циљ, изложен у уводу епа, био је да "оправда Божје путеве пред људима" и да расветли "сукоб између Божјег преџнања и наше слободне воље", што до данас остаје најсложенија тачка хришћанског учења, поред проблема зла у свету.
       Међутим, без обзира на дубину и далековидост Милтонових порука и упозорења савременицима и будућим генерацијама у погледу плодова побуне створења против Бога, као и друштвених побуна каква је била енглеска револуција у Милтоново време, предромантичари и романтичари од свега ће тога с искреним одушевљењем доживети и прихватити само личност и идеје Милтоновог Луцифера-Сотоне, у коме ће препознати сопствена превратничка хтења. Тако ће библијски космички негативац добити атрибуте хероја.
        Песник и сликар Вилијам Блејк (1757-1827), један од визионара савремене езотеричне и окултне филозофије, рећи ће, имајући у виду заиста задивљујућу живописност и пластичност којом је Милтон описао Сотонин лик, а која нас подсећа на велике Хомерове портрете, да је Милтон "био истински песник на ђаволској страни, а да то није ни знао". Неуништиву везу између идеологије просветитељства и величања Луцифера истиче и британски филозоф Ајрис Мердок:
        "Како нам је препознатљив човек ког тако лепо описује Кант у својим основама етике, који се суочава чак и са Христом, окреће се од њега да размотри судове свог сопственог суда и да чује глас свог властитог разума! Овај човек је још увек са нама, слободан, независан, привлачан, моћан, разуман, одговоран, смео, херој толиких романа и књига филозофа моралиста. Смисао постојања овог привлачног, али заводљивог створења није тешко назрети. Он је изданак доба разума, пун поверења у своју рационалност, а ипак све свеснији свог отуђења од материјалног универзума који му обелодањују његова открића. Његово отуђење нема лека. Није велик корак од Канта до Ничеа, до егзистенцијализма и англосаконских етичких доктрина које му умногоме личе. Штавише, Кантов човек већ је био доживео своје славно утеловљење читав век раније у делу Џона Милтона: право име му је Луцифер." (Тхе Совереигнтy оф Гоод, Роутледге & Кеган Паул, Лондон, 1970: 80; цитирано у: Рави Зацхариас, Цан А Ман Ливе Њитхоут Год, Њорд Публисхинг, Даллас, 1995:97).
        Овакво поимање Луцифера оживеће вековима напуштен књижевни лик Прометеја и у њ улити сву страст, амбицију и гнев многих генерација, враћајући мит о Прометеју у срце књижевности и филозофије. Њихова мисао, књижевност и дела јасно ће показати да су за њих Луцифер и Прометеј једна те иста особа.
Револуционарни мислиоци XVIII, XIX и XX века употребиће мит о Прометеју да би се кроза њега индиректно, а потом и отворено, обрачунали са Зевсом, односно библијским Богом, ког оптужују да је човеков мучитељ, извор људске патње и страдања. Зевс-Јахве постаје мета антиклерикалне и антихришћанске критике и побуне у периоду када световну власт полако освајају прометејске снаге европског хуманизма. Ови ће мислиоци прогласити Сотону хришћанском празноверицом са репом и копитима, истовремено га у свему славећи као људског добротвора – у лику Прометеја или Луцифера. С друге стране, они ће хришћанство оптужити за оно што у Библији никад није писало, намерно прећуткујући, или не знајући, шта Библија заиста говори о Богу, Сотони и људима. Трајан повод и убедљиве аргументе за тај напад дало им је вишевековно нељудско приватно и јавно поступање многобројних назовихришћана који су својим злочинима ставили на Божије лице застрашујућу маску човековог непријатеља. На тај начин, уместо да хришћани личе на Христа, ово ненаучено и изманипулисано мноштво, на челу са својим "пастирима", које је често масовно покрштавано бирајући између ножа и крстионице, својим је нељудским и неоплемењеним понашањем приписало свој пагански лик Христу, огадивши га свима онима који су се гнушали њихове религије – која са Библијом нема готово ништа, јер су се Библије одавно одрекли. Неверни "верници" одувек су били најбољи проповедници атеизма, до дана данашњег.
       То доба предреволуционарних и револуционарних покрета и промена изнедрило је многе мислиоце, политичаре и писце чије су мисли и дела незаобилазне референце у изучавању савремене цивилизације Запада. Између свих њих, управо је Јохан фон Гете (Јоханн Њолфганг вон Гоетхе, 1749-1832) савршено оваплоћење генерације која је истовремено одбацила дотадашњу религију и Прометеја учинила својим свецем заштитником. У контексту разматрања тумачења и књижевне обраде мита о Прометеју у новије доба, истичемо три Гетеова дела.
