Тијана Кондић: Проблем слободе у роману БРАЋА КАРАМАЗОВИ

Фјодор Михајлович Достојевски  (1821. – 1881.)

Фјодор Михајлович  Достојевски је 1868. замислио свој велики и последњи роман. Назив романа је требало да буде Атеизам или Житије великог грешника, а главно питање оно које је самог аутора мучило целог живота, проблем постојања Бога. У овом роману један човек је требало да изгуби веру и крене у потрагу за позитивним одговорима који ће га опет довести у руски манастир, до налажења вере на вишем нивоу. Основу приче чини одвојеност од Бога.
Своју огромну епопеју Достојевски је почео да пише у јулу 1878. године. Коначан облик ове замисли је роман Браћа Карамазови који је објављен 1880. године. Роман је замишљен као роман-епопеја, одређиван је као детективски и друштвени роман, који садржи и елементе мелодраме.
       У роману постоје четири тока радње. Питањем слободе и патње највише се бави трећи ток романа који је идеолошког и религиозно-филозофског карактера. У његовој основи су два на први поглед међусобно опречна виђења судбине човека и његове будућности. Једно виђење јесте антитеистичко виђење Ивана Карамазова, у чијој је основи занимљива парабола о Великом инквизитору, док је друго садржано у религиозно-филозофском трактату старог монаха Зосиме и његовог наследника Аљоше Карамазова.

       Браћа Карамазови садрже различите моделе приповедања: присутна је ауторска реч на самом почетку романа, у предговору, затим писмо, исповест, филозофски трактат. Новина у роману је стилизација житија и апокрифа, коју у целини илуструју поглавља “Кужни задах“ и “Кана Галилејска“. Техника сказа коришћена је у деловима “Буна“, “Велики Инквизитор“ и “ Тајанствени посетилац“.
       Својеврсну жижу читавог дела представља “Легенда о Великом Инквизитору“. Поема се може разматрати као посебно дело. У њој је проблематизовано питање патње, слободе, религије и атеизма, морала и природе, Христове љубави према човеку. Приказан је однос Великог Инквизитора према Христу и његовом учењу, као и критика Христових подвига. Инквизитор верује у Бога без Христа. Достојевски поставља питање како се у добром свету чији је творац Бог, јавља зло.
      Питањем порекла зла у свету, као и оправдањем Бога као моћног и доброг творца, бави се теодицеја. То питање поставља читава хришћанска идеологија. Према Розанову, сваки живот представља спој добра и зла кад умире, издваја у себи у чистом виду, како добро тако и зло. Зло које мора да пропадне после упорне борбе с добрим–приказано је у Ивановој поеми. Према Џејмсу Билингтону, супротстављање Христовог примера званичном хришћанству нашло је одјека не само у роману Браћа Карамазови, већ и у великом делу извитоперене мисли руског радикализма. Тема Христа као револуционарног друштвеног реформатора његовог времена била је опште место ране социјалистичке мисли. Према Билингтону, социјализам је код Руса имао релиогиозни значај.
     У читавом раду Достојевског централна тема била је хришћанска идеја слободног свечовечанског јединства, светског братства у име Христово. Поред романа Браћа Карамазови, темом слободе и слободне воље човекове, бави се и роман Злочин и казна, објављен 1866. Главни лик, Родион Романович Раскољников, амбициозан студент права, подстакнут бедом, одлучује да убије и опљачка Аљону Ивановну, омражену старицу која лихварењем израбљује људе. Убиством планира да реши финансијске и породичне проблеме, и сматра га етички оправданим јер по његовом мишљењу, животи обичних људи који му се налазе на путу не вреде ништа наспрам племенитих идеала којима он тежи. Раскољников сматра да се он налази изнад моралних правила која обавезују остале људе.

