 |
| Сњежана Кукић |
Не дам да упознаш другу страну душе
Ону другу страну рањиву и њежну
Гдје јеца и пати кад се снови руше
Кад ми срце газе к'о пахуљу сњежну
Ти никада нећеш видјети да плачем
Кад звук виолине у прошлост ме врати
Горчину и тугу из душе исплачем
Са осмјехом опет пред тебе ћу стати
У звјезданој ноћи кад ме сјета такне
Гледаћу у мјесец к'о у пламен свијеће
Не питај ме тада што ми очи цакле
Слагаћу ти да сам пијана од среће
Не дам ти да сазнаш да ме боли душа
Кад знам да ме лажу они што ми значе
Док варљиве ријечи моје срце слуша
Осмијех ће да блиста и кад ми се плаче
ОДЛАЗАК
Занесена сјајем празничне радости
Пожељех да опет за руку те држим
Да ти шапћем ријечи што на срцу леже
Сву њежност свијета само теби пружим
У погледу твоме не угледах жељу
У ваздуху оста рука испружена
Као кап на мразу децембарског јутра
На образу заста суза залеђена
Навикла на пораз знала сам да губим
Све што хтједох рећи у грлу је стало
Сакупих остатке покидане душе
И оно поноса што је преостало
Вечерас последње стихове ти пишем
У риме претачем горчину из срца
Не боли што боли већ што тужно спознах
Да је тог тренутка престало да куца
ГЛОСА НА СТИХОВЕ ЈОВАНА БУНДАЛА
ПРИЗИВАМ ТЕ ИСТО КАО ПРВОГ ДАНА
КО ШТО СЛАВУЈ ПЕСМОМ СВОЈУ ДРАГУ ЗОВЕ
ЈОШ У СЕБИ НОСИМ МИРИС ЈОРГОВАНА
ТУ ДАВНУ ЛЕПОТУ ПРЕТАЧЕМ У СНОВЕ
ПРИЗИВАМ ТЕ
Разбио се понос к'о стаклени пехар
Задрхтала песма давно написана
Процветаше мисли уз пролећни бехар
ПРИЗИВАМ ТЕ ИСТО КАО ПРВОГ ДАНА
Време жури напред заборавом прети
К'о стари отправник испраћа возове
Мене давна чежња на љубав подсети
КО ШТО СЛАВУЈ ПЕСМОМ СВОЈУ ДРАГУ ЗОВЕ
Не зовем те душом, јер је немам више
На твом срцу оста истетовирана
Сећањем те тражим у капима кише
ЈОШ У СЕБИ НОСИМ МИРИС ЈОРГОВАНА
Не може да плане жар угасле страсти
Нити песма може да гради мостове
И док перо пише нека папир памти
ТУ ДАВНУ ЛЕПОТУ ПРЕТАЧЕМ У СНОВЕ
ГЛОСА НА СТИХОВЕ ЈОВАНА ДУЧИЋА
СРЕШЋЕМО СЕ ОПЕТ КО ЗНА ГДЕ И КАДА
НЕНАДНО И НАГЛО ЈАВИЋЕШ СЕ МЕНИ
МОЖДА КАД У ДУШИ БОЛНО ЗАСТУДЕНИ
И У СРЦУ ПОЧНЕ ПРВИ СНЕГ ДА ПАДА
СРЦЕ
Нечујно к'о сенка изнад малог града
Дух прошлости лебди, грли нас у ноћи
Отишли смо зато да би могли доћи
СРЕШЋЕМО СЕ ОПЕТ КО ЗНА ГДЕ И КАДА
На стази судбине кад све озелени
Неку чудну сету с тобом бих да блажим
Само ти ћес знати да ти поглед тражим
НЕНАДНО И НАГЛО ЈАВИЋЕШ СЕ МЕНИ
Јутром када зора небо зарумени
Признаћеш да љубав има своје чари
Схватићеш да туга тобом господари
МОЖДА КАД У ДУШИ БОЛНО ЗАСТУДЕНИ
Кајање к'о казна доћ' ће изненада
На чијој је страни жал одласка већи
Кад суза из ока пожели потећи
И У СРЦУ ПОЧНЕ ПРВИ СНЕГ ДА ПАДА
Сњежана Кукић, рођена 1977. године у Градачцу (БиХ), живи и ствара на релацији Појезна, општина Дервента – Аустрија. Пјесме су јој до сада објављене у десетак заједничких збирки поезије и зборника. У припреми је прва књига поезије.
Нема коментара:
Постави коментар