Све књиге поезије које су намењене одраслима као да су налик једна другој. Без обзира на мотиве и тематику, да ли су песме љубавне, родољубиве, отаџбинске, социјалне, откад је песништва, стичемо утисак да су поруке и поуке свих тих књига сличне, ма колико да су песнички манири разнолики. Књиге поезије које су намењене деци, као читалачкој публици, делују различитије, одувек у њима пронађемо неког новог и нешто ново. Таква је и књига песама Радмиле Караћ која живи далеко, а сваким својим песничким нервом остала је у Детињству, не ,,одрастајући“ у свом завичају и не одлазећи са обала Неретве. Сваки стих је испуњен топлом носталгијом и сећањем које песникиња носи собом где год да крене. Ваљда ти песнички доласци у завичај испуњавају и хране човека у даљини, па она ,,бремена“, о којима Радмила пева, која су преци носили на својим плећима и оставили их нама у аманет, остају нераскидиво везана за наш карактер. Рекох да је ово збирка поезије за децу. Да, један део песама је посвећен предшколској и школској деци и песникиња негује јако квалитетан педагошки поступак. Радмила кроз катрене и дистихе своје малене другаре уводи у лепоте школе и важност породице – као институције без које појединац јако тешко може напред. Сека, бата, мама, тата, учитељ, деда, бака, прате малог јунака ове књиге, Дете, од његових првих слова, Буквара, азбуке, бројки, до првог заљубљивања, ривалства са друговима због симпатије, па све до животних посрнућа и проблема, као што је пад маестра који доживљава најтеже тренутке свирајући на некој улици, да би зарадио за хлеб.
Ове песме су особене приче кроз које се нижу пејзажи као сликарска платна: Пролеће, Лето, Јесен, Зима, православни мотиви Богојављења, Божића, Задушница, Савиндана, читаоцима поручују колико је важна веза са коренима. Лепо се Радмила сећа српског обичаја налагања бадњака и дединих речи. Све варнице и искре подсећају топло на Шантићево ,,Претпразничко вече“. Одлазак Растка Немањића у Хиландар песникиња је у
својим римама осетила из перспективе материнске патње за сином, преподобне Ане Немањић, али нимало није запоставила светосавско осећање опредељивања за вечни живот предан Богу, уместо земаљских дворова и уживања.
Поетски субјект ове распеване књиге је Дете, и цео свет који се окреће око њега са свим својим правдама и неправдама. Дете које је борац, свестан невоља и немања. Дете које одраста у праведног човека који ће делити последње парче хлеба онима који су гладни, Дете које је војник, спреман да се супротстави оном који сеје бомбе. Дете у огледалу, у ком се мамин и татин лик одразе онда када је најпотребније. Сетих се песме такође једног од јунака Радмилине књиге, вечитог песника за децу, Љубивоја Ршумовића, коју су певале све генерације, откад је лепе поезије за децу на српском језику: ,,Нема света ни планете где не може стићи дете!“ Радмила је такође потврдила да је најлепше певати о детету, иако није најлакше, иако је најодговорније. Није само потврдила, него је и успела, па нека овај мој мали
допринос о њеним ,,бременима“, сунцу, реци, птици, бати, сестри у исти мах буде и искрена песничка честитка.
Ове песме су особене приче кроз које се нижу пејзажи као сликарска платна: Пролеће, Лето, Јесен, Зима, православни мотиви Богојављења, Божића, Задушница, Савиндана, читаоцима поручују колико је важна веза са коренима. Лепо се Радмила сећа српског обичаја налагања бадњака и дединих речи. Све варнице и искре подсећају топло на Шантићево ,,Претпразничко вече“. Одлазак Растка Немањића у Хиландар песникиња је у
својим римама осетила из перспективе материнске патње за сином, преподобне Ане Немањић, али нимало није запоставила светосавско осећање опредељивања за вечни живот предан Богу, уместо земаљских дворова и уживања.
Поетски субјект ове распеване књиге је Дете, и цео свет који се окреће око њега са свим својим правдама и неправдама. Дете које је борац, свестан невоља и немања. Дете које одраста у праведног човека који ће делити последње парче хлеба онима који су гладни, Дете које је војник, спреман да се супротстави оном који сеје бомбе. Дете у огледалу, у ком се мамин и татин лик одразе онда када је најпотребније. Сетих се песме такође једног од јунака Радмилине књиге, вечитог песника за децу, Љубивоја Ршумовића, коју су певале све генерације, откад је лепе поезије за децу на српском језику: ,,Нема света ни планете где не може стићи дете!“ Радмила је такође потврдила да је најлепше певати о детету, иако није најлакше, иако је најодговорније. Није само потврдила, него је и успела, па нека овај мој мали
допринос о њеним ,,бременима“, сунцу, реци, птици, бати, сестри у исти мах буде и искрена песничка честитка.
Милица Бакрач
________________________________________________
О песникињи Радмили Караћ и њеним песмама, усуђујем се да у своје име и у име ђака са којима сам провео читав радни век, напишем неколико редова.
Читајући песме госпође Караћ и све што је исказано у њима, мислим да није нити могло, нити требало другачије. Иако су намењене деци, верујем да ће највише читалаца имати међу одраслима.
Радмила Караћ је кроз стихове изнела тајну коју је и од себе крила, служећи се помало лукавством да на што безазленији начин изнесе све, здравије, чистије, ведрије, дубље и разумније. Читајући њене песме, стекао сам утисак да је одбила да одрасте, те да је у том свом настојању и почела да пише за децу. Тиме је одабрала прави пут, јер изгледа да је у ово време једино поштено и паметно бити дете. Волео бих да једног дана наша песникиња напише буквар за одрасле, посебно намењен онима који су прескочили да га прочитају.
Читајући ове дивне стихове за децу, очигледно једа је Радмила добар оратор, да је ту језичку способност пренела на писани језик, њега у слова, а слова у речи. На тај начин је показала да за њу нема важнијег звања нити значајнијег чина од песништва, чиме се доказала, још једном, као врстан песник за децу.
За њене песме не треба никакав тумач. Убеђен сам да ће читаоци, нарочито млађи нараштаји, доживети на прави начин сваку реч коју из њих буду прочитали.
Читајући песме госпође Караћ и све што је исказано у њима, мислим да није нити могло, нити требало другачије. Иако су намењене деци, верујем да ће највише читалаца имати међу одраслима.
Радмила Караћ је кроз стихове изнела тајну коју је и од себе крила, служећи се помало лукавством да на што безазленији начин изнесе све, здравије, чистије, ведрије, дубље и разумније. Читајући њене песме, стекао сам утисак да је одбила да одрасте, те да је у том свом настојању и почела да пише за децу. Тиме је одабрала прави пут, јер изгледа да је у ово време једино поштено и паметно бити дете. Волео бих да једног дана наша песникиња напише буквар за одрасле, посебно намењен онима који су прескочили да га прочитају.
Читајући ове дивне стихове за децу, очигледно једа је Радмила добар оратор, да је ту језичку способност пренела на писани језик, њега у слова, а слова у речи. На тај начин је показала да за њу нема важнијег звања нити значајнијег чина од песништва, чиме се доказала, још једном, као врстан песник за децу.
За њене песме не треба никакав тумач. Убеђен сам да ће читаоци, нарочито млађи нараштаји, доживети на прави начин сваку реч коју из њих буду прочитали.
Славко В. Алексић
Нема коментара:
Постави коментар