       Према Борису Енгељгарту, Достојевски није писао романе са идејом, већ романе о идеји, заправо, он је за свој предмет узимао идеју. Управо Раскољников представља несрећног јунака, “човека са идејом“ која га заокупља и влада њим. То се може односити и на његовог двојника Свидригајлова. У свом тексту “Идеолошки роман Достојевског“, Енгељгарт наводи да је Достојевски говорио како се снажне идеје обрушавају на људе, гњече их и унаказују као огромно камење, оне лутају друштвом и селе се из душе у душу. Заправо, у Злочину и казни, Достојевски развија и тему руског натчовека. Међутим, након убиства Раскољников није био у стању да поднесе терет злочина и остане изнад моралних правила попут Наполеона, који је симбол човека који убија по савести. Наступила је грижа савести, тј. осећај кривице који га је мучио и због чега је био у раскораку са самим собом. Питање слободне воље, злочина и оправданости злочина које јунаци врше као носиоци неких идеја, у основи садржи питање вере. Потребно је доказати да у самој вери и Богу нема ничег што садржи елемент присиле и насиља. Људи морају слободно веровати у Бога и на веру се не могу присилити, јер је вера ствар слободе. Управо се због тога Иван Карамазов и пита није ли Бог човекова измишљотина која је настала на основу људских потреба?

       “Легенда о Великом Инквизитору“ показује расцеп између материјалног благостања и слободно дате љубави Христове. Достојевски је говорио о идеји помирења кроз љубав и патњу, јер патња је једини узрок сазнавања, она искупљује зло. Патња је повезана са слободом. Прожет човечношћу, Достојевски као да је разумео бунт против Бога. Према Берђајеву, он је био најекстремнији заштитник слободе човека. О карактеру појма слободе говори и Кант у Критици практичног ума: “Слобода је и једина од свих идеја спекулативног ума, за чију могућност ми а приори знамо, а да је ипак не увиђамо, јер је она услов моралног закона који ми знамо. Но идеје о Богу и бесмртности душе нису услови моралног закона, него само услови нужног објекта воље, тј. само практичне употребе нашег чистог ума која је одређена тим законима.“ Према Вери Јанићијевић, Кант и Достојевски били су сагласни само у једном, да је питање вере и неверовања, питање опредељења за идеале, само што је за Канта религиозност последица наше моралности, а за Достојевског моралност произлази из наше религиозности.

ТИПИЧНО КОД ЛИКОВА

      Достојевски је изузетан аналитичар људске душе. Његова психолошка анализа је анализа људске душе уопште у њеним различитим стањима, стадијумима, прелазима. Ликови које он приказује нису завршени, као да су различите трансформације и варијације једног духовног створења. Основно код Достојевског је приказивање људске патње и њене везе са општим смислом живота.

      У духовни склоп својих ликова, Достојевски уводи још једну димензију, а то је покајање. Ако оно постоји, увек има искупљења за грех. Тако рецимо, Житије Марије Египћанке, тј. прича о Зосиминој гордости и Маријином покајању, садржи као главну идеју дела да је у хришћанству драгоценије покајање и највећег грешника, од чедног живота без искушења. Једна од премиса на којима почива житије јесте да не постоји грех који се искреним и истрајним покајањем не може окајати.

       Сви христолики ликови Достојевског се на крају покају, као што је то учинио Раскољников. Он је након извршеног убиства бабе зеленашице наставио да живи као невин јер нико није открио да је заправо он починилац злочина. Без обзира на све, Раскољников пристаје да крене путем искупљења греха и признаје да је убио бабу. Његово признање кривице јесте спремност да на себе прими патњу и покаје се због извршеног недела. Признање кривице је знак моралног преображаја. Грешнику ће сви греси бити опроштени ако је спреман да се покаје. Кад је вера у Бога у питању, онај ко изгуби Бога, постаје право ништавило. Сви јунаци који не верују, кажњени су или лудилом (као што је Иван Карамазов) или су се убили. Највеће искушење човека је суочавање са самим собом. То може да потврди пимер Ивановог лудила које настаје у тренутку кад је нестао његов алтер его, тј. кад се Смердјаков обесио. Тада настаје Иванов поновни сусрет са ђаволом.

