ГРАЂАНСКИ РАТ
Од ланаца виси црни оковратник,
На рукама срама последње колоне,
Предводи их смело остарели ратник,
Ка капији славној града Барселоне.
Пао је сада систем хијерархије,
Гори свака институција,
Диже се војска нове анархије,
Почиње снажна револуција.
Грађански рат разрушава земљу,
Вијоре се храбро ратне заставе,
Прочуле се борбе сад по Средоземљу,
Европа неће да их раставе.
Чују се пушке у диму барута,
Брат на брата ножем шапуће,
Њихове вође зањима валута,
Новац сад народ у крви сахраниће.
Снажан је дух ратних омладинаца,
Млади ће сада завршити у гробу,
Ово је песма младих пешадинаца,
Генерали воле потрошну робу.
АЛТЕР ЕГО
Пријатно и непријатно,
Све се понавља на глас,
Писано и неписано,
Ја овде желим спас.
Трновит је пут уметника,
Ја сам алтер его губитника.
Опстајем и постајем,
Ја борим се у сну,
Купујем и продајем,
Ја тражим нови пут.
Трновит је пут уметника,
Ја сам алтер его губитника.
Посустајем и устајем,
Нисам онај као пре,
Храбар сам и уплашен,
Не дајем себе, не!
Трновит је пут уметника,
Ја сам алтер его губитника.
Побеђујем и губим,
Јер нема више никог,
Био нормалан сад лудим,
Ја постао сам нико.
Трновит је пут уметника,
Ја сам алтер его губитника.
Познат и непознат,
Ја на крају остајем,
Сад пузим и ходам,
Али ипак овде опстајем.
Трновит је пут уметника,
Ја сам алтер его губитника.
ПОСЛЕДЊА РОК БАЛАДА
Ја сам од оних за тебе мрачних,
Што увек некако тумарају светом,
Можда је то мој једини начин,
Да тебе шећеру учиним срећном.
Нестала је душо и та последња балада.
Моје срце почуј на мелодији гитаре,
Ако желиш нешто о мени да знаш,
Како да објасним шта су рок баладе,
Када душу дајеш за луксузни сат.
Нестала је душо и та последња балада.
Ево стојим овде док пљушти киша,
Зачућеш само те тужне рифове,
Свирам за тебе са највећег зида,
Љубав и бол превазилазе митове.
Нестала је душо и та последња балада.
Сломљена срца су увек најгора,
Кад би знала колико реч песме боли,
Моја је гитара сад у ватри планула,
Моје болно срце тебе и даље воли.
Нестала је душо и та последња балада.
Не, ми никада нећемо ни бити једно,
Можда је и таква баш свака балада,
Моје срце због тебе је постало бедно,
Челична душа сад у безнађу страда.
Нестала је душо и та последња балада.
ФЕСТИНА ЛЕНТЕ
Тражио сам кришом ја њено име,
Било је то давно када сам био дете,
Хладнија је била и од јарке зиме,
Ех, зар је љубав, фестина ленте?
Заносна ноћ баш никад није иста,
Заиста од ње није било лепше,
Душа јој је била савршено чиста,
Ех, зар је љубав, фестина ленте?
Блистави месец неуморно сања,
Звезде су биле веселе и сретне,
Беше она лепша и од самог дана,
Ех, зар је љубав, фестина ленте?
Гледао сам њу данима и ноћима,
Бар да је она волела тад мене,
Сањао је увек заносну у сновима,
Ех, зар је љубав, фестина ленте?
Погледај ме сада у неуморне очи,
У животу биће увек како јесте,
Пружам ти руку да ли ћеш поћи,
Ех, зар је љубав, фестина ленте?
АЛФА И ОМЕГА
О ти, истино, заносна краљице,
Ја се клањам твојим речима,
Обасјај људе твојим златним лицем,
Причаће сви приче о твојим делима.
О, велика тајно што сјајиш довека,
Јер ти си алфа и ти си омега.
Заиста, заиста ја ти кажем о Велика,
Буди оно што јеси и заблистај сада,
Твој небески мач јачи је од челика,
О истино, слава је твоја превелика.
О, велика тајно што сјајиш довека,
Јер ти си алфа и ти си омега.
Твоје су речи сразмерно непроцењиве,
Твоји су дани саткани од славног имена,
Немој погнути главу несретнице,
Јер увек си била тајна од злата сливена.
О, велика тајно што сјајиш довека,
Јер ти си алфа и ти си омега.
О истино, од злата су твоје руне,
Буди оно што јеси, само буди иста,
Велика краљица духовне шуме,
Јер душа је твоја савршено чиста.
О, велика тајно што сјајиш довека,
Јер ти си алфа и ти си омега.
Немој да посустанеш јер ти си слобода,
Ти си вековно благо, заиста ти јеси све,
Ти ниси ватра и ти ниси вода,
Ти си велика тајна што промениће свет.
О, велика тајно што сјајиш довека,
Јер ти си алфа и ти си омега.
Стојим пред тобом и поносан знам,
Као алфа и омега ја нисам и нећу,
Да издам тебе, твога срца сјај,
Издат’ никад, увек зате’ умрећу.
