 |
| Лара Дорин |
Опрости што не знам када ми се даје, а када ја пружам...
Што зидам на небу тврђаву ка теби, и само сам човек, и он ми је мера, са стазом од срца до душе ми просте. Па у назад идем, а ка теби хоћу...
И не знам да градим оно што се руши, а рушим што граде они што ме воле, за мирисан додир и сањива јутра....
Што од твоје вере, своју веру кројим...И крадем из раја да стављам у очи, комад плавог неба. Да нестане мера што ми тело даје. Да направим себи утабану стазу којом ћу да идем кад ме срце води...
Опрости ми Боже...
Нека твоја рука дотакне ме меко благословом својим што сам човек само и он ми је мера. Што не знам за јуче, данас или сутра, већ само за дане у којима волим...
Опрости што нисам од планине већа и од душе шира. Од очију дубља, од грехова даља, од кајања мања, од тишине тиша... хладна и далека, Сунце после кише....Што хоћу што не сме и ћутим кад сањам непрегледно поље по коме се њише моја женска душа...
Што сам само жена и од тог ништа више...
Чујеш ли ме Боже...
Спавај човече спавај
Спавај човече спавај
Јер зашто би се будио ти?
Никада нећеш умесити хлеб
који ће нахранити твоју
гладну душу.
И никада себи припадати нећеш
Само ће тело твоје лелујати
кроз простор као туђин
у који је удахнут дух Свети...
Спавај човече спавај
Јер зашто да се будиш ти?
Твоје руке никада неће бити
довољно јаке да задрже срећу
која као птица промиче
крајоликом срца и замиче
изван твоје душе...
Спавај човече спавај
Кад су твоји снови
твој живот најлепши
Твоја младост вечна
Неусахла жеља
Непомутна радост
Све твоје дубине које су облутак
заобљен од туге
оног што те буди
да упознаш себе
таквог какав јеси
кад отвориш очи...
Спавај човече спавај
Зашто да се будиш ти?
Ходао сам...
Нисам проходао године четири
и ниједну ружну реч
нисам изговорити знао
А сад,
не могу да се вратим тамо
где су ме листом ораха купали
да на ноге станем.
Јер ја сам се родио стар,
и у мраку сам плакао сам
док ме рука нечија није
на светло дана извела
Да памтим све...памтим
и заволим детињство своје,
где сам био
непомичан и мали
у мраку тишине,
непознат за свакога
А данас сви ми кажу:
Ми те не познајемо
и никада нећемо знати
ко си?
Јер ти понекад само
у живот свратиш
Недовољно за то
да те назовемо човеком!
Ти си само мрва на
земљи сувој,
коју ће позобати
прва гладна птица,
и одлетети негде
у небо високо
А данас тако ми кажу...
И ја одговорим радо
да сам тридесет година
земљом ходао
а бежало ми Сунце
Па се радо сетим године четири
где сам био
непомичан и мали
у мраку тишине
непознат за свакога,
где су ме
листом ораха купали
да на ноге станем,
да бих данас нигде био
а ишао свуда....
Написаћу песму о животу
Написаћу песму о животу
која се може читати са свих страна света
и сваки ће почетак крај бити
и сваки крај почетак
Написаћу песму за четири стране света
и свако
одакле год да крене
мораће да стигне негде
куда се проћи може.
Написаћу песму разумљиву свима
Чак и онима којима је све јасно
који су се научени родили
И највећи зналци живота
у њу ће се прстом потписивати
заувек свесни тога
да су незналице...
Написаћу песму.....
И чекај...
Ко те може убедити у то
да је јутро од ноћи важније...
И како знаш шта је то што свиће
и очи боји
топлином руменом...
И чекај...
Мене су као коров посадили
да ничем док ме чупају
они који цвеће не гаје....
А ја сам као багрем бели
не знајући никла..
И чекај.....
Увек ћеш стићи негде
ма којем крају ишао
у свитање ново
у нови почетак
Написаћу песму за четири стране света
и свако
одакле год да пође
са неке стране
сванути му мора...
Треба ми једно дрво
Треба ми једно дрво
Једна тиха бреза или мирисна липа
Да ме својом кором утеши,
када на њу наслоним груди
да јој откуцаје срца пренесем....
Треба ми дрво...
Да ме боље од човека чује...
И раздели увојке моје косе лишћу,
крошњама . земљи
Један столетни храст или стамени бор
Да му у корење усадим тишину
Да заједно растемо и ћутимо
док гледамо како радосно јуче,
постаје болно данас
зарад мудрог сутра...
Треба ми ветар
Да мелодију моје душе удахне тужним врбама
и претвори је у неспутану песму њених грана
Треба ми моје дрво
Па затворим очи и помислим:
" Боже, како је дивно што си створио шуме...
Јер коме би шапутала тајне свога живота
и ко би ме, од багрема боље чуо
Он тако лепо слуша
Лепо......
Боље, него људи"...
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ
Лара Дорин, песникиња и прозни писац из Обреновца. Објавила збирку кратких прича "По снегу тихо пада снег". Збирка награђена повељом "Златни Пегаз", као најбоље издање 2011год. у издању Књижевне Омладине Србије. 2013 год. објавила збирку поезије Чујеш ли ме Боже.
Divota !!!
ОдговориИзбриши