Будимир Стефановић: Грме громна небеса

Еееееееј знате ли
Колико сам година мртав
Ситница
Тек година сто.

Гледам вас одозго
Да простите
Чудим се
Чешем по глави
Присећам се...


Моја Јелица је имала
Јелече уско
Две плаве плетенице
Очи боје језера
Чувала стадо
Крај бистре Колубаре,
Босонога у плићацима
Показивала колена гола
И смејала се гласно.


Волела ме
Моја Јелица
У хладу багрема расцвалог
Призивала чаробни звук
Невешто склепане
Фруле моје
Да је љубим и милујем
Кад не види нико
А ја сам јој своју душу
Сељачку дао.

Еј моја Јелица
Са дусом плахе срне
Телом тигрице
Надала се да је женим
Имала је груди млечне
За детета сто...

Невини
Самоуки свирац
Песник под шљивама
И гранама бреза
Романтично одана луда
У блату прљавог рата
Зарадих злокобни метак
По сред чела.

Док су освајачи
Земље
У каљузи газили тело моје
Дароваше ми снагу
Да хумку из блата
Пренесем
На стрми планински врх.

У снегове отопих
Све заставе беле
На предају што зову
Однесоше их брзи потоци
Жуборећи литургију
Бујицом.

Овде на видном длану
Где Цер вечношћу
Земљу грли
Запевах и ја
Са громних небеса
Гласом пролећа нових
И живим мртав
Већ година сто.


Март 2014.

 

Tweet