О, велика тајно што сјајиш довека,
Јер ти си алфа и ти си омега.
ЗАСТАВА РОБОВА
Сањам борбене бродове,
Сањам мора и таласе,
Тужна лица, њихове робове,
За правдом сада трага се.
Хиљаде погледа у празно,
И хладно залеђено море,
О, ти проклета црна казно,
Има ли од тебе ишта горе?
Ударац бича сада кожу зове,
Море вришти и све оџвања,
Проклете да су успомене ове,
На застави црној умотана лобања.
Весла се дижу једно по једно,
Ово је посада прогнаних,
Нада је овде једино вредно,
Сваки ће роб заувек остати.
Застава робова вечно се вије,
Уснули јахач сад светове осваја,
Сваким сатом битка се бије,
Проклет је онај ко грехе не окаја.
НАЈЛЕПША НОТА
Хиљаде тих наших узаврелих нота,
Бацали смо руже док су још црвене,
Надам се да долази наше срећно доба,
Не желим да будемо само пусте сене.
Да ли желиш да будеш део мојих најлепших нота?
Време је оно шта нам увек понестаје,
Ти мене чекаш а ја тебе вечно тражим,
Моје срце без тебе сада тихо нестаје,
Љубав није игра где правила су лажи.
Да ли желиш да будеш део мојих најлепших нота?
Ја сам ументик последњег времена,
А ти, ти си моја најлепша инспирација,
Да ли ти је чудно кад кажем да си једина,
Девојка знана, савршена варијација?
Да ли желиш да будеш део мојих најлепших нота?
Где ли си сада, бар једном јави се,
Где ли си сада, да’л ме у опште знаш?
Да’л си она што мене кришом срами се,
Или си девојка која моје срце зна?
Да ли желиш да будеш део мојих најлепших нота?
Ево, пролази тихо и овај дуги дан,
Проћи ће и ноћ у којој сањам сне,
Да ли ћеш бити мој само пусти сан,
Да ли си од оних што увек кажу не?
Да ли желиш да будеш део мојих најлепших нота?
Суморне страсти
Ноћ тмурна,страховита,
лудило и безнађе,
крвава река отрова,
мени подсмева се.
Ох,ти крадљивче мојих снова!
Страшна беда проклета,
ја у сенци страхујем,
сам сам себи порок,
у смрти,небом вазнесен.
Ох,ти крадљивче мојих снова!
Суморно дрвеће,
моје увенуло тело,
горело је срећом,јарком,
сад труне под земљом.
Ох,ти крадљивче мојих снова!
Љубав моје драге,као коров,
проклето страствена,
ка смрти сам прибегао,
а она ме је и ту пратила.
Ох,ти крадљивче мојих снова!
Сањао сам реке пожуде,
ту бол која ме ноћу сече,
мртви на уста лају,
грех ме сада тихо пече.
Ох,ти крадљивче мојих снова!
Земља та,хладна и страшна,
као мач који тело пробада,
крвава рана тече,
под ногама гробара.
Ох,ти крадљивче мојих снова!
ФОБИЈА
Уснуло биће давно заборављено,
Ноћима крвавим потајно се нада,
Принц таме како га зову,
Разбеснела звер буди се из пакла.
Хексакосиохекеконтахексафобија!
Први пали анђео, прво дете смрти,
Раскрвављено гледа окове те,
Потајно чека и потајно се буди,
Обележен је знаком шест, шест, шест.
Хексакосиохекеконтахексафобија!
Не постоје правила за игру његову,
Број звери жигосане чека,
Окорели демони на позив кличу,
Долази почетак новога света.
Хексакосиохекеконтахексафобија!
Некад једнак међ' светим архангелима,
Предводник, први, најјачи,
Окренуо се против оца Свевишњега,
Луцифер је анђео укаљани!
Хексакосиохекеконтахексафобија!
Долази Принц таме по тебе,
Не гине ти сада страшна робија,
У лудој глави мисли су тесне,
Шест, шест, шест је твоја фобија!
Хексакосиохекеконтахексафобија!
СОБА ДВА СА ДВА
У безнађу шетам сам око себе,
Заточен у соби са својим мислима,
Ја и онај други ја мрзимо мене,
У затвору од најтврђих зидина.
Унезверено светло подло шкиљи,
Обасјава духове најгоре прошлости,
Нека сенка сатима у мене пиљи,
Чудне су нам каже склоности.
У ваздуху суморна очајања живе,
Претерано тихи а гласно се смеју,
У соби два са два ту су моје бриге,
Младу ми душу у заборав мељу.
Претерано много ја овде лудим,
Свађам се са својим убогим мислима,
Изнова проклет ја се овде будим,
Разливен ко' мастило по писмима.
Вриштим уз вриштање собе,
Ја сам у друштву проклетих,
Нема више ни „с“ од слободе.
Где ли су свесност и разум, зовем их.
У ноћима ових сабласних кошмара,
Постајем сед под младе дане,
Бежим од безброј тих малих глодара,
Хоће да једу моје живе ране.
У безнађу шетам сам око себе,
Заточен у соби са својим мислима,
Ја и онај други ја мрзимо мене,
У затвору од најтврђих зидина.
Нема коментара:
Постави коментар