Бранко Мићић-Кондић: Украдена срећа (одломак иѕ романа)

Има тренутака у животу који су посебни и који се не могу заборавити. У једном трену Mарија је осетила да се у њој зачео нови живот. Сама себи није веровала и већ следећег дана, када јој се пружила прилика, посе¬тила je гинеколога који је потврдио њен предосећај.
       То сазнање унело је немир у њену душу. С једне стране радост коју инстиктивно осећа свака жена кад осети да ће постати мајка, а са друге брига за све оно неизвесно и непознато што прати сваку трудноћу, пород и подизање детета. И није било само то што је Марију мучило. Највећи проблем је био што она није била удата жена којој би брачна веза  пружила заштиту и сигурност.
       Марија је непромишљено ступила у сувише блиске односе са Сашом, младићем са којим се дуже време забављала и кога је искрено заволела, поверо¬вала ње¬говим речима, када јој је говорио да је воли и да  без ње, Марије, његов живот нема никаквог смисла. Било је нечег убедљивог у његовом гласу а цела његова личност деловала је привлачно и она се осетила слаба, није могла да се оду¬пре његовој упорности, јер се у и њој пробудио жар љубавне чежње. Није могла да каже не, јер разум се замутио и, како то обично бива, предала се и попустила.
       Сетила се да је у свом љубавном заносу много тога пропустила и начинила велику грешку, јер свом вољеном Саши никада није поставила питање, шта ће бити ако она којим случајем у једном трену остане трудна?

       О томе није никад мислила, нити је са њим разговарала. И зато је сада у великој муци. Како ће му казати  шта јој се десило и како ће се у таквој ситуацији он понашати? То није знала, и то је било оно што је највише мучило.
       Више пута је од својих пријатељица чула за многе мушкарце који су, када им је девојка рекла да је у другом стању, једноставно побегли или је саветовали да абортира.
       Заиста чудан је тај мушки свет. Шта све не чини да сломи срце невине девојке, удвара се, скакуће око ње и глуми финоћу, и то све траје док је не освоји и ужива у даровима њеног тела, а кад чује да је остала трудна, тек тада показује своје право лице, напушта је и бежи од обавеза.
       А девојка којој се тако нешто деси, шта она да ради? Мало је оних сретница које имају разумне родитеље који су у стању да схвате њену невољу, да се помире са оним што јој се десило и да јој помогну у тим непријатним часовима.
 Унапред је знала шта ће јој казати Mама а поготово како ће реаговати Oтац, и зато је одлучила да једно време ћути и ником ништа не говори, док не смисли нешто паметно, али дани су брзо пролазили а она није успела да нађе било какво решење. Чинило јој се да време никад није брже текло, а она није знала шта да ради.
      На крају је одлучила да каже Саши шта јој се десило. Кад је то чуо он се правио невешт. Говорио је да у то не верује, да она тако нешто само измишља, како би га приморала да је ожени, и на крају јој је сасвим хладно саветовао да је најпаметније да абортира. То и ништа више. Није чак ни понудио да плати гинеколога и да буде уз њу у тим тешким часовима.
      Живећи тако у тешком очајању и стању из којег није видела излаз, закључила је да ће бити најбоље да оде код своје Бабе која је живела на селу, да јој све искрено исприча и замоли за савет. Учинила је то, и ако се тако може рећи, срећа јој се осмехнула. Стара баба Стана, која је и под старе дане била енергична и отресита, али и врло разумна жена, схватила је њену несрећу и пружила по¬моћ и утеху, рекла  је:
      - Дете драго, грдно си погрешила. Свој живот си  упропас¬тила, али ти си моја најдража унука и док је мене живе, немој се бринути. Средићемо све како треба.
      Марија је мислила да и Баба намерава да је одведе негде да абортира, али Баба није хтела за тако нешто ни да чује.
       - Слушај дете – казала је баба Стана, и наставила – побацити, то је најједноставније, иако је то болно, и жена много ризикује, али ако ћеш мене слушати, тако нешто не долази у обзир, то је против божије воље и то би био велики грех. Боље би било да те није снашла та мука, али кад већ ниси мислила, сад је тако како је.То је наша женска судбина. Лепо је бити девојка, али то кратко траје, а ми жене смо осуђене да патимо.
        Помири се са судбином и роди то дете, јер сваки побачај је неопростив грех, а оно што је најважније, треба да знаш, да жена после побачаја може остати нероткиња, и да много не мудрујемо, ако хоћеш да послушаш мој савет, дођи и живи код мене.
        Слушај шта ти кажем, смири се, седи и полажи испите да завршиш тај твој факултет. То ти је сада најважније, јер са завршеним факултетом негде ћеш се запослити, бићеш свој човек и нећеш зависити ни од чије милости.
        Што се тиче тога твог Саше који те је у то све  увалио, морам  ти казат' да он није никакав ни човек ни мушкарац, и немој  више да имаш било каква посла са њим, па макар он дубио на глави, не веруј му ништа. Ако ти којим случајем приђе, једноставно га отерај  од себе, а после ћемо видети шта ћемо радит'.