        Достојевски често у својим романима од једног лика прави два, тачније најдубља тема његових романа је подвојеност људског духа. Пример је управо однос Ивана и Смердјакова, Ивана и ђавола, где се једна личност разлаже на два “ја.“ Ђаво је Иванов двојник према коме је начињена копија Смердјакова, што значи да у самом Ивану почива суштина зла. Смердјаков је убица који завршава самоубиством, док се Иван колеба између убиства оца и самоубиства.

У поглављу “Ђаво“ најбоље је приказан процес дезинтеграције личности. Иван разговоре са Смердјаковом оправдава потребом да сазна ко је убица. Иако Иван постаје свестан своје потиснуте жеље да убије оца и да уместо њега то уради Смердјаков, он одбија то да призна. Још док је Смердјаков био жив, почела су Иванова халуцинантна стања. Разговор са ђаволом уствари је разговор са самим собом и симптом раздвајања психе. Иванов кошмар прекида се Аљошиним доласком. Исказ: “Изјавићеш да си убио оца, да је лакеј убио по твом наговору...“ приписује ђаволу, иако он ништа од тога није казао, већ је то била Иванова сопствена исповест, прекинута наглим доласком Аљоше. Исповест се наставља и Иван говори у презенту “То он говори, а он зна шта говори“, иако Аљоша покушава да увери Ивана да су то његове речи које изговара у бунилу, мучећи себе. Иван и Смердјаков зближени су до двојништа, иако се не губи јасан контраст између лакеја и мислиоца.

       Без обзира на то што је на почетку романа, у предговору, Аљоша одређен као главни јунак, у самом роману аутентичнији и импресивнији су Иван и Димитрије. Поставља се питање ко је уопште главни јунак романа и да ли га има? Многи ликови код Достојевског представљају загонетку. Такав је рецимо Иван, којег ће Аљоша одгонетати. Он је обдарен загонетном природом која другима задаје муке. Иван Карамазов је сам проблем и енигма. Аљоша експлицитно говори Ивану да је он за њега загонетка: “Брат Димитрије каже за тебе: Иван је гроб. А ја кажем за тебе: Иван је загонетка. Ти си сада за мене загонетка, али сам нешто већ схватио код тебе и то од јутрос!“

       Према Михаилу Бахтину, Достојевског јунак интересује као посебан угао гледања на свет и на себе самог, као смисаони човеков став који оцењује себе самог и стварност која га окружује. То је питање самосвести код ликова. Проблем слободе настаје тамо где се пред самосвешћу поставља питање да ли да се прихвати живот или не. Самосвест представља доминанту уметничке конструкције јунака Достојевског. Она је дијалошки усмерена. У сваком исказу јунака осећа се борба два гласа. Тачније, отворене реплике једног одговарају затвореним репликама другог. Тако, на пример, Иван жели очево убиство али под условом да он не учествује у њему. Он жели да се оно догоди као судбинска неминовност. Смердјаков господари Ивановом вољом, тј. он његовој вољи даје конкретне облике; он чини оно што Иван жели. У њиховом односу изгледа као да Смердјаков Ивану чита мисли и изговара оно што Иван сам помисли.

