ми смо у срцу поставили мине,
хиљаду шарених змија, волели
јефтине слаткише и скупа ћутања;
док су се тресле зграде, пуцала
стакла, распрсли су се у нама
очеви и мајке, твоје стаклено звоно,
мој деда самоубица; некако, у страху,
видиш, распрслинама исечени,
не знам како, постали смо рођаци из
неке родоскрвне епохе, тамни мраз, и ја
данас се за тебе молим као први пут
проплакало дете.
2. Док су око нас падале бомбе,
ми, осим себе, никога нисмо изгубили;
носили смо target на прсима, као да
мета није било довољно, и, мада су
београдски мостови упорно стајали
у подмуклој милости, неми, тамни
рушитељи пели су се нашим удовима
и душама, полудели преци у крви,
ни криви ни дужни, дуговечни, проклели су
нас у победама, у нашој нагорелој наготи и
згрушаној младости. Док су падале бомбе,
сећам се, било је најлепше пролеће,
извадили су ми зуб на живо, и мислим,
(мада је сећање сумњив појам)
да сам те крваво пољубио на улици,
не слутећи нашу последњу врелу крв.
3. Док су око нас падале бомбе,
људи су се стискали по склоништима,
изморени од страдања, слепи у нади; вукле су се
магле од полена, пролећног цвећа и опијата
по ваздуху, заглушујући дубље од детонација;
нисмо водили љубав тих дана, док су се строваљивали
априлска грмљавина и срушени зидови,
а лампа скакала по поду собе,
бацајући паучинасто светло на „1984”.
Око нас су падале бомбе;
пријатељи су се полулуди враћали из ровова,
пулсирала је
застрашена аорта обешена у ваздуху:
била си моја обешчашћена румен која је колала
крвотоком узбуне и прелазио сам мостове да бих
ти дошао.
Нисмо се додиривали,
били смо срећни што осим нас нико није погинуо
4. Док су око нас падале бомбе,
виђао сам велике псе на кратком ланцу и
слушао:
„то је твоје одело, да, то је твој крој!”
То је моје одело, да ли? то је мој крој?
Мртви су слепо одани. Мислио сам:
прошло је време изгребаног винила:
78, 45, 33, нико се никоме више не куне.
Био сам го ко пиштољ на воду, имао
жут кљун и увек носио црно;
познавао сам луду девојку,
са длановима белим као туга умирућег слона
(њене очи осетљиве за лепоту),
сумануту,
безазлену као тек излегли лептир.
Имала је ум од белокости
и волела предуге шетње.
Када су престале да падају бомбе, једном,
она се није вратила, само су јој делове
тела развлачили пси по приобаљу.
Разнета је била рикошетом из нечијих руку.
Говорили су да је страдала у црној миси,
говорили да су јој извадили органе;
Био сам нем ко пиштољ на сузе, знао
да су је убиле оне бомбе од крви
које више нико не може да нађе.
5. Док су око нас падале бомбе,
сви су, намах, у нешто веровали,
са нашег распетог неба капала је крв,
ноћ имала два лица. Биле су то године
у којима се зачињу сузе. Нисмо то
тада знали: трудан је био хоризонт
од врана и зелених очију, стешњен
временом које прождире;
нисмо знали колико ће ускоро бити мртвих
ни да себе на згаришту препознамо.
А сви су намах у нешто веровали и испод
прозора цветало је дрво.
ПИСМА ИЗ НЕСТАЈАЊА
Пишем ти јер је данас,
као некад, небо изврнуло џепове.
Била си између девојаштва и спознаје,
крупних очију, дрхтавих усана. Волела си мраз.
У старом војном камиону,
са погледом низ леђа калемегданског чудовишта,
изгнани из малих светова,
волели смо се као на напуштеном бојишту и дуго
седели, сиромашни, на дрвеним клупама из рата.