                     ***

        Пошто није имала другог избора Марија је послушала Бабу, прешла да станује код ње, а Баба је отишла њеним родитељима, казала им све отворено, како ствари стоје, и да ће она прихватити Марију да живи код ње док носи трудноћу и док не роди, и да ће се пронаћи неко решење за касније.
      Маријина Mајка је кад је чула Бабине речи, горко је плакала, а Oтац  био бесан као да је полудио. У једном трену је рекао:
         - Боже, шта сам ја доживео, да ми  се кћер прокурва, да одхраним курву!       Затим се обратио жени и наставио – за све си крива ти и твоје попуштање! Кад ја кажем да она сама без нас не може да иде на море и да се с бог зна с ким куца и вуца, ти кажеш, пусти је, нека се дете проведе, нека ужива док је млада. Такво је време. Све иду, па нека иде и она, да не буде изнимка. И кажеш, паметна је она, чуваће се. Е сад видиш како је паметна и како се чувала, не кажу бадава стари људи да је „лакше сачувати врећу бува него младу девојку од напасти.“

                                                        ***

       Било како било, Марија је остала да живи код Бабе, послушала је њен савет, загрејала столицу, мар¬љиво учила и за два месеца положила три преостала испита на факултету.
          Била је задовољна, а Баба јој je једном приликом успут рекла, да жена када је трудна треба да је увек добро расположена, не сме да ради тешке послове и мора избегавати велику буку и галаму, јер дете које носи у себи, све чује и осећа све што погађа жену и квари јој расположење, дете све осети, и то касније утиче на његово понашање и здравље. Добро је – настави Баба - и кад трудна жена увек помало тихо певуши, јер то казује да је сретна и душевно мирна, и повољно делује на дете које носи.
        Како је време пролазило, њен трбух је постепено растао, тако да више није могла крити трудноћу. Због тога је све мање излазила из куће и престала  да одлази на факултет, иако је имала потребу да тамо одлази због спремања дипломског испита. Марљиво је прикупила све што јој је било потребно за тај испит. Учила је и спремала се, али је одлучила да поменути испит полаже после порода.
        Њена Баба је била врло паметна жена, храбрила је и саветовала да што пре заврши факултет. Често је знала да каже:
 - Учи дете моје, да то завршиш, да будеш свој човек, да не зависиш ни од кога. Ти си паметна и способна и све ће бити добро.
Бабина изрека „све ће бити добро“ са којом је она увек завршавала сваки разговор, деловала је охрабрујуће на Марију, и то је пример како некад једна  паметна и добро смишљена  реченица може човеку дати снагу и вратити оптимизам. Није узалуд један стари мудрац  давно рекао  да се у свакој изговореној речи крије велика снага, и да увек морамо добро пазити шта и како говоримо.
       Време је брзо пролазило и тренутак када се могао очекивати пород брзо се приближавао. Баба је строго водила рачуна да Марија редовно иде на лекарске прегледа и потребна испитивања, а ле¬кар¬ски налази су показивали да је све у реду. На  ултразвуку је утврђено да ће родити близанце, мушкарца и девојчицу.   
      Сазнање да ће једно дете бити мушко, чинило јој је ипак посебну радост.
       Што се тиче Саше, од њега ни трага ни гласа. Уопште се није интересовао за њу и њено стање.
       Иако о томе никад није  говорила, јер није имала ни прилике, она је ипак због његове равнодушности дубоко у својој души патила, јер, било како било, она је њега ипак волела. Тај млади човек са којим се упустила у интимне односе, верујући да је стварно воли, својим понашањем тешко је разочарао Марију, па ипак она није била равнодушна према њему. Желела га је, не само због детета које носи у себи, већ и зато што јој се он дубоко увукао у душу и тешка јој је била и свака помисао да је са њим за увек све завршено, да он више никад неће бити поред ње, а још теже јој је падала на памет мисао да ће  живот који је пред њом провести усамљена или са неким другим ко зна каквим човеком, јер ко једном доживи праву љубав тај не може лако тако нешто да поново доживи. Може човек поново пронаћи неку пријатну особу, и да се заљуби у њу, али то никад не може бити замена за ону љубав чији смо жар пре тога осетили и добро се зна да, што народ каже, „прва љубав заборава нема“.
        И због тога су Маријини дани били неизмерно тужни, а ноћи су често биле помешане са сузама. Покушавала је да га заборави, да не мисли на њега, али бадава, никако га није могла истерати из своје главе. Зато су њене ноћи биле кошмарне и пуне очајања.
       И како све дође у своје време, тако је дошло и време да се породи. Чим је добила прве трудове Баба је отрчала и замолила комшиницу да је својим колима одвезе до болнице, у чијем саставу је било и породилиште.
      Пород је протекао глатко и без проблема, иако је Марија родила близанце. Након порода добро се осећала а њене бебе нису имале, колико је она знала, никаквих проблема, али трећег дана након порода медицинска сестра јој је дала две пилуле, након чега је почела осећати неку клонулост и слабост. Осећала је умор и неку чудну поспаност.
       Да ствар буде сложенија, одједном су, са образложењем да се ради о превентиви против грипа, забрањене све посете, тако ни Баба није могла доћи да је посети, да бар њој каже како се осећа. Престали су јој доносити  децу на подој  са некаквим мутним и њој нејасним образложењем. О чему се заправо радило она није могла да схвати.  Онда јој је сестра рекла да је дошло до неке инфекције и да су деца у опасностi. То је Марију јако забринуло, а ноћ која је била пред њом испуњена бригом  и немиром. Покушавала је да заспе али једноставно није могла, јер  јој је немир обузео душу и није дао да заспи. Као да је нешто ружно предосећала.
      Следећег дана који минут пре визите ушла је сестра и дала јој неку инјекцију.    
       Питала је шта је то? Сестра је одговорила да је то све у оквиру редовне процедуре, да не брине и да ће све бити у реду.
       Другог дана у јутро поново је дошла  визита, читаво јато лекара на челу са примаријусом, и сестара које су их пратиле, и на сваки њихов миг без поговора извршавале оно што им је било наређено. Детаљно су је прегледавали неколико минута, а затим се шапaтом нешто договарали. Учинило јој се да је ту било и неких студената и практиканата, и ту су им, користећи њено тело, нешто објашњавали.
       Није схватала о чему се ради, али се осећала врло неугодно када је онако разголићена лежала пред непознатим људима. Мало је недостајало да врисне и почне плакати. На срећу, некако је изржала, заплакала је тек када су напустили собу у којој је она лежала.
        Затим је дошло оно најгоре. На врло непримерен начин су јој саопштили да је њен синчић у међувремену умро.
      - Ћеркицу смо вам спасили али дечак је, на жалост, умро.
       То и ништа више. И још су јој рекли  да она треба да буде срећна и задовољна што јој и девојчица није отишла у неповрат.
      Била је очајна. Није знала шта да ради. Од неке муке сва се тресла. Онда је опет дошла она иста сестра и поново јој дала инјекцију, након чега је клонула и заспала.