        Достојевски је у своје јунаке пројектовао сопствене психолошке и морално–идеолошке дилеме. Психички живот јунака зависи и од идејног става и степена његове моралности. Фјодор Карамазов је пример психичког сиромаштва човека који сладострашћем испуњава своју душевну празнину. Он осећа моралну “прљавштину“ и зато жели да прља све око себе. Супротан њему је Аљоша. Он нема лични конфликт иако учествује у свим туђим конфликтима. Његово понашање је понекад противречно. Иако одлучује да постане монах, он Лизи говори да можда у Бога и не верује. Презиме Карамазов, које носе сва четири брата, могло би се превести као развлачење зла. “Карамазовштина“ означава сладострашће пре свега везује се за оца Фјодора Карамазова чија жеља да се свим наслади, искључује морал. Карамазовска сила, “земаљска карамазовска сила“, како ју је назвао отац Пасије, јесте сила којом браћа упропашћују себе и друге собом. То је сила која ће све издржати, како тврди Иван. У суштини сви синови Карамазови су исти, али се и разликују. Они газе моралне норме због страсти. Од четири брата само су Иван и Аљоша браћа по мајци, док су Димитрије и Смердјаков били браћа по оцу. Унутарњи однос између сва четири брата потчињен је закону супротности. Смердјаков последњи и незаконити син као да је супротност чедном Аљоши. Он је религиозан човек, омиљени искушеник старца Зосиме. Трећи син, Иван, представља супротност и Димитрију и Аљоши. Несумњива је веза између Ивана и Смердјакова, они се међусобно разумеју. Смердјаков је нека врста Ивановог алтер ега, његова “продужена рука.“ Мржњу коју Иван осећа према оцу и прижељкивање његове смрти, усадиће и Смердјакову, који ће оца убити. Пошто је био осуђен за убиство оца, које је у ствари починио Смердјаков, Димитрије ће се прочистити кроз патњу; њему као да је суђено да се препороди за нов живот. Спремајући се да прими патњу, он је у себи већ осетио “новог човека“. Међутим, Димитрије Карамазов се ипак одлучује за бекство у Америку са Грушењком. Као што Иван представља оличење антитеизма, тако је Димитрије оличење жртве зарад других. О томе, заправо, говори епитаф на почетку романа: “Заиста, заиста вам кажем: ако пшенично зрно павши на земљу не умре, онда остане једно; а ако умре-много ће плода донети“ (Јеванђеље по Јовану, XИИ, 24). Потребно је да се догоди зло, да би много добра донело.

      Сваки од Карамазових представља једно од могућих моралних начела. На дну људске лествице је Фјодор, он је оличење аморализма и најдаљи је од етике. Димитрије је сродан оцу и по уживању и по пороку, али у њему постоји жеђ за идеалом и то у тренуцима највећег разврата. Он говори Шилерове стихове о томе како човек треба да буде племенит. Иван живи по принципу “све је дозвољено“. Аљоша је антитеза карамазовштини, он себи никад неће “све дозволити“. Не успевају сви ликови да се одлуче на покајање. Тако, на пример, Иван Карамазов завршава лудилом. Овим је остављено отвореним питање спасења људске душе.

       Делови из “Откровења по Јовану“ говоре да спасење могу очекивати само они који су остали доследни у својој вери. То питање заузима централно место у комплексу антиномија у “Великом Инквизитору“ и разговору Ивана са ђаволом. На пример, теза број два: Ако Бог постоји, како онда прихватити овај свет као његово дело кад у том свету влада зло? Као антитеза постављено је питање: Ако се зло не може отклонити, како онда остати с Богом? Теза број три: Ако нема Бога, да ли је све дозвољено? Ова теза може се сматрати круцијалним питањем постављеним у оба романа, како у Браћи Карамазовима, тако и у Злочину и казни. Као антитеза ове тезе питање је: Ако има Бога да ли је онда могуће проћи некажњено?

БОГ И ИДЕЈА

      Средишњи догађај у Браћи Карамазовима, убиство старог Фјодора Павловича, засновано је заправо на негирању Бога. Дакле, убиство је злочин почињен због идеје. У роману се може направити разлика између ликова који су такорећи на страни Бога, и оних који су на страни идеје. Аљоша је тип револуционара, он се повукао у манастир како би нашао истину, али је не налази. Он је човек Бога, а не идеје, јер он и не живи за идеју. Он нема идеју, али има Бога. Због тога му Иван и каже: “Ти стојиш на чврстим ногама, зар не? Волим такве чврсте људе.“ За разлику од Аљоше, Иван као и Раскољников има идеју, зато ће и починити злочин. Дакле, на једној страни могу стајати Аљоша и Димитрије, јер су се они одлучили за Бога и праве разлику између Бога и идеје, а на другој Иван и Раскољников који делују у име људске среће. На крају романа, Иван сам признаје да је крив за очево убиство, вичући како нема човека који не жели смрт свог оца.

