Шкрто децембарско сунце, продирало је зубатим крацима кроз решетке на прозору седме собе са лијеве стране ходника који се налазио у поткровљу напуштеног војног одмаралишта. Било је смјештено тик уз градску луку, а опет одвојено од градског метежа и лучке вреве густим појасом зеленила, налик природној огради. Некадашњи бат војничких корака по ограђеној сивој бетонској зони, бјеше волшебно замијењен меком природном жицом. Као у некој новој стваралачкој игри налик мушком и женском амбијенту, само овог пута са замијењеним улогама обрнутих перспектива.
У њему је др Хот, након отказа који је заводски конзилијум једногласно усвојио, привремено смјестио истурено, експериментално одјељење у којем сада борави само једна пацијенткиња. Ропски одана, асистенткиња која је деценијама у паклу Завода била његова Беатриче, и даље је свакодневно доносила бијеле руже које је брала на имагинарним пољима њиховог несуђеног Рајског насеља. Знала је да, пролазећи кроз скривени пут обрастао у густо медитеранско шипражје, прелази опасну границу и улази у неистражене предјеле као да у утробу саме Мајке Земље силази… Предјеле, не само оне њиховом професионалном заклетвом забрањене, већ и у оне понируће, најтајанственије: предјеле људске душе. Њено и Франческово експериментално одјељење, било је, наравно, илегално. И врло су добро, обоје свјесни били да ходају по двострукој и веома танкој жици.
Са једне стране њихов простор је био омеђен решеткама иза којих спава Хајданина болно искидана душа, са друге пак искеженим чељустима законских регула. У сваком случају, и при сваком преласку ових граница, вребала је опасност са лицем казне, одмазде и изопштења. Комора би била немилосрдна. Знали су то одвећ добро. Уколико би се сазнало за њихов тајни експеримент.
Хајдану су довели на женско акутно одјељење пар година раније. Начелница није хтјела ни да чује за алтернативне приступе у лијечењу: држала је заточену попут дивље звјерке у кавезу коју су дресирали по прецизно одређеној сатници. Чак јој је било ускраћено право на одласке у радионицу која је била заједничка свим пацијентима на радној терапији (била је то једина просторија у којој су се окупљали подједнако женски и мушки становници оба акутна крила Завода). По њеном мишљењу, Хајданин сексипил (који се ничим није дао сакрити, па ни болесничком спољашњости) био би погубан за мушкарце које је (сиц!) требало заштитити од превеликог искушења. Чињеница да је њој очајнички требала помоћ, била је у овом случају маргинална. На одјељење је доведена сва у ритама, запуштена старим модрицама, а обучена у свјежину нових. Свијала се око својих рана болним миром и стрпљењем светице. А опет је бола очи… Нарочито начелници која се здушно трудила да је ,,освијести” и врати у ,,породично гнијездо” као одбјеглу и заблудјелу сиротицу. То што би повратак значио поновни пад у руке насилнику и господару који је (ипак и упркос свему!) њен заштитник, приписивао се њеној хиперсензибилности и готово литерарној фикцији преувеличавања.
Доктор Хот ју је први пут видио у предвечерњој шетњи у коју је сестра Марина почела да је изводи (послије три мјесеца изолације у затвореном простору). Дозволу је с тешком муком издејствовала код начелнице. Након прве фазе Хајданине ,,агресије”, њеног грчевитог покушаја да скине са себе двоструке тешке окове којима су је у непробојни обруч окивали муж у свакодневним пријетећим посјетама са једне, и начелница купљена његовим претворством заштитника и ,,истинске” жртве са друге стране, она је потонула у мрак аутизма… Исцрпљена борбом са фантомима, у бунилу већ помраченог од немоћи ума, корачајући дугим сивим ходницима дуж којих је ноћима и данима, данима и ноћима (јер за њу вријеме бијаше стало, а простор остао заробљен у грчу измученог тијела) цијепала би са себе одјећу у крицима који су се залеђени отимали преко окованог јој неба заводских решетки. Вапили за ослобођењем. Спасењем. Све док није остала без гласа. Без осјећаја тјелесности која је постала тупа и празна љуштура. Спољашњи затвор се опсјенарски транспоновао у унутрашњи, у њу саму. Првобитан нагон за борбом, за опстанком и животом, уступио је мјесто безусловној предаји.
