Мили, с љубављу
У души храним за Те чудноват пламен
Годинама ми ова недра жари и ум свија
Никако да му доделим очински знамен
Овај свет је препун луталица пустахија
Болне су ноћи осаме... Самоћа ми не прија
Увек их запечати нека угодна тајна и бол
За слутњу има времена... Јавља се кукувија
Испијам таму ноћи задебљалу педаљ и цол
Исповест душе пре зоре сконча а драга ми је
Кад се у вечну песму истином чистом прелије
Због дужних успомена у трену сете изгубити је
Била би одвећ голема штета... Ја бих умро радије
Вољена Мила за којом патим како ће бона знати
Одговор мога срца иза њене смрти ако реч заћути
Гроб заборавни окамењен никако да ми је врати
Када би јутром акови моје туге били празни расути
Неброј је пало у ово крило уздаха и горких суза
Потамнело је чак и небо од сенке облака мога јада
Хоћу ли дочекати да се расвилају свиле кукуруза
На њеном гробу и ове ноћи роса ко са росуља пада
Небесним сводовима загубљен Милин је глас
У јави метеора чекам Њене очи... Хоће ли знака дати
Под тежином дивљине узнешен посрће росуљин стас
Опет ће поља живота жеталац смрт тајно продати
Никако Мила да разлучим љубав и тугу што ме мори
На олтару твоме јесам ли први пламен или жртва
У запаљеном уму дуго пламиња пожар ил кућа гори
Тиња наша књига а прште искре слова... Није мртва
На ватри не цврчи јауком песникова жртва и ако гори
Сама од себе да најзад сконча у соку росуље осуђена
Трпезу страдања по отменом маниру домаћина двори
Док се џелати госте... Последња чаша жучи није испијена
Докле ће истрошено срце с пентрањем да се мучи
Не могу песми признати да ми мука заиста прија
У процеп бездани падам зацело... Дан се у ноћ случи
Мој брег живота прекрилиле су росуље мудролија
Лаковерни ће успут рећи заједљиво... Суђено му је да пати
Она је отишла у рајска поља инокосна да ми набере цвеће
На другој обали живота још увек чекам да се цвећарица врати
То је једина истина... Верност годи... Испуниће се круг среће
Опет ће моје очи снене гледати жаром радости њене
Званице смо небеске гозбе... Бог откупљенима спрема
Невиђено весеље... Од престола ће тећи риме обгрљене
Чвршће и дубље но сви сонети света... Такве љубави нема
Анђели нека посведоче обзнањујући нашу исконску жељу
Вечити свемир да се никада више не боји зле људске ћуди
У историју заборава све је минуло... За столом у прочељу
Нас двоје овенчани ко младенци... Радују нас нови расуди
Потомство нека знаде... Нисмо ни слутили додељену срећу
Изашли смо с овога света росуљања... Душа нам соколија
Уз брег живота пењући се... Испили смо чисту росу цвећу
Не браните нам векови... Моје се срце њеном срцу свија
© 07.09.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА
Нема коментара:
Постави коментар