      Оно што води Богу јесте делатна љубав. О томе говори Зосима и каже да пошто се Бог не може доказати, човек се у његово постојање може уверити само путем делатне љубави према свом ближњем. У поглављу “Главица лука“ Грушењка говори о томе како њу Аљоша воли ни за шта, што управо и јесте суштинско одређење делатне љубави. С друге стране, Ракитин се оправдава речима како се увек воли због нечега. “Делатна љубав не воли човека као реализацију идеје, или егзистенцију него воли човека какав постоји и зато што постоји и ништа више. Делатна љубав је без узрока и разлога, не доноси никакве користи, нити се испољава као корист, већ је љубав “ни за шта.“

Пример преобржаја, тј. преласка са идеје на Бога јесте прича о Маркелу, Зосимином брату. Он је целог живота био атеиста а тек пред смрт је почео да верује у Бога. Разболевши се, почео је да одлази у цркву и да се припрема за исповест и последње причешће. Маркел је желео пред свима да буде грешан и да му сви опросте јер једино ће тада настати рај на земљи. Узрок преобржаја код Маркела је свест о ништавилу. Мисао о блиској смрти и ништавилу довела га је до преображаја. Својим преображајем Маркел се предао делатној љубави. Зосима је за делатну љубав говорио да је сурова и застрашујућа, а Аљоши је говорио да ће многе патње видети и да ће у њој бити срећан, јер без муке и ужаса нема ни делатне љубави, ни Бога.

ИВАН КАРАМАЗОВ

       Иван Карамазов је један од три брата Карамазова, који су можда симболично представљали цело руско друштво. Он је средишња фигура епопеје руског живота. Оно што сазнајемо о Ивану то су његове властите речи о себи. Његова душа најбоље је осликана у Ивановом бунилу које је описано у глави “Ђаво“. Подвајањем свести, Иван води дијалог са самим собом. Ђаво је део његове сопствене душе, делић његовог ја. У лику ђавола показује се све оно што Иван не воли или није волео код самог себе. Карактеристична црта његовог стања, јесте губитак вере. Он изражава сумњу у “обавезност моралних норми које налажу да се у име овог безличног прогреса или добра других људи жртвује сопствено добро и интереси. Затим сумња у оно што се може назвати ценом прогреса, у коме се срећа будућих поколења купује несрећом садашњих. И на крају сумња у будућност тог истог човечанства у чије име се и приносе све ове жртве.“

        Иако говори и мисли о самоубиству, Иван ипак воли живот и цени га. То показују његове речи о “лепљивим листићима у пролеће“, као и о плавом небу које му је мило. Много шта у начину на који се Иван опходи, изгледа сурово одбојно, нарочито у његовим осећањима. Иван не верује у бесмртност душе. Ту мисао поновиће његов двојник, ђаво. Верује да ће човек коначно одбацити веру у Бога и постати богочовек. Пошто Бога и бесмртности нема, “све је дозвољено“. Ова идеја је омиљени предмет разговора Ивана Карамазова, и он је развија и Аљоши, и Димитрију, и Смердјакову. Иванови етички погледи могу се дефинисати као атеистички аморализам. Идеја о бесмртности душе још није решена у његовом срцу и мучи га. Према речима старца Зосиме, и мученик неки пут воли да се забавља својим очајањем, тако се и Иван забавља чланцима по часописима и светским расправама, не верујући ни сам својој дијалектици, и са болом у срцу, смејући јој се у себи. У Ивану то питање није решено и представља његов душевни терет. Атеистички аморализам умногоме подсећа на трагања Фридриха Ничеа. Ничеов “натчовек“ одговара Ивановом “богочовеку“. Душевна драма Ничеа и Ивана Карамазова иста је – теорија аморала која није у складу с моралним тежњама личности. Обојицу у животу сналази лудило.