Певала је љубавна немаштина,
мирис багрема био је мек као твоја рука,
наша немуштост једини залог.
А свитала су крвава јутра свуда око нас,
и негде тамо био је рат,
и били смо бесни, али никад зли: наше мајке су
месиле хлеб, очеви били поштени страдалници.
И ми смо ратовали,
сувише жељни среће да не бисмо били несрећни.
Но наша је борба имала смисла и,
као чудом, дете се у мени родило,
а твоје срце постало бременито због мога даха.
Можда се сећаш.
***
Пишем ти; прошло је много година.
Све што је једном било важно и даље се не може одмрсити из капиларске преплетености душа.
Деси се: некада уђе у сада; оно је трен истине,
пролаз у огради начињен дечјим рукама:
да би прошао, мораш челом дотакнути земљу,
прислонити груди о прашину.
У зимским ноћима, често,
сетим се стрмог калемегданског зида, јануарског леда: како безумно корачамо по уском лицу бедема,
над провалијом што зјапи мраком испод наших корака,
сетим се северног ветра који нас није могао оборити ни заледити душе.
Да, то је била лудост, жива слика изгнаника које Бог чува од зла;
она постоји у свакој срећи, упорно живи усред свих смрти, и ја се стресем од језе,
од сунца које обасјава другачије пољупце и оне који не знају да се пољупцем може срести, оживети, издати или убити.
Само је један пољубац изнад смрти.
***
Пишем ти јер си ноћас
дошла у сан.
Само још тако долазиш.
Велика је била мисао о заједништву
када се ништа није знало о малим умирањима,
када се све што прође кроз око мерило само дисањем утроје јер смо знали: слабе наше душе ми нисмо држали сами у срцу вољеног.
Сећаш се – стално сам био суров на речима,
од старог и тек приспелог посрнућа свуда око нас
кројио сам завоје за твоје младе ране,
када би се одломио део твоје душе, ја бих преломио тек изниклу младицу и горким соком бих те подсетио на снагу.
Сећам се – ниси ми опраштала што не желим да сањам безазлено,
што је заувек за мене прескупа реч,
што се нисам одупирао слутњи, страховима љубави, опомињао да се морамо чувати наслеђене старости душа.
Опет си дошла у сан.
Не престајеш да живиш у тајној градини, на средини груди, испод белега,
тамо где ти је остало девојаштво, светло и горко, како већ мора бити у овоме странствовању,
где живи неподношљива мисао: да знам ти облик и меру и тело,
где је остало записано од стране нашег Вољеног:
„Нема места где ме нећете наћи, нема простора где се нећете срести.”
Како је дивна слобода у срцу сужња.
Пробудих се.
Али не брини: писаћу ти опет.
ЉУБАВ СРЕДЊЕ ЈЕСЕНИ
Ништа ту ватру
неће угасити, ни ракија,
ни самачки хотели обешени
у ваздуху као последња уточишта,
ни плава, бескрајно плава твоја крв
у венама од ораница, ни моја рука
зашивена за земљу. Ни картонске
песме о теби, страхови, врисак
наранџе што пада са вишеспратнице.
Само тишина слика твоје усне на размеђу јутра.
СТАН
Ово је стан без светлости,
овде нико не улази, овде
је мрак. И само се наша лица
назиру на поду, на поломљеним
стаклима.
Ово је наш стан, на домаку парка,
где је дрвеће ходало за нама,
наспрам трга, где је био смех.
Ово је стан којем се подсмева сунце:
сврати и види – голубова нема.
Од 2003. године ради у Задужбини Светог манастира Хиландара, прво на пословима лектуре и коректуре књига, текстова и публикација, а затим и као пословни секретар Задужбине.
Издавачка кућа „Бернар” објавила му је две збирке песама: „Стаклена раскршћа”, 2013. г., и „Писма из нестајања”, 2014. г.
Живи и ради у Београду.
Нема коментара:
Постави коментар