Жељка Игњатић: Чујем те у говору лишћа

МОЈА ЉУБАВ

Због тебе сам се родила,
ти си извор и ушће мога постојања.
Видим те у свитању,
видим те у изласку Сунца,
осјетим те у њежном миловању Сунчевог зрака,
зажмурим и са уживањем се предам.
Чујем те у говору лишћа
када му се вјетар придружи,
када киша тиха падне,
када гром свом снагом глас пусти
и пљусак најави,
када талас иде у загрљај обали.

Волим,
због љубави постојим,
ти си мој сан
који отвараш пут у стварност,
мој дах и уздах,
мој бол настао у чежњи,
онај бол који је припрема за радост
као свако ново рађање
у коме се Бог огледа у својој љубави
у човјеку и за човјека,
у првом загрљају мајке и оца
и припрему у свим љубавима.
За тебе,
због тебе сам се родила
ти си разлог што постојим.


СПОЗНАЈА

Свлачим се и облачим у спознаји,
желим да упознам себе без стида,
без кривице, без страха,
са радошћу идем у сусрет себи.

Станем, не умијем другачије,
требам вријеме а вријеме мене треба,
ослушкујем себе и опет станем,
кличем, да, то сам ја.

Спознах, још увијек сам на почетку,
дан и ноћ ми доносе нове подстицаје,
пламте ми дланови, сва сам у почетку,
још нисам спознала крај мога пута.


ПУТ КА СРОДНИЈОЈ ДУШИ

Нека свако својим путем пође
и своју срећу нађе.
Не значи када одлазим
неминовно да те не волим,
љубав је и када
без осуде у срцу
испратим те сјетним погледом
што ниси оно о чему сам маштала.
Како да разумијеш моје женско срце
када ниси допро до моје душе,
моја душа је бесполна
а ти се ниси везао за моје биће,
волиш оно женско у мени,
а то је све промјенљиво.
А ја залутала на путу живота
и маштам о безусловној љубави,
душу да ми волиш,
оно исконско у мени.
Ја ћу наставити
кривудавим путем љубави
у смјени среће и туге,
а теби желим као и себи
пут ка сроднијој души.


НЕРОЂЕНО ЧЕДО ЉУБАВИ

Погледи су се срели,
свјетлица попут муње
погодила ме у срце.

Причали смо о прошлости,
бол од неузвраћене љубави,
заједнички жал.

Жеља да нађемо сродну душу
приближила нас је
тинејџерском добу.

Лепршави, весели,
откуцаји срца
обећавају испуњење снова.

Ријечи су годиле
као љетни пљусак
жедној земљи.

Упијали смо се
једно у друго,
рођени једно за друго.

У годинама
када круна љубави
не даје заједничко чедо.

Жал твог и мог срца
тужну пјесму пјева
нерођеном чеду љубави.

ЖЕЉКА ИГЊАТИЋ  је рођена  8. августа 1964. године у Зеници.
Основно образовање стекла  у Зеници, а у Добоју  завршила економску школу.
Члан  Књижевног клуба „Јован Дучић“ у Добоју.
Године 2013. изашла у јавност са својим пјесмама, дуже вријеме писала  пјесме за своју душу, а онда пожељела  да пјесме нађу пут и до читалаца.
Учествовала:
на 4.Европском фејсбук песничком фестивалу у Новом Саду са пјесмом „Моја љубав“;
у „Међународној збирци цитат.рс“ објављена је пјесма „Моје Сунце“;
у зборнику „Песничко пролеће Чукарице 2013.“ објављена је пјесма „Заједно“;
у збирци „Изван домета“ 6.Новосарајевски књижевни сусрети 2013. објављена је пјесма „Самоћа“;
у збирци „Врата понишавља“ објављена је пјесма „Птица ругалица“;
у збирци „Магија“ објављена је пјесма „То је љубав“;
на 13.јавном конкурсу љубавне пјесме над пјесмама у Мркоњић Граду у категорији најосјећајнија пјесма са пјесмом „Ти имаш посебно мјесто“;
у зборнику „Видовданске бесједе Вучијак 2014.“ објављена је пјесма „Српски народ“;
у зборнику „Песничко пролеће Чукарице 2014.“ објављена је пјесма „Пут ка сроднијој души“
на 13.Међународном књижевном сусрету на ријеци Укрини Дервента „Прљача 2014.“ добила похвалу за пјесму „Поток и ја“.

 

Tweet