       Још 1774. године Гете пише лирску поему "Прометеј", где се обрачунава са библијским Богом. Прометеј, креативан и бунтован дух, прозива јудео-хришћанског Бога, оптужујући га са неповерењем и мржњом да не воли људе, већ их мучи и понижава.
        Године 1797. настаје "Чаробњаков шегрт" ("Der Zauberlehring"), балада од четрнаест строфа чији садржај је Волт Дизни преузео и прилагодио у свом цртаном филму Фантасиа из 1940. године, у епизоди са мишем Микијем као чаробњаковим шегртом. У причи, шегрт моћног чаробњака одлучује да, у одсуству господара, употреби његове магијске формуле из књиге чаролија како би себи олакшао обављање кућних послова. Међутим, он губи контролу над силама које је покренуо и тек долазак чаробњака спречава потпуну катастрофу.
Упркос шаљивим тоновима Гетеа и Дизнија, поема заправо обрађује веома озбиљну тему која их је обојицу привлачила: магијску моћ и човеков труд да њоме овлада. Поема подсећа на честе народне приповетке са сличном поруком, попут оне о чаробном лончету које на заповест кува кашу: једна огладнела девојчица, којој је мајка отишла послом, наложила је лончету да кува кашу, али није умела да му заповеди да престане да кува тако да је каша преплавила село док се мајка вратила кући. Испод површине приче налазимо комплексни мотив људске глади за натприродним моћима, али и човекове недораслости натприродним силама које га надвладавају. Ову ће тему Гете разрадити у једном од својих најпознатијих и најчешће навођених дела, драми на којој је радио неколико деценија – Фаусту (1808). Она обрађује познати књижевни мотив "пакта са ђаволом": доктор Фауст, мучен људском ограниченошћу сваке врсте, удруженом са жељом за знањем и моћи, прихвата изазов Мефистофелеса – да добије надљудска знања и моћи у замену за своју душу, односно за спасење после смрти. Међутим, Фаусту овај "пакт" не доноси ни срећу ни задовољство, а истовремено га удаљава од људи. Доктор Фауст сматра се историјском личношћу, савремеником и земљаком Мартина Лутера, и сличан је Парацелзусу. Прву велику и данас неправедно занемарену драму о Фаусту, објављену 1604., написао је Шекспиров савременик Кристофер Марлоу (Цхристопхер Марлоње,1564-1593). Ренесансу обележава не само процват науке, него и магије: Нострадамус, Парацелзус, др Фауст, Џон Ди, између многих других, живели су сви у оквиру неки сто година. У алхемији, тој страсти Фаустовој и многих његових духовних предака, магија и наука испреплетене су нераздвојним родбинским везама, којих се савремена позитивистички усмерена наука стиди.
Ако упоредимо ова три Гетеова дела, видећемо да заправо сва три говоре о различитим аспектима истог мита – мита о Прометеју: у једном се побуна против Бога представља као пут до човекове еманципације и достизања божанског, у другом се магија приказује као ризичан пут до моћи којим треба да се користе само упућени. Какве везе, рећи ћете, има магија са Прометејем? У томе што магија подразумева сарадњу са Прометејем-Сотоном заобилазећи Зевса-Бога. Сетимо се догађаја код библијског дрвета познања добра и зла: Сотона нуди "божанску" моћ људима тврдећи да им је Бог ускраћује. Како рече француски поп-певач Флоран Пањи (Флорент Пагнy, "Ма либертé де пенсер"): "Радије бих дао душу ђаволу, с њим се може договорити..."
       Магија је "црна берза" натприродних моћи на којој човек од ђавола по високој цени набавља производе који су код Бога – бесплатни.
Коначно, у Гетеовом Фаусту, Мефистофелес јасно нуди доктору Фаусту магијске моћи, али уз високу цену. Тако Гете разматра белу, црну и сиву (која за Гетеову генерацију постоји) страну Прометеја-Сотоне, и цену коју плаћају они који са њим сарађују.