                                                           ***

        Од тренутка када му је Марија рекла да је зачела, и када су се након поменутог разговора растали, Саша, колико знамо, није имао прилику да се са њом поново састане и разговара. Живео је са помешаним осећањима. У његовој глави је владао кошмар. Марија му је недостајала и узалудно је очекивао да ће му се она јавити мобилним, али никаквог позива није било. Није знао шта ће она учинити? Био је у недоумици. Осећао је грижу савести, али никако није могао да одлучи да преузме одговорност и да јој понуди брак.
       Сећао се угодних и пријатних дана кад су заједно лежали на песку и миловали се у сенци приморског растиња. Чинило му се као да чује свирку зрикаваца, осећа дах мора и мирис четинара. Помислио је како милује њене лепе груди и нежно додирује напупеле брадавице.
        У једном трену сетио се и једне своје младалачке авантуре са једном лепом женом средњих година која га је учила љубавним вештинама, и увек казивала како жени неизмерно прија кад је мушкарац нежан и зна да је лепо  милује и мази. Сетио се успут  како је, док је његове руке намештала на своје груди, често говорила да су „брадавице кључићи од блаженке“. При том се благо  насмешио, а онда му је у глави настао кошмар. Осећао се као наркоман јер му се у мислима све помешало.
         Покушао да на то све не мисли и да потражи утеху код неке друге девојке. Имао је прилике. Неке су му се саме нудиле, али није ишло, није могао ни замислити блиску везу са неком другом женом, јер је за њега, Марија ипак била нешто посебно. Он је њу на неки начин волео, и није могао замислити живот без ње.
       Међутим и поред тога што је био емотивно везан за Марију, он никако није могао да донесе исправну одлуку, да призна очинство и да се са њом венча. Није могао да себе замисли као ожењеног човека ограниченог брачним обавезама и чињеницом да за њега више неће бити слободног момачког живота.
        Лутао је ноћу по разним локалима и местима, где се састају младићи његовог узраста. Дружио се са неким усамљеницима сличним њему. Чак је почео да се опија, и у једном часу за мало није пробао дрогу.
       У породици су приметили да се његово понашање променило, да  у њему постоји неки немир, да слабо једе и да је телесно ослабио, да у целини нешто са њим није у реду.
       Гледајући шта се дешава са њеним сином Сашина мајка је била у великој бризи, и једном приликом рекла мужу да покуша да са њим разговара.
        Убрзо је дошло до разговора у току којег је Саша отворено казао оцу да се нашао пред проблемом који га мучи и да не види начин како да га реши.
      Кад је чуо шта све мучи Сашу отац га је отворено упитао:
        - Да ли ти ту девојку заиста волиш? Ако је стварно волиш и ако осећаш да не можеш без ње, све се може врло лако и брзо решити. Ожени се са њом и проблем ће бити решен, поготово кад кажеш да си јој направио дете.
       Саша је једно време ћутао док је отац стрпљиво чекао одговор, да би на крају  рекао:
        - Па, ја њу заиста волим, али сад не знам како да јој приђем, како да са њом разговарам, кад она више не жели да ме види.       - Ајде, немој бити будала – одговори отац – ако ти пристајеш да се са њом ожениш, и она ће пристати, и те како ће пристати, јер сигурно  она  према теби није равнодушна, а и куд ће сама са дететом? Да те бар мало не воли не би дозволила да јој направиш дете.
      - Не знам. Нисам паметан – одговори Саша, а отац нас¬тави:
     -  Препусти мени, ја ћу све средити. Само пре добро о свему размисли, и немој да брљаш, јер брак је озбиљна ствар, а на путу је и дете.
       Саша је ћутао, јер није знао шта да каже, а отац  је осетио потребу да му помогне и ствар узме у своје руке.