      Лик “натчовека“ је једна од најкарактеристичнијих моралних изопачености коју је Достојевски препознао и којом се бавио поред Браће Карамазових, у свом другом најзначајнијем делу, роману Злочин и казна. Раскољников, јунак Злочина и казне носилац је идеје да постоје злочинци чији злочини могу бити оправдани. Он верује у појединце, људе који су другачији од осталих, зато и развија теорију о праву “необичних“ на злочин. Њима је све дозвољено, јер имају идеју. За разлику од њега, Иван верује да је свим људима све дозвољено, ако Бога нема. “Брацо мој, нећу ја тебе да покварим и да те гурнем са твог ослонца, ја бих можда хтео да тобом себе излечим.“ Ове речи Иван упућује свом брату Аљоши. Њих двојица су суште опозиције, антиподи. Расправљајући са Аљошом о својој поеми “Велики Инквизитор“, Иван покушава да објасни да он није неверник, атеиста, већ да Бога прихвата, само свет који је он створио, одбацује. Заправо, Иван поставља питање о пореклу и значењу зла у свету и оправданости светског поретка. Овим питањем почео се бавити Лајбниц у свом делу Теодицеја из 1710. године. Он попут ђавола Ивана Карамазова сматра зло нужним елементом савршеног поретка ствари који контрастом истиче добро.

Сцена у прљавој крчми у којој седе Иван и искушеник Алексеј, и у којој се два брата упознају први пут, умногоме подсећа на сцену у којој је Раскољников слушао причу Мармеладова. Иван брату одговара да не жели својим “еуклидовским умом“ да прихвати оправданост људских патњи. Он развија идеју о неспојивости Бога који саосећа са напаћеним човечанством и праведног Бога са некажњеним злочином. Цитира мисао која се приписује Волтеру који је рекао да када Бога не би било, требало би га измислити. Чуди се како је таква мисао могла да се нађе у глави човека, којег сматра дивљом и злом животињом. Њега не запањује то да Бог можда постоји, већ мисао о неопходности Бога. Он Бога прихвата, као и његову премудрост. Верује у смисао живота, у вечну хармонију, у којој ће се сви људи ујединити, али не прихвата свет који је Бог створио. Не упушта се у то да ли су тврдње религије истините, јер сматра да човеку није дато да решава оно што није од овог света. Самобивствовање види као глупо и бесмислено. Он не види смисао у томе да се зло прво догоди, па тек онда да буде кажњено.

        Сцена у крчми која се јавља у Браћи Карамазовима и у Злочину и казни тиче се људске патње. Раскољников је слушао животну исповест Мармеладова, о његовом бедном животу и пијанчењу. Како сам Мармеладов каже, беда је порок. Мармеладов је слабић који пијанчењем свесно уништава своју породицу. Он сажаљева своју жену Катарину Ивановну, своју малу децу и старију ћерку Соњу, која се окреће проституцији како би зарадила новац. Међутим, Мармеладов се не мири са јадним животом своје деце. Он кука над судбином и оправдава своје пијанчење тугом коју покушава да утоли, али се као ни Иван Карамазов не мири са патњом невиних. А његова породица пати, зато он на крају свог обраћања Раскољникову каже: “А пожалиће нас онај који је све пожалио и који је све и сваког разумео, он једини, он је судија. Доћи ће у судњи дан и упитаће: А где је кћи што је злој и јектичавој маћехи, што је туђој и малолетној деци себе жртвовала? Где је кћи што је оца свога земаљског, залудну пијаницу, пожалила, не ужасавајући се зверстава његовога? Рећиће: Приступи!...Праштају ти се сад твоји многи греси, зато што си много волела....И опростиће мојој Соњи, опростиће, знам да ће опростити.“ Оно што Иван Аљоши говори о недопустивој патњи деце, личи на оно што Мармеладов прича Раскољникову. То је непомирљивост са патњом невине деце. Зато се Мармеладов нада да ће Соњи сви греси које је починила због свог разулареног оца бити опроштени.