        Енглески романтичарски песник Перси Биш Шели (1792-1822) самим насловом своје лирске драме Ослобођени Прометеј из 1820. као да жели да досања Прометејев сан заустављен на Кавказу: Шелијев Прометеј не покорава се Зевсу (Јупитеру), већ га победоносно протерује из свемира и сам седа на његов престо, симболишући победу људског срца и интелигенције над тиранском религијом. Веома му је сличан, по садржају и намери, Бајронов Прометеј из 1816. године. У свом предговору Ослобођеном Прометеју, Шели признаје:
       "Од свих замишљених бића, Сатана једини бар донекле личи на Прометеја, који је, по мом мишљењу, карактер поетичнији од Сатане, јер га можемо описати као биће које се одликује не само храброшћу, величанственошћу и чврстим, стрпљивим противљењем свемогућој сили, већ и одсуством сваке амбиције, зависти, освете и жеље за личним прослављањем, што обележава јунака Изгубљеног раја, а што слаби интересовање. Сатанин карактер нагони нас да његове мане упоређујемо са нанетом му неправдом, и да оно прво оправдавамо зато што ово друго прелази сваку границу. Дотле се у душама оних који ово величанствено дело маште примају с верском побожношћу зачиње и нешто горе [то "горе" је за Шелија очигледно одвратност према Сатани и љубав према Богу – прим. Т.С.Г.]. Напротив, Прометеј је, такорећи, оличење највишег моралног и интелектуалног савршенства, и то из најчистијих и најискренијих побуда, и са најбољим и најплеменитијим циљевима." (Ослобођени Прометеј, стр. 8)
Шелијево поређење потврђује да је његова генерација поистовећивала Сотону и Прометеја, али и да је била свесна како Изгубљени рај и антички мит представљају исту личност у врло различитом светлу.

Прометеј у хришћанским списима

       С обзиром на то да је Прометеј у античко доба стекао очигледни статус хероја и мученика за добро човека, било би за очекивати да рани хришћански писци подвуку те паралеле како би објаснили Христову мисију својим савременицима политеистима. Прометеј окован на Кавказу и изложен суровој казни коју извршује орао, Зевсова птица, неодољиво подсећа на Христа разапетог на крсту и издигнутог над мноштвом које "стајаше те гледаше" (Лука 23:35). И једном и другом одузета је слобода, а руке спутане. Осим сличности у казни коју подносе један и други, далеко су сличнији по свом човекољубљу. И Прометеј и Христос подносе страдање да би помогли човеку, да би га издигли изнад блата од ког је сачињен.
       Изненађује, међутим, чињеница да су, према нашем сазнању, хришћански писци раног периода веома мало места дали Прометеју као симболу Христа. Иако на 667. страни Каселовог (Цасселл) Дицтионнарy оф Цлассицал Мyтхологy стоји под "Прометеј": "Црквени оци видели су у његовим мукама мистички симбол Христовог страдања, а Тертулијан је чак написао да је Христос 'истински Прометеј' ", истина је да оно мало постојећих референци на Прометеја не доводе грчког хероја у везу са Христом, већ са Богом Оцем. Арно Декроа (Арнауд Децроиџ), у свом чланку "Од Прометеја до Христа", и Ендру Кридл (Цриддле), у свом блогу, бележе примере из пера Тертулијана који у Прометеју види Створитеља. У 18. поглављу Апологије Тертулијан пише:
        "Јер је од почетка послао гласнике у свет – људе које је њихова непорочна правда удостојила да познају Вишњега, и да Га објаве, људе богато надарене Светим Духом да би могли да објаве да је само један Бог који је све начинио, који је човека обликовао од праха земаљскога (јер је Он прави Прометеј који је дао свету ред уредивши годишња доба и њихову смену)..."
        У његовом спису Против Маркиона, у 1. поглављу 1. књиге налазимо:
      "Заправо, истински Прометеј, Бог Свемогући, осрамоћен је Маркионовим хуљењем, Маркион је гори дивљак од свих звери из варварских предела."
        Зашто је за Тертулијана Прометеј сличнији Богу него Христу? На ово питање нама доступни извори не дају поуздан одговор, али нам одсуство паралела између Христа и Прометеја у временима где се снажно укрштају античка митологија и хришћанска мисао указује на то да су ранохришћански писци морали уочити препреке за једно такво поређење.
       Доиста, када упоредимо библијско учење о Исусу Христу са синтезом свих античких учења о Прометеју, откривамо једну фундаменталну разлику између два спаситеља, а она се темељи управо на њиховом односу према Богу Оцу, тј. Зевсу.
       Пре свега, Христос и Прометеј имају дијаметрално супротан однос према врховном Богу свог универзума. За разлику од Прометеја, који се конфронтира са Зевсом да би учинио човеку добро, Исус Христос не чини ништа за човека што Бог већ није замислио за човеково добро јер "ја и Отац једно смо" (Јован 10:30). Када на крсту страда, Христос то чини не против своје воље или против Божије воље (упор. Матеј 26:42), и не за казну што је хтео да помогне човеку, већ у договору са Богом. Штавише, у Библији се Христово савршенство састоји у неодступању од Божије воље. Кад Прометеј спасава људе против Зевса, то показује да је морално супериоран у односу на хијерархијски супериорног бога. То је управо порука змијина у Едену: "Нећете ви умрети; него зна Бог ..." (1. Мојсијева 3:4,5) којом оптужује Бога да људима не дозвољава приступ већем знању и моћи од оних којима, заправо, већ располажу.