  
                                                       ***

       Следећег дана у  собу у којој је лежала Марија у пратњи медицинске сестре ушао је један отмен, лепо одевен старији човек. Сестра му је показала кревет на којем  је она лежала.
       Човек је изгледао пријатан. У руци је носио цвеће. Пришао јој је и учтиво упитао:
  - Јесте ли ви Марија?
  - Јесам. Шта желите?
 Човек  јоj је пружио цвеће и наставио:
 - Извините ме, немојте криво схватити. Ја сам Сашин отац. Чуо сам да сте родили двојке, дечака и девојчицу?
 Гледала је у њега немо. Била је невероватно збуњена и изненађена. Није знала шта да каже.
 Посматрали су се тако ћутке једно време а затим је упитала:
 - Где је Саша? Због чега он није дошао?
 Човек је одговорио:
 - Не брините. Све ће, мислим, бити у реду. Саша једва чека да дође, да вас види, ако му ви то дозволите. Не брините, све ћемо средити. Сада је главно да се ви опоравите и напустите болницу.
  Гледала је зачуђено у тог човека, и ништа јој није било јасно.
 Човек је једно време стајао поред њеног кревета и после из-весног оклевања рекао:
 - Ја желим да вас упитам, да ли дозвољавате да вас Саша посети. Ја сам његов отац и знам да се он недолично понео према вама, али он жели да вас посети и да са вама разговара.
       Слушајући његове речи, за мало што није рекла да би волела да Саша дође и да је посети, али се у једном трену сетила Бабиног савета и одговорила:
 Не знам шта да кажем. Морам размислити. Нека то остане за касније.

                                                     ***

       Мало касније дошла је Баба да је посети, и Марија јој је све испричала. Казала је да је долазио Сашин отац и показала цвеће које јој је донео. Баба је пажљиво слушала шта јој Марија прича и на крају јој рекла да су то добре вести, и да ће, можда, све испасти добро, само да не буде лакомислена да на брзину донесе неку одлуку, па ће зато бити најбоље да се она из породилишта врати нај-пре у њену кућу, и ту буде са дететом, а њој , то јест баби пре¬пу¬сти да разговара са Сашиним оцем.
       Марија је послушала бабу Стану и тако поступила. После извесног времена Сашин отац је дошао у посету и разговарао са Бабом, која је слушајући речи тог човека стекла уверење да је он честит човек и да су му намере искрене и поштене. У том смислу је допустила Марији да прими Сашу. Тако је Марија пристала да јој Саша дође у посету, да се измире, и да се договоре о свему у вези венчања, ако он жели да са њом ступи у брак, а ако не мисли да је венча и узме за жену, онда уопште нема смисла  да долази, и нека је остави на миру, јер он у вези детета нема никаква права, пошто се понео не¬долично и оставио је на цедилу кад јој је било најгоре.
                    
                                                    ***

      После пар дана Марију је посетио Саша. Донео јој  бом-оњеру и заиста леп букет црвених ружа. Када је ушао у собу у којој је она лежала, једно време је стајао и гледао у њу без речи, јер се збунио и једноставно није знао ни како да почне ни шта да каже. Затим је онако збуњен рекао:
 - Ево, ја дошао! Како си?
 Марији се тај његов наступ учинио смешан (у поверењу: мушкарци заиста понекад у женским очима изгледају јако глупави.). Гледала га је са једва приметним осмехом и рекла:
 - Ајде, шта си се укипио. Дођи ближе!
 Пришао је њеном кревету, ставио бомбоњеру на ноћни ормарић, дао јој у руку букет са ружама, а затим се примакао да је пољуби. Није га одбила али је равнодушно примила његов пољубац  и показала му руком где да седне на кревет.
 Сео је и ћутао. Није знао како да почне разговор. Смишљао је како да крене и шта да каже, али није ишло.
 Тако је текло извесно време, а онда је Марија прекинула тишину и почела:
  - Саша, немој да ћутиш. Реци нешто. Реци шта си одлучио да знам на чему сам.
 Саша је једно време и даље ћутао а затим је као кривац несигурним гласом почео:
 - Признајем да се нисам према теби понео како треба, али сам о свему дуго размишљао, и на крају закључио да не могу без тебе, и да не дужим, дошао сам да ти предложим да се венчамо и да те водим мојој кући.
       У међувремену кад је медицинска сестра  донела девојчицу на подој, Саша је упитао где је друго дете?
        У том трену Марија је почела да плаче и тихо изговорила да су јој рекли да је друго дете изгубљено.
       Кад је то чуо Саша је био ван себе. Одмах је устао, отрчао у лекарску собу да пита шта је било са дететом, али ваљаног одгоора није добио. Сви су као неки аутомати одговарали да они ништа не знају, већ да сутра пита Шефа оделења.
      Сутрадан су му рекли да је Шеф оделења на путу. Отишао је на некакв симпозијум, и да ће се вратити за око десет дана.
      Када се Шеф вратио, Саши је речено да дете не може видети, јер јер су његови посмртни остаци, пошто нису преузети на време, спаљени у болничком крема¬торијуму.