Тако одумрлих животних функција и угашеног погледа, Хајдана по први пут улази у видно поље др Хота, ондашњег стажисте на акутном мушком одјељењу. Настањује се у њему свом снагом чисте луцидности препознавања. У тренутку је био спреман своје тијело, свој ум и душу да јој поклони. У замјену за сигурно уточиште, зону оздрављења. Њен га је празан поглед поразио, а љепота огрнута живим ранама разбољела заувијек. У том тренутку Пакао је отворио своја уска врата кроз која ће мјесецима касније, усисавати све нас у Заводу. Начелницу поготово. Њу која ће остати неумољива у предстојећој борби за превласт над Хајданиним тијелом и душом, у којој ће до самог краја, суверено и диктаторски неприкосновено бранити своје право на једном донесену дијагнозу на којој је побједоносно блистао печат њеног властитог ауторитета.
,,Опасна по околину”, Хајдана ће ускоро бити премјештена на хронично одјељење уз громогласан звук тешког чекића конзилијумске сујете који је громогласно загрмио ударцем продужене бескрвне руке (не)правде. Оно из којег изласка за њу више бити неће. Немоћан да се помири са одлуком на коју није имао могућност утицаја, дубоко потресен и згрожен ауторитетом апсолутне владарке женског одјељења у које он није имао приступа, а одвећ болно скрхан Хајданиним ликом којег није могао професионалном индиферентношћу ставити ад ацта , одлучује се на унапријед свршен посљедњи чин…
Сестра Марина је изводи из Завода исте оне ноћи чије свануће би донијело запечаћену одлуку за њен коначни прелазак на хронично ођељење. Доживотно тјелесно, умно и душевно заточеништво. Одводи је у поткровље напуштеног војног одмаралишта у близини луке, у седму собу с лијеве стране ходника. Једину која је у руинираној згради била за употребу. Тамо их већ чека др Хот, драги Франческо топлог погледа очију као свемир дубоких… Хајдана и даље нијема. Одумрлих функција. Данима спуштају у непрегледни бунар њеног ума хипнотичка ведра. Извлаче трауме њене душе на површину сјећања. Испирају тијело од наслага и отрова фармакотерапије. Сво троје заједничким болом проживљавају катарзичко ослобођење кроз сузе, страх и сажаљење које ће их заувијек везати… Границе њеног тијела, њеног стравичног заточења почињу да се бришу, постајући мекше, флексибилније, отвореније…Враћају јој моћ говора, цртају осмијех на лице. Из дана у дан ведра су све пунија, богатија. У сваком од њих по један исјечак из болне прошлости: увреде, пребијања, пријетње ако га остави… И најтеже: насилно одвајање од ђеце, нож под грлом најмлађег оне ноћи када је из ,,породичног гнијезда” одлучила да побјегне…Данима је ишла у непознатом правцу, стопалима крварила путеве којима је тумарала, све док је нијесу пронашли и довели у Завод. Случајни пролазници доброг срца. Остали су вјероватно равнодушно пролазили поред ње мислећи да је уличарка, камењарка… Као касније већина доктора у Заводу која ју је равнодушно посматрала као грешницу и рушитељку светиње дома и породице. Као ону која је крива и коју насилно треба исправити. Кљукати љековима док се не претвори у окошталу лутку аутоматизованих покрета и навика. Ону која ће се послушно вратити свом заштитнику и мучитељу. Којег од страха у костима и сјећања на нож под грлом новорођенчета неће смјети пријавити слову закона.
Једини се др Хот у њеном ,,случају” успротивио традиционалном лијечењу фармакотерапијом, сматрајући да интроспекција и разговор могу дати боље резултате. Ах, одмах су га једнодушно прогласили сањарем научно непоткованим, више пјесником и философом неголи озбиљним доктором. То је, ваљда, и био довољан разлог због којег није жалио док је куцао отказно писмо. Али недовољан када је на вратима напуштеног војног одмаралишта угледао њих: начелницу женског ођељења, управника и представнике Коморе. Заледио се на тим вратима истим. Превидео бјеше симболику броја седам (истог на којем је Хајдана боравила у заводској соби) све док га продоран крик, налик неартикулисаном животињском, није повратио у стварност. Поново су му руке остале везане. Није могао да их спријечи… Ни овог пута. Нарочито овог.