       Библијски Бог, за разлику од Зевса, није створио човека као један у низу неуспешних експеримената који може да се одбаци. У Прометејевом поправљању Зевсовог "првог" стварања препознајемо идеју да се богови користе еволуцијом да доведу човека до савршенства, тј. да свет управо по Божијој промисли напредује од хаоса ка космосу, од смрти ка животу, другим речима - "теистичку еволуцију" (чији је важан промотер био Тејар де Шарден) који су у међувремену усвојиле бројне цркве, међу којима и најмоћнија међу њима.
       Прометеј дакле поправља Зевсов неуспех. Напротив, библијски текст говори да је Бог одмах створио све « веома добро », без смрти и уништавања, без поправљања, у циљу да буде бесмртно. Осим тога, библијски Бог ствара човека сличног себи, дарујући му способности које превазилазе све Прометејеве дарове:
      "Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских у од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. и створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божјему створи га; мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом ..." (1. Мојсијева 1:26-28).
       Први човек у Библији описан је као најсавршеније биће на земљи, Божији заменик, биће са слободном вољом и високим способностима, коме је поверена цела планета да брине о њој и коме је намењено да непрестано живи у Божијој близини. Један је мислилац негде записао да је Бог створио човека савршена, али не и довршена. Безгрешност по том мишљењу не значи немогућност напредовања и промене. Једино ограничење које је човеку дано – забрана познања зла – симболише зависност човека од Бога да би уопште живео и неопходност поверења у њега. Када Сотона Бога оптужује за себичност према човеку, а Еву убеђује како пут до статуса бога води кроз побуну и непослушност, тиме он човека осуђује на смрт јер није независан. Змија дакле Еви приказује Бога на исти начин на који мит о Прометеју слика Зевса: као себичног манипуланта који човека не воли, а највише држи до своје надмоћности. Поређења ради, последња библијска књига, Откривење, говори о Божијој намери да, када се оконча историја зла, подели свој престо са спасеним људима и повери им учешће у коначном суду злима (Данило 7:22; 1. Коринћанима 6:2.3; Откр. 3:21; Откр. 5:10; Откр. 20:4.6).
         Поменутој Змијиној оптужби придружује се кроз целокупну историју она највећа – да је Бог крив за зло од ког патимо. По Бибиљи, међутим, људска патња у Библији није производ ни Божије немоћи ни Божије свемоћи – она је последица слободе коју је Бог дао људима да, као и Адам и Ева, изаберу да ли ће следити свог Створитеља или змију – Прометеја. Зло на земљи није Божија казна, већ производ разарања склада између Бога, човека и свих створења, производ непрестане атомизације сваке заједнице и сваког система, смрти, ентропије, од чијих последица сви они пате. У Христовој параболи о жетви (Матеј 13:24 и даље), анђели питају Бога зашто не уништи зло и зле, симболично представљене кукољем у житу, на што Он одговара да треба да чекају до жетве (коначног суда), као не би чупајући кукољ почупали и пшеницу. Тако је Божије непојмљиво толерисање зла заправо израз његове милости и стрпљења према свим људима будући да сви греше: "јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити (...) А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осећаш?" (Матеј 7:2.3; 2. Петр. 3:9)
        Бог Библије, за разлику од Зевса, није послао човека међу "трње и чкаљ" а да му пре тога није обећао Спаситеља – о коме говори Иво Андрић – "Сина Божијег распетог за грехе света". Док су још били у Едену, људима је Бог обећао људског потомка који ће кроз јединствен догађај сатрти змију, али и бити сатрвен од ње (1. Мојсијева 3:15). Стога потпуно исти глаголски облик шуф ("ударити, сатрти, повредити") означава у оригиналном тексту глаголе уједати и стајати из Даничићевог превода овог стиха. Бог Библије није Зевс "јер Бог беше у Христу и свет помири са собом..." (2. Коринћанима 5:19). Тако Прометеј слави превару и побуну као пут до вишег нивоа постојања, док други – "Син Божији разапет за грехе света", позива човека да поврати своју првобитну сличност са Богом на једини могући начин – враћајући се Богу као изгубљени син својој кући, где му све бива опроштено (Лукино јеванђеље 15).
      Овде је основна и непомирљива разлика између Прометеја и Исуса Христа.

Tweet