На рубу понора, многи су стајали.
Неки били поносни а неки се кајали.
Многи се путеви узалуд спајали.
Богови су они који су нас вајали.
Лудим идејама одувек вођен.
Често се питам , зашто сам рођен?
Неки никада а неки брзо схвате.
И једни и други морају да пате.
Сви године броје, месеце и сате.
Сваки трен живота морају да плате.
Лудим идејама одувек вођен.
Често се питам, зашто сам рођен?
Нисмо сви исти, у томе је смисао.
Љубавно писмо сам себи написао.
Брзином светлости са земље би збрисао.
На другој планети лакше би дисао.
Лудим идејама одувек вођен.
Често се питам, зашто сам рођен?
Сит сам свега, ма боле њега...
Сит сам закона ,на шалтерима наклона,
лажних патриота, политичких идиота.
Сит сам избора, поверљивих извора,
бонтона и кравата, вечно малих плата.
Сит сам коалиције, лопова, полиције,
Кад је хладна зима, пропалих режима.
Сит сам брате свега и сунца и снега,
ма боле њега.
Гладан сам новаца,
прасића и оваца,
разноврсног пића,
печених пилића.
Гладан сам лепоте,
нежности, доброте,
мало толеранције,
добре зајебанције.
Гладан сам меса,
љубави и секса,
уметности, филма,
јамаичког дима.
Гладан брате свега
и сунца и снега,
ма боле њега.
Волех ту жену
Сретох те баш тада, кад љубави бих жедан.
Упих те ко реку што упија море.
Усхићен тад беше, поглед мој и чедан.
Мазих кожу меку, а ти моје боре...
Све што шапну тада, звучало је слатко.
Игра наших сена, и пољупци дуги.
Ал на жалост све, трајало је кратко.
Ти си сада жена, коју други љуби...
И сладак и горак, залогај ти беше.
Сладак у том трену, горак после свега.
Шанкови сад опет, узалуд ме теше.
Ја волех ту жену.
Пожелећеш ме
Прескочићу овај круг, чекаћу да ми цена скочи.
Теби продаћу своју душу. Ставићу себи маглу у очи.
Сањаћу твоје обле груди. Угасићу твој пожар бола.
У неко будуће време пожелећу да будеш гола.
Причаћу када будем питан. Шапутаћу ти као лишће.
Везаћу те погледом својим. Густираћу те као пиће.
Падаћу на тебе као киша. Дизати се као тесто.
Заробићу ти осећања. Пожелећеш ме веома често.
Нема коментара:
Постави коментар