Хајдану су вратили у Завод. Франческо је изгубио дозволу за рад. И ја сам. Она иста Марина која је смогла снаге да након вишедеценијског ћутања исприча ову причу. Али не марим… Војног одмаралишта нема више. На његовом мјесту је изграђено апартманско насеље. Његови становници ме воле, не дирају своју благу Марину која испред њихових улаза сади бијеле руже. Залије их понекад топлом женском сузом. Акутном. И једном, само једном мушком.
У њему је др Хот, након отказа који је заводски конзилијум једногласно усвојио, привремено смјестио истурено, експериментално одјељење у којем сада борави само једна пацијенткиња. Ропски одана, асистенткиња која је деценијама у паклу Завода била његова Беатриче, и даље је свакодневно доносила бијеле руже које је брала на имагинарним пољима њиховог несуђеног Рајског насеља. Знала је да, пролазећи кроз скривени пут обрастао у густо медитеранско шипражје, прелази опасну границу и улази у неистражене предјеле као да у утробу саме Мајке Земље силази… Предјеле, не само оне њиховом професионалном заклетвом забрањене, већ и у оне понируће, најтајанственије: предјеле људске душе. Њено и Франческово експериментално одјељење, било је, наравно, илегално. И врло су добро, обоје свјесни били да ходају по двострукој и веома танкој жици.
Са једне стране њихов простор је био омеђен решеткама иза којих спава Хајданина болно искидана душа, са друге пак искеженим чељустима законских регула. У сваком случају, и при сваком преласку ових граница, вребала је опасност са лицем казне, одмазде и изопштења. Комора би била немилосрдна. Знали су то одвећ добро. Уколико би се сазнало за њихов тајни експеримент.
Хајдану су довели на женско акутно одјељење пар година раније. Начелница није хтјела ни да чује за алтернативне приступе у лијечењу: држала је заточену попут дивље звјерке у кавезу коју су дресирали по прецизно одређеној сатници. Чак јој је било ускраћено право на одласке у радионицу која је била заједничка свим пацијентима на радној терапији (била је то једина просторија у којој су се окупљали подједнако женски и мушки становници оба акутна крила Завода). По њеном мишљењу, Хајданин сексипил (који се ничим није дао сакрити, па ни болесничком спољашњости) био би погубан за мушкарце које је (сиц!) требало заштитити од превеликог искушења. Чињеница да је њој очајнички требала помоћ, била је у овом случају маргинална. На одјељење је доведена сва у ритама, запуштена старим модрицама, а обучена у свјежину нових. Свијала се око својих рана болним миром и стрпљењем светице. А опет је бола очи… Нарочито начелници која се здушно трудила да је ,,освијести” и врати у ,,породично гнијездо” као одбјеглу и заблудјелу сиротицу. То што би повратак значио поновни пад у руке насилнику и господару који је (ипак и упркос свему!) њен заштитник, приписивао се њеној хиперсензибилности и готово литерарној фикцији преувеличавања.
Доктор Хот ју је први пут видио у предвечерњој шетњи у коју је сестра Марина почела да је изводи (послије три мјесеца изолације у затвореном простору). Дозволу је с тешком муком издејствовала код начелнице. Након прве фазе Хајданине ,,агресије”, њеног грчевитог покушаја да скине са себе двоструке тешке окове којима су је у непробојни обруч окивали муж у свакодневним пријетећим посјетама са једне, и начелница купљена његовим претворством заштитника и ,,истинске” жртве са друге стране, она је потонула у мрак аутизма… Исцрпљена борбом са фантомима, у бунилу већ помраченог од немоћи ума, корачајући дугим сивим ходницима дуж којих је ноћима и данима, данима и ноћима (јер за њу вријеме бијаше стало, а простор остао заробљен у грчу измученог тијела) цијепала би са себе одјећу у крицима који су се залеђени отимали преко окованог јој неба заводских решетки. Вапили за ослобођењем. Спасењем. Све док није остала без гласа. Без осјећаја тјелесности која је постала тупа и празна љуштура. Спољашњи затвор се опсјенарски транспоновао у унутрашњи, у њу саму. Првобитан нагон за борбом, за опстанком и животом, уступио је мјесто безусловној предаји.