                                                       ***
 

      Након што је Марија изашла из болнице и мало се опо-равила, на брзину је обављено венчање. Уствари склопљен је грађански брак, а црквеног венчања и много тога лепог и свечаног, како је Марија у сновима као девојка замишљала, није било, једноставно зато што она за тако нешто није била спремна. У релативно кратком времену много тога се нагомилало у њеној глави и чинило је и душевно и телесно уморном, неспособном за сусрет и разговор са другим људима. Жарко је желела да једно време буде сама,  да се ср嬬ди и смири своју душу.
      После венчања живот је кренуо нормалним уобичајеним током. Девојчици су дали име Милица, а у вези мушког детета које је умрло у болници, Марији  није било све јасно. Знала је да су јој рекли да је дете умрло, али његове посмртне остатке није нико видео, и она у мислима  није могла да се са тим помири. Често је мислила на то изгубљено дете, и у њеној глави су се ројиле чудне мисли, неко осећање, нека нада као да оно и даље негде живи и да ће се једног дана изненада појавити.
       Та своја размишљања  држала је дубоко у својој глави, и  то јој  није дало да се потпуно среди и смири, и због тога је у дубини своје душе била несретна, али никада о томе није разговарала са Сашом, јер јој се чинило да би за њега такав разговор могао бити бесмислен и да је он не би могао схватити.
       Има у животу нешто што нам некад неда да своју душу сасвим отворимо и кажемо све што нам се у глави мота, чак и кад је у питању особа са којим би требало да будемо у најближој вези, искрени и блиски, и кажемо све што нас мучи. А што дуже држимо неку немирну мисао у глави, то она све више расте и њено дејство добија већу снагу, да би на крају изазвала нешто што би се могло назвати емоциона експлозија.
        Слично се дешавало и са Сашом којему такође није било све јасно у вези са изгубљеним дететом. При том му је било посебно тешко што је његов отац желео да има унука, и ту своју жељу отворено изражавао.
        Никад није ни покушао да о свему разговара са Маријом, можда и због тога што се осећао као кривац зато што није у критичним тренутцима био уз њу. Осећао је грижу савести помиш-љајући да је он крив и за из¬губљено дете, јер да је, кад је требало био поред ње, све би можда било другачије.


                                                    ***  

      После порода када се опоравила, Марија је уз бригу о детету прихватила књигу, спремила се за дипломски и ускоро га положила.
      Ту јој је од велике помоћи био Сашин отац, који је, кад је требало, чувао и хранио дете и помагао увек кад је требало, за разлику од Сашине мајке која се према  Марији држала прилично хладно.
        Док је Сашина мајка била ћутљива и сама себи довољна особа, његов отац био је пријатан и пажљив човек, и Марија је више пута са њим разговарала о различитим темама па и о сумњи да је њено дете украдено.
        И Сашин отац је на неки начин сумњао у то шта се уствари десило са Маријиним дететом. И њему многе ствари нису биле јасне, али никад није поверовао у могућност да је дете украдено. Једном приликом је о томе дуже разговарао са Маријом која је изразила сумњу да је њен син украден. При том је нaрочито истицала чињеницу да нико од породице није видео леш, на шта је Сашин отац одговорио, да сва тек рођена деца личе једно на друго, и да се у том случају, по изгледу леша никад не може било шта исправно закључити. Могли су му показати леш било којег детета, и уверити га да је његово. И друго, крађу детета из болничке установе не може никако извршити један човек, јер да би се тако нешто остварило, ту треба читава организација у којој мора учествовати више људи. Пре свега требају постојати посредници који уговарају посао са онима којима је потребно украдено дете, а у самој болници мора бити ангажовано више особа у таквом послу. Мора постојати и нека документација о рођењу, току болести и смртном исходу. Ту су лекари, сестре, помоћно особље. Увек неко може нешто да примети, што значи да мора бити  јака и добро организована група људи спремних на све, да би се крађа детета остварила, а мала је вероватноћа да тако нешто може да постоји, а да се  кад тад не от¬крије.

                                                     ***

       После положеног дипломског испита, Марија је настојала да се запосли. Конкурисала је на више места, али, иако је у току студија имала добре оцене, нигде није била примљена. Позивали су је на разговоре, али све је било узалуд. Ипак после годину дана узалудног нас¬тојањa да се запосли, у једном трену кад је већ изгубила сваку наду, срећа јој се осмехнула. У једној фирми била је примљена на пробни рад од шест месеци. У току рада је стекла утисак да су шефови са њом задовољни и надала се сталном за-послењу. Неколико дана пре истека пробног рока изненада је позвана на разговор код пер¬соналца, у току којег јој је он поред осталог рекао:
        - Обавештен сам да је ваш шеф задовољан са вашим радом. Предложио је да вас примимо у стални радни однос, и то се може остварити само уз један услов, односно ако сте сигурни да више нећете рађати децу.
      Кад је то чула Марија се запрепастила. Није знала шта да ка-же, али се убрзо снашла и након пар тренутака рекла:
       - Не разумем због чега постављате такав услов, али сигурно немам намеру да рађам. Доста проблема имам и са једним дететом.
  Персоналац  је затим наставио:
      - Добро је кад сте тако одлучили. Засноваћемо са вама стални радни однос, али вам морам нешто објаснити. Ми као и свака друга фирма морамо мислити на профит, а тога нема ако све ис¬правно не функционише, а да би све ишло како треба, свако мора без прекида обављати свој посао. Замислите сада ситуацију, ми вас примимо у стални радни однос, рачунамо на ваше учешће у раду, а ви једног дана кажете, гравидна сам, морам на боловање које ће дуже времена потрајати. При том  ваше радно место остаје упражњено, а ми морамо тражити неког ко ће вас заменити, и ту настају компликације, разумете, то онда рађа проблеме. Неки нам приговарају да то што радимо није хумано, али нико неће да раз¬мишља о томе, шта  да ми радимо кад нека жена оде на породиљско боло-вање...
        Ипак после тог разговора Марија је била прим¬љена у стални радни однос, и живот је кренуо својим монотоним током. Следило је како то већ иде, све на брзину. Поред рада у фирми обављала је и све кућне послове. Кувала је, прала, спремала кућу, водила рачуна о детету и свему другом што пада на терет једне домаћице.
       Рано устајање, одлазак на посао, саобраћајне гужве, рад у предузећу, повратак у стан, набављање намирница, а кад стигне кући, припрема хране, брига о детету, прање веша, спремање у стану и ко зна шта још. Толико посла да човек нема времена да на било шта друго мисли, али Марија је ипак  повремено мислила на своје изгубљено дете, и зато је често била тужна. Једина срећна околност је била што су Сашини родитељи преузели на се бригу око чувања девојчице док је она била на послу.
       Саша јој је колико је могао помагао. Набављао је неке намирнице, водио дете у обданиште и лекару, када је то било потребно. Хтео је да јој помогне код припремања хране и да пере посуђе, али му она то није дозволила.

