У прикрајку мојих заблуда се
кријеш као највећа чежња
уз коју се привијам тугујући.
Моје си маштање и мирисно
сећање које се памти попут
тамних забрањених времена.
Сивило мојих беспућа испраћаш
корацима који одзвањају и
осећаш ме рањиву чулима.
У прикрајку мојих чежњи
неко си ко отвара болне мисли
игром без престанка.
Плаветнило јутарњих надања
дочекујеш пољупцима
и заводиш усне обећањима.
Моје си сећање на које се
наслањам својом тежином
и падам у празна очекивања.
А ти ме дочекујеш радостан
у прикрајку мојих чежњи,
сав саткан од жеља
и на крају испраћаш бездане
тешким и неискреним речима
испод којих остајем савијена.
И онда се довијаш лукаво
до малих успомена у којима
се будим непробуђена,
подсећајући да је храброст
да се отвориш једини извор
могућег помирења.
У прикрајку мојих заблуда
живиш као тајна драгоцена
коју сам сачувала за себе
осећајући несвесно да ми те
живот краде, у свом бескрају
времена и у трену до сна.
Губим мисли
Љубав је у предграђу мојих
снова заспала мирна путујући
пределима на безброј адреса,
настањивала се и одлазила,
умирала брзо и гасила се споро.
Сад спава мирна у тишини мисли
изгубљених у мноштву реченица
које смо пожелели једно за друго
уместо додира нежности које су
избрисали трагове олује.
Љубав је у предворју моје душе
отворила сунцу миран пут,
зракама пустила да оснаже
и милују рањену кожу по којој
је сол утрљана разорила ткиво.
На коленима се вуку моја
разочарања и тону у реке
поморнице, а ти их удицама
хваташ и бројиш узимајући
моју бол на своје срце.
На безброј адреса послата
срца, без доказа да је била
у нама једном записана у
звездама које су пратиле пут
светлости тренутком умирања.
У амфитеатру бесмисла бирају
улогу ономе ко ће носити
највећи терет живота где се
мала улога не разликује од главне,
заборављам текст и остајем сама.
Све оно што волим препуштам
другој и претварам се да сам
дама, споредан лик што губи
мисли за које желим да их
пронађеш и заувек ми дођеш.
И онда се повлачим у себе и бездан
сиве магле која ме обавила разореним
успомена у којој се ноћ спустила као
подмукла бол што у понор вуче, а ја
се правим да сам заспала.
Рубим снове
Поново рубим своје снове
наручујем их о празнику
да се с предсказањем споје.
Дан из ноћи кад порине тугу
именом твојим бол призива.
Дрхтавица рађа пречицу болу
док ми по птицама забораве
шаљеш у наговештају зиме коју
ћу, чини се волети више него икад
с јесени што кестењем мами.
Станице на којима застајем
у коначишту чекања миришу
на босиљак утрљан у кожу,
а душа на искушењу ревносна
у молтви се рађа и умире.
Трујем се мислима лењим и
пристајем на грех помало
нечасна, дозивајући љубав
молитвом, која често одјеком
у празно звони.
Загрли душом пробране немире,
миомирисом који пружа цвет
у тамјану скривен, уобличен
у једној стени у којој заробљена
плачем.
Твоја ће душа слободно пољаном,
на коњима враним да мирише на
светиње, косе расуте ветром
сангом да заузда немире ударајући
о сапи док кочије даљинама лете.
Рубим поцепано платно које се
тешко ушива и под концем свилено
бежи, а ти се смејеш и срећан ме
дозиваш да пут прави пронађем и
до срца дођем, снебивам се а желим.
Додирујем те осмехом, уснама
вечност даривам док дрхтавим
прстима снове ушивам и под сненим
се јутром усамљена будим, знам
да постојиш негде и љубав нудиш.
Витражи мора
Дубина, модрозелена површина
одсјаје твоје душе прелама пучина
и бистри ме, рађа у бескрају тишине
и милује иако хладним прстима,
волим, живот ми море, дубина и
пучина.
Знам да трпим тај жал и жар путем
живота иако много даљим, води ме
истина, осећам и радост и бол што
на души су сол и тако за вечност у
мојим венама немира неспокој
струји као таме мол.
Туга дубине, модрозелене, плави ме
рођење своје охолости слави и на
гозбу охоло позива.
Бринем, истина се само понекад
у трагу соли јави, па ако препознаш
онај си прави који се увек на време јави.
Срећа је само део што разара ткиво
у очекивању неком, да кад ће и шта
ће сакрити у лажи, подићи их на виши
ниво и питам се за чије то добро?
На облаку пловим, брод насукан на
твоје издаје чека док нечасно крадем
твоје дане, преписујући лекције живота,
купујем тишину, а ти подижеш једра што
превозе у јутра ведра.
Бришем кораке и речи које ти пишем,
облацима измишљам имена.
Облачим их у жуто, модрозеленим
одсјајима дајем смисао док бетон греје
леђа, очи су приковане за небо и сањају
мир сачуван у молитви.
Облачим облаке у бело рухо, изливам
воштаним бојама најлепше одоре,
кидам нити повезане прстима,
а опет вера ми не да да чудима
верујем.
Плаћам мађионичару да их измисли
и нађе, клауну да ме насмеје и стојим
ту као замишљен лик измишљајући
трик у којем се будим поред судбине
у небеској панорами пејзажа и вајам
облике тражећи им смисао.
Покривам и сакривам прсте скрхане
болом од хладних додира и на месту
за љубав страх је опет победник.
Дубина... модрозелена страна срца.
Будим... уснуле дамаре страсти.
Цртам... по ко зна који пут чамац и наш пут.
Заборављам оно неизбежно и ружно.
Гледам, тражим и не желим да видим.
Слепа је бол на површини душе.
Глува за хук ветра у тишини док осећај
умире угашен.
Трчим по обали јурећи за реченицама
које су биле јаке да преломе срце и
маштам о томе да ти опраштам.
Живим са облацима сивим у модрозеленим
витражима осликаним твојим мислима
на поткровљу душе што за украс ти само
и одувек служе.
Нема коментара:
Постави коментар