       Сергеј Булгаков пореди Ивана Карамазова са Фаустом. То поређење односи се на њихову идејну садржину. Један изражава сумње и патње XВИИИ, а други XИX века. Према Булгакову, Фауст је драма о ограничености људског сазнања, гносеолошка драма. Први део драме јесте трагедија сумње у знање. Иван са својим сумњама у веру има паралелу у Фаусту који изражава сумње своје епохе. У тексту “Иван Карамазов као филозофски тип“, Булгаков говори и о сличности Ивана Карамазова и Раскољникова. Родион Романович Раскољников представник је истог погледа на свет као и Иван Карамазов, према коме је сваки човек сам себи господар и коме је “све дозвољено“. На основу тога, Раскољников у име сопствене надмоћи сматра да има право да изврши убиство, па то и чини. Да ли је дозвољено располагати туђим животима као што Раскољников одузима живот баби зеленашици, да би преживео и помогао свој мајци и сестри? Да ли ће заиста једно зло донети много добра? Својим поступком Раскољников заправо оправдава исто становиште Ивана Карамазова, а то је да је “све дозвољено.“ Повратак вери, тј. религиозни идеал заснован на вери у Христа биће излаз за Раскољникова. Насупрот њему, за Ивана Карамазова излаз неће бити у Христу јер је он неверник, антитеиста који Бога због постојања зла у свету, не оправдава. Ивану Карамазову вера никада не може бити религиозни идеал.

О ПАТЊИ

      Зашто Иван не прихвата свет Божји? Он говори како човек мора да се сакрије, да бисмо га заволели, јер се може волети само издалека, а изблиза никада. То је уствари одговор на питање Иваново, како се може уопште волети ближњи. Међутим, у намери да Аљоши објасни своју тачку гледишта, Иван говори о патњи деце, и како се деца могу волети чак и изблиза, и то сва деца, чак и она ружних лица, иако сумња да дечје лице уопште и може бити ружно. Иван верује да се деца разликују од људи, они су сасвим друга створења, са сасвим другачијом природом. Патња деце за Ивана је недопустива, док је патња одраслих људи њему допустива и разумљива, јер одрасли умеју да направе разлику између добра и зла, и зато Иван њихову патњу може да прихвати. Он Аљоши набраја разне примере о злостављању невине деце. Једна од прича о злостављању деце је прича о образованом господину и његовој дами који су тукли своју ћерку шибама. Она је јаукала и молила “татицу“ да престане. Родитељи су је шутирали и закључавали преко ноћи у нужник. Мазали су јој лице изметом и терали је да једе тај измет! Девојчица је тако закључана плакала и молила се “Боги“ да је он заштити. Још један, врло аутентичан пример мучења деце који Иван наводи, јесте прича о једном дечаку, сину слуге неког генерала. Играјући се, дечак је бацивши камен повредио једног од генералових хртова. Генерал је наредио да дечака ухвате и затворе у подрум. Сутрадан га је измореног, скинуо голог и натерао да трчи, а своје хртове нахушкао на дечака, који су га на крају растргли. Том призору присуствовала је и дечакова мајка. Иван покушава Аљоши да објасни како цео свет по њему, не може да вреди тих дечјих суза, упућених “Боги.“ “Ако сви морају да пате да би патили – да би патњама платили вечну хармонију, какве везе онда с тим имају деца, реци ми молим те? Сасвим је несхватљиво зашто морају да пате и она, и зашто би она патњама плаћала хармонију?“ Иван се највише хармоније потпуно одриче, јер она не вреди ниједне једине сузице измученог детета. Сузе тог детета остале су неискупљене. Он говори Аљоши како мајка растргнутог детета не сме да опрости мучитељу, макар му и само дете опростило. Хармонија је исувише скупо процењена за Ивана, и он жели да врати улазницу. “Није да Бога не прихватам Аљоша, ја му само улазницу са највећим поштовањем враћам.“ Искупљење се оспорава. Поставља се питање ко може да опрости кривицу за патњу деце? Са критиком чина искупљења, код Достојевског повезана је и критика католичке цркве. Поредећи природу човекову са Христовим учењем, Инквизитор открива немогућност да се по Христовим начелима живи, зато човек мора остати вечито несрећан. Одговор на патњу деце може бити само побуна. Хармонија света супротстављена је патњи деце. Управо је преко проблема побуне Аљоша био повезан са Иваном, преко проблема односа према светском злу.

ИВАНОВА ПОЕМА

Средишња тема “Легенде о Великом Инквизитору“ је хришћанска љубав према човеку и човечанству. Код Достојевског је честа тема одрицања Бога