 

                                                        ***

        Марија је у међувремену поново зачела и сви су желели и надали се да ће дете бити мушко, али судбина је тако хтела, да се поново  роди  девојчица – мала Љиљана.
        Касније је на изричито Сашино настојање Марија поново зачела. Преглед ултразвуком је на општу радост показао да ће дете бити мушко, али десило се нешто што нико није очекивао. У току порођаја дошло је до компликација и дете је рођено мртво. Марија у том погледу баш није имала среће.
       Било је проблема и у фирми где је радила. Кад су приметили да је трудна, очекивала је да ће добити отказ, али пошто се у протеклом времену у фирми доказала као вредна особа и добар познаваоц своје струке, на крају су одлучили да је задрже.
       Након порода и свега што је то пратило, лекар јој је саветовао да добро пази и да убудуће избегава трудноћу, јер би тиме могла озбиљно угрозити свој живот.

 

 

         ***

        Када је у питању брак и заједница између муш¬карца и жене, увек морамо имати у виду две фазе. Прва, када се они упознавају и настоје приближити једно другоме. У том раздобљу свог живота сваки партнер прикрива своје мане и настоји да се прикаже у што бољем светлу. Младићи су према својим девојкама ус¬лужни и пажљиви, а девојке, иако су некад јогунасте и тврдоглаве, настоје да се прикажу што је могуће прив¬лачније, и чине све да у погледу уредности и понашања оставе што бољи утисак.
       И све то траје до оног часа када дође до склапања брака, након чега долази до опуштања, па полако, корак по корак неке наше не баш повољне особине полако излазе на површину и долазе до изражаја, и како време пролази, све се више сусрећемо са питањем, да ли је особа са којом смо одлучили да поделимо живот она права? Колико су наше нарави подударне и колико се међусобно разумемо? И тада прилично често увиђамо да није све баш онако како смо у почетку замишљали, и црв сумње и неповерења почиње да ради, да нас полако грицка и тако нас чини незадовољним и мање или више разочараним.
       Слично се десило и са Маријом. За време док су се као младић и девојка забављали, Саша је изгледао духовит и волео да о свему занимљиво прича, а Марија га је са одушевљењем слушала. Дивила се његовом знању и способности да за сваки проблем брзо нађе прави одговор, тим више што је он њој вешто повлађивао и онда када она није била у праву.
       Међутим, након ступања у брак Саша је постепено постао ћутљив човек кога много тога није интересовало. Није био одбојан и груб. Често је знао и да јој помогне код кућних послова, али је увео обичај да после ручка, док она спрема кухињу и пере суђе обавезно легне на кауч и чита новине, све док га не ухвати сан, а онда би тако лежао на каучу покривен новинама које би му испале из руку, а када би се пробудио, било би то  око пет сати по подне, обично  би рекао како би му сад пријала једна кафа.
       Марија је знала шта он очекује и да јој ништа не каже. Припремила би кафу коју би заједно обично ћутке попили. Хтела је некад да са њим разговара, да га нешто упита, да са њим расправља, али је његов одговор по правилу био да је тренутно нешто уморан и да то остави за сутра, и тако је на сличан начин све ишло у недоглед.
        Много проблема, много тога што би требало да се каже и да се разговара, али спремности за било какав опширнији разговор никада није било, и Марија је све више осећала да је избрала пог-реш¬ног партнера  поред кога се, иако формално у браку, осећа усамљена.
        Међутим, Сашин отац је био  сушта противречност своме сину. Тај човек је волео разговор и знао да лепо и занимљиво прича. И он се поред своје жене која је била ћутљива и врло често лоше расположена, осећао усамљен и био му је потребан неко са ким би могао лепо раз¬говарати. И тако су се Марија и Сашин отац зближили. Она је њему увек, када би дошао у њихове просторије, скувала кафу и лепо га послужила, а он је често за узврат учинио нешто за њену децу. Чувао их кад је требало, облачио и на разне начине забављао, што га је чинило задовољним, јер је као деда волео своје унуке.
       Увек када би дошао, било је бар мало времена за разговор. Стари деда је причао а Марија га је пажљиво слушала. Стрoго је водила рачуна да му у току разговора не упада у реч и увек га је пустила да до краја исприча оно што је замислио.
       Поред осталог деда је излагао и неке своје теорије о међу-људским односима и комуникацији међу људима, највероватније зато што је и он лично имао таквих проблема. Истицао је да неки људи проведу цели живот у заједници а да се при том никад потпуно не упознају. Насупрот томе они често између себе саграде  неку преграду, неки „психички зид“ који им не дозвољава да се истински зближе, да се потпуно отворе једно према другом, да буду до крајности искрени, да се осете као једно биће, а то је оно што сваку везу између мушкарца и жене чини трајном и нераскидивом, али то ипак ретко кад успева. Тако се дешава да један пар годинама живи заједно, дели добро и зло, а ипак свако за себе живи неким својим  посебним скри¬веним животом, држећи у глави нешто само своје, и не може поднети да му се у то неко меша.
        Говорио је и о томе да велики број људи и жена нису уопште способни за прави разговор, јер нису у стању да  потпуно отворе душу и једно другом у целости искажу своја осећања и тако, иако често добар део живота проведу заједно, у духовном смислу остану странци, јер се цела комуникација и сав разговор своди само на дневне бриге, проблеме и послове. Говори се о јелу, раду, новцу, школи, болести и свему другом што прати жи¬вот сваког дана, али се ретко или скоро никако не нађе времена за разговор и измену мисли и осе¬ћања и ономе што је дубоко у нама, и тек кад нам неко од сродника умре, и када његова књига буде заувек затворена, де¬шава се да осетимо да је било много тога о чему смо могли и требали разговарати, а што смо за увек про¬пустили.
         Просто је несхватљиво колико би људи били сретнији и успешнији и колико би се неспоразума могло избећи када би знали наћи бар мало времена за искрен и смирен разговор, без обзира да ли се ради о мужу и жени или су у питању родитељи и деца или људи уопште.
        Људи  могу имати и противречна мишљења, и не морају се у свему слагати, али могу о свему толерантно и мирно разговарати. Ако им се ставови по одређеном питању подударају, све је у реду, али ако се не слажу, не морају се свађати. Иначе је нормално да поједини људи имају различита мишљења, и наопако би било када би сви људи исто мислили.
       Тако је причао стари деда, то јест Сашин отац док га је Марија пажљиво слушала и повремено размишљала о томе шта се заправо крије иза његове приче. Да ли је то само говор старога човека који на тај начин покушава да искаже своје богато животно искуство, или је то његово лично јадање у вези односа са његовом женом или начин на који он њу, Марију, жели индиректно упутити којим путем треба ићи да би се као личност потпуније разумела са Сашом?
       Но, било како било, дедина прича је у сваком случају за Марију била занимљива, јер је и она као личност осећала потребу за разговором, чак и онда када је одређен разговор више личио на монолог него на двосмеран равноправан разговор који у ствари и јесте оно што се може назвати правим разговором.
        Но, било како било, Марију није могло ништа одвратити од једне мисли која јој је непрестално била у глави. Она је непрекидно мислила на своје изгубљено дете, живела је, рекло би се у некој, неразумној нади да њено дете ипак негде постоји и да ће једног дана имати прилику да га види, иако је и она сама сматрала, да су таква размишљања несхватљива, било је нешто у њеној глави, нека виша сила, нешто као предосећање да ће се то ипак једног дана остварити. Сама себе је убеђивала да је такво размишљање чиста варка, али је  у њој постојало нешто јаче од њеног разума и њене воље, и то јаче није јој дозвољавало да једном престане мислити на тај трагични губитак и да се једном душевно смири. Међутим, није ишло, није могла да се одупре тим присилним мислима, и она и даље није имала мира, и даље је саму себе мучила, и даље је патила.

