Прође лето и жетва јењава
а свице не видех.
Они што младост су красили
долазили у ноћи топле,
пуне надања.
Шетајући свици су питомо слетали
да поздраве се
а ти ми их низао у коси
и само би овлаш додирнуо образ.
Ја бих тада задрхтала
и онда журила кући, хладно је
а у ствари...
да не одам се.
А сутрадан сам са радошћу
вече дочекивала,
јер ти би ме чекао
да свице опет поздравимо
док одсјај се у твојим очима пресликавао.
Недостају ми ти свици
баш би да опет се загледам
док у коси их нижеш...
да ли ће одсјај из ока да крене,
да ли ћу задрхтати...
Песме пишем јер ме буде
Песме пишем јер ме буде
речи пред очима коло заиграју ,
па плешу и чекају да нанижем их,
у ред да их срочим...
и не престају,
упорне су, на кварно би
ама баш би да све што је у мени
на светлост дана да изађе,
и кад сам тужна,
и кад се загонетно смешкам
и онда кад се будим задовољно, мазим
кад душу ми нежност нечија дотакне
и кад сам сетна и зајубљена
и кад бесним
и онда кад би да опсујем
али тада некако риму не нађем
па молитвом заменим
да отерам их
да опростим јад којим ме снађе ,
ма проћи ће,
тренутак је то само
кад ко копљем ми души пореже,
ма нећу да негујем јад
да у души му простор дам ,
махнем му само...
ОК ту смо дакле и...
тада би да опсујем
ал схватим не могу ја друге мењати
узалуд је на то време губити
зато тад снагу другде усмерим...
себе могу сачувати.
Песме пишем јер речи ме буде
и волим кад су нежне
кад љубав просипају,
кад душу милују,
на наду миришу,
веру буде,
кад би да загрле,
кад би да се љубе.
Волим
Ја кад волим... волим
и не жалим
и не питам се
колико ће отуда љубави да наиђе
колико год
само нек је има
нека је и моја љубав већа
не мерим
а и што би
ја кад волим, ја се дајем
ма чини ми се више и уживам,
и што би сад да мерим и ситничарим
кад у љубави кад живиш
боје јасније видиш
и јесен тугу не носи
већ плодове рада ти приноси
и љубави нек је све више
нек је има
да у свим срцима дише
и нек се распрши
са високих планина
и ливада, поља нек снена се буде
и реке нека обале исте љубе
да хармонијом до мора дођу
у миру да сједине се
да само плаве буду
и нек таласи сребром
ко срмом се оките
ма нек се воле
да једра се испуне
и свако своју луку нека нађе.
Мирис кише
Мирис кише...
плес на црепу
у олуцима бије
потмуло из далека чује се
грмљавина... тутњи
Трепери, слутњу носи
спутава кораке мрава...
беже
мирис кише разлива се ,
опија
и трепнеш ли
опиће те миром
док ноте шапућу у кутовима собе
заиграће и у сновима
и у свим бојама
бојиће траве док киша их купа
а ти сањачеш боса стопала
по зеленом тепиху
како се урањају док ка теби крећу
и желећеш да додирнеш их
да осетиш врелину и плам
који их је гонио
да ка теби крену
по олуји овој ...
сада док мирише киша...
Нема коментара:
Постави коментар