Тако одумрлих животних функција и угашеног погледа, Хајдана по први пут улази у видно поље др Хота, ондашњег стажисте на акутном мушком одјељењу. Настањује се у њему свом снагом чисте луцидности препознавања. У тренутку је био спреман своје тијело, свој ум и душу да јој поклони. У замјену за сигурно уточиште, зону оздрављења. Њен га је празан поглед поразио, а љепота огрнута живим ранама разбољела заувијек. У том тренутку Пакао је отворио своја уска врата кроз која ће мјесецима касније, усисавати све нас у Заводу. Начелницу поготово. Њу која ће остати неумољива у предстојећој борби за превласт над Хајданиним тијелом и душом, у којој ће до самог краја, суверено и диктаторски неприкосновено бранити своје право на једном донесену дијагнозу на којој је побједоносно блистао печат њеног властитог ауторитета.
,,Опасна по околину”, Хајдана ће ускоро бити премјештена на хронично одјељење уз громогласан звук тешког чекића конзилијумске сујете који је громогласно загрмио ударцем продужене бескрвне руке (не)правде. Оно из којег изласка за њу више бити неће. Немоћан да се помири са одлуком на коју није имао могућност утицаја, дубоко потресен и згрожен ауторитетом апсолутне владарке женског одјељења у које он није имао приступа, а одвећ болно скрхан Хајданиним ликом којег није могао професионалном индиферентношћу ставити ад ацта , одлучује се на унапријед свршен посљедњи чин…
Сестра Марина је изводи из Завода исте оне ноћи чије свануће би донијело запечаћену одлуку за њен коначни прелазак на хронично ођељење. Доживотно тјелесно, умно и душевно заточеништво. Одводи је у поткровље напуштеног војног одмаралишта у близини луке, у седму собу с лијеве стране ходника. Једину која је у руинираној згради била за употребу. Тамо их већ чека др Хот, драги Франческо топлог погледа очију као свемир дубоких… Хајдана и даље нијема. Одумрлих функција. Данима спуштају у непрегледни бунар њеног ума хипнотичка ведра. Извлаче трауме њене душе на површину сјећања. Испирају тијело од наслага и отрова фармакотерапије. Сво троје заједничким болом проживљавају катарзичко ослобођење кроз сузе, страх и сажаљење које ће их заувијек везати… Границе њеног тијела, њеног стравичног заточења почињу да се бришу, постајући мекше, флексибилније, отвореније…Враћају јој моћ говора, цртају осмијех на лице. Из дана у дан ведра су све пунија, богатија. У сваком од њих по један исјечак из болне прошлости: увреде, пребијања, пријетње ако га остави… И најтеже: насилно одвајање од ђеце, нож под грлом најмлађег оне ноћи када је из ,,породичног гнијезда” одлучила да побјегне…Данима је ишла у непознатом правцу, стопалима крварила путеве којима је тумарала, све док је нијесу пронашли и довели у Завод. Случајни пролазници доброг срца. Остали су вјероватно равнодушно пролазили поред ње мислећи да је уличарка, камењарка… Као касније већина доктора у Заводу која ју је равнодушно посматрала као грешницу и рушитељку светиње дома и породице. Као ону која је крива и коју насилно треба исправити. Кљукати љековима док се не претвори у окошталу лутку аутоматизованих покрета и навика. Ону која ће се послушно вратити свом заштитнику и мучитељу. Којег од страха у костима и сјећања на нож под грлом новорођенчета неће смјети пријавити слову закона.
Једини се др Хот у њеном ,,случају” успротивио традиционалном лијечењу фармакотерапијом, сматрајући да интроспекција и разговор могу дати боље резултате. Ах, одмах су га једнодушно прогласили сањарем научно непоткованим, више пјесником и философом неголи озбиљним доктором. То је, ваљда, и био довољан разлог због којег није жалио док је куцао отказно писмо. Али недовољан када је на вратима напуштеног војног одмаралишта угледао њих: начелницу женског ођељења, управника и представнике Коморе. Заледио се на тим вратима истим. Превидео бјеше симболику броја седам (истог на којем је Хајдана боравила у заводској соби) све док га продоран крик, налик неартикулисаном животињском, није повратио у стварност. Поново су му руке остале везане. Није могао да их спријечи… Ни овог пута. Нарочито овог.
Хајдану су вратили у Завод. Франческо је изгубио дозволу за рад. И ја сам. Она иста Марина која је смогла снаге да након вишедеценијског ћутања исприча ову причу. Али не марим… Војног одмаралишта нема више. На његовом мјесту је изграђено апартманско насеље. Његови становници ме воле, не дирају своју благу Марину која испред њихових улаза сади бијеле руже. Залије их понекад топлом женском сузом. Акутном. И једном, само једном мушком.
Нема коментара:
Постави коментар