                                                      ***

      Што се тиче живота са Сашом у Маријином бићу су се мешала чудна осећања. Њихов живот је гледано са стране изгледао прилично складан. Саша је према њој био пажљив, бринуо се за породицу, никуд није ишао без ње, али у Маријиној души је постојао црв. Она никако није могла да заборави оне тренутке када  му је казала да је трудна, како се он недолично према њој понео.
       Никад га није одбила од себе али  траума коју је носила у својој души  није јој дозволила да се опусти и да осети задовољство у односу са својим мужем. Подавала му се чисто механички као неки робот лишена сваког осећања. Све то је чинила као неку обавезу и дужност на коју по њеном схватању  жена треба да пристане да би задовољила и сачувала Сашу поред себе. Добро је знала да су сви мушкарци кварљива роба, и да ће он уколико га она одбије,  лако наћи неку другу која ће га утешити. Хтела је да сачува брак и породицу, не зато што је она поред Саше била срећна, већ првенстве¬но због деце. И чинила је то као неки роб без гунђања и приговора.
        У почетку је мислила да је то само привремено стање и да ће, како време пролази, и то да се среди и да ће се њено стање нормализовати, да ће се ипак у једном часу у њој пробудити жена која ће у блискости са својим мужем осетити уживање и радост, али време је про¬лазило а тако нешто се није остварило а Марија је зато у дубини свога бића била неизмерно тужна.
       Заиста је тешко схватити како некад трауме које нам се десе у животу остављају у нашем бићу неизбрисив траг који нам не дозвољава да остваримо истинску срећу чак и  кад  ми  то жарко желимо,  да по сва¬ку цену избришемо непријатне догађаје из прошлости који нам трују душу и не дозвољавају да делимо радост са онима који су нам најближи.....
        Али, шта је ту је. Некако се мора живети и своје понашање прилагођавати стварности у којој живиш.
       И Саша је приметио њену равнодушност. Сметало му је, али никад није са њом о томе отворено раз¬говарао, иако га је њено понашање чинило несретним, јер у сваком нормалном мушкарцу постоји потреба да осети да и жена у додиру са њим осећа задовољство. Уствари сваком мушкарцу поред жеље за телесном насладом живи и потреба да се докаже као успешан мужјак који је способан да жену задовољи и учини срећном, па ако осети да је жена поред њега равнодушна, почиње сумњати у себе и настојати да се докаже као успешан мужјак на другој страни. Но, било како било, Саша, колико се зна, никад није долазио у такво искушење.   

 

 

                                ***

      Зли језици кажу да две младе жене кад се састану врло често оговарају своје мужеве. Слично је било са Маријом и њеном притељицом Иреном. Њих две су се упознале у фирми, па и поред то¬га што  доста времена проведу заједно на радном месту, и ту имају прилику за разговор, оне повремено долазе једна другој у посету, обично кад је муж на путу или кад није код куће. Марија је већ одавно испричала Ирени све што нам је познато о Саши, а  Ирена јој је више пута знала рећи:
    - Разумем те потпуно  и знам да ти он иде на живце. Некад си га волела а сад ти је досадан, и то је нор¬мално, јер  се у браку муж и жена временом засите, и тада нестаје чежње и привлачности, па  све постаје  досадно, али ти си ипак у неку руку срећна, јер он теби хоће да помогне, а мој баш ништа. Чим дође кући одмах се извали у фотељу или легне на кауч. И само гледа  где ће шта појест'. Стално једе, стално нешто мљацка, он ни на шта друго не мисли, него на храну, секс и фудбал. Кад се наједе одмах на кауч. Тамо се извали, укључи телевизор и гледа неку утакмицу. Удебљао се преко сваке мере. Трбух му је одвратан, ја мислим да нема ништа одбојније од великог трбуха, било да се ради  о жени или мушкарцу,  а он се развалио, и кад легне  на кауч, кад га погледам, потсећа ме на нилског коња. А можеш замислити кад ми такав тежак и тронтав дође у кревет и тако то.....

      - И буде ли ишта.......? -  знатижељно упита Марија.
       - Ма, јок. Шта има да да буде? Цели дан лоче пиво и на крају ништа. Тотални промашај. Ништа, ама баш ништа, и на крају заспе, а кад спава ужасно хрче, хрче ко трактор.......
      Слушајући Ирену, Марија није ништа рекла, већ се благо насмешила и у себи помислила:
     - Да је теби мој Саша који ме не оставља на миру баш ни један дан, брзо би ти све у кревету досадило.
      Затим је Ирени рекла да је њена прича не чуди, јер је познато да су у том смислу сви мушкарци ужасно напасни и себични и само мисле да њима буде лепо, а за жену много не брину, али, ето, она има срећу да је њен Саша врло пажљив и нежан, и да та његова неж¬ност за њу много значи.
      Говорећи то одједном се у мислима вратила у своје девојачко време када се забављала са  Сашом и сетила како је он њу миловао и мазио, све док је није успео придобити за своје намере. Сетила је како јој је нежно миловао груди и љубио свуда по телу. Нежно прстима додиривао њене напупеле брадавице, лискао их језиком, љубио и мазно гово¬рио како  изгледају као ру¬жини пу-пољци који тек што нису процветали. Док је тако рамишљала у једном трену јој се учинило као да се поново вратила у то време, и као да јој је нека струја пролетила кроз тело, сва се најежила од неке чудне сласти, коју је за тренутак осетила тако интензивно да је једва успела да се савлада да не пусти неки неконтролисани глас из себе.
     Ирена је приметила да се са Маријом нешто чудно догађа, па јој је мало повишеним тоном рекла:
     - Еј ти, шта је то са тобом, ти као да ниси овде присутна?
     Марија, је за трен дошла себи, и одговорила, како јој се нешто у глави смутило, осетила неки, бол, али на срећу, сада је све у реду, нормално, без проблема. 
      И тако се завршио део разговора у којем су Марија и Ирена оговарале своје мужеве, а затим су прешли на другу тему, кухињу и женске послове.
      - Мене највише смори то несретно кување – рече Марија и настави – у ствари мени није тешко да кувам, али често немам идеје шта, на пример, одређеног дана да припремим, и кад упитам Сашу он неће о том да разговара, већ ми каже, кувај шта хоћеш, само немој мене да питаш!
      - Знаш – настави Ирена, ту много грешиш, јер ја сам једном чула од једне старије жене да је најбољи начин да отераш мужа од себе, ако га сваког дана питаш шта ћеш кувати, и када дође мало касније кући, да га питаш где је био? Жена која тако ради, може се сигурно надати да ће јој  муж једног лепог дана дићи сидро и  потражити утеху на другој страни. Има ствари који мушкарци не подносе, знаш!
Не смеш да га оптерећујеш непотребним стварима и не чини ништа што би код њега могло изазвати осећај губитка слободе, јер мушкарци су као ждребад. Кад осете да су везани, да их жена контролише, да им је ускраћена слобода, они хрле да је поново придобију. Женска мудрост се састоји у томе да испољиш равнодушност, као да ти није стало до њега, и баш те брига куда он иде, јер тада се у њему буди осећај да те може изгубити, па онда он постаје љубоморан и стално дежура код куће. Знаш, односи у браку су велика игра, вееелиикааа игра, кад ти кажем...
      - Па ја га питам са жељом да му угодим, да начиним ручак или вечеру онако како он воли. Зато га питам.
      - Грешиш, дебело грешиш. Ништа га не питај, већ спреми шта ти падне на памет, а ако приметиш да му неко јело не прија, немој  то више припремати. Ако ти нешто волиш, а њему не одговара, нико ти не смета да припремиш себи оно што волиш, а за њега посебно шта знаш да му прија.
 Е, онда би требала да кувам сарму сваки дан, и да ми цела кућа базди на купус...
 И тако се са мало хумора заврши цела прича.

 

 

(Одломак из романа Украдена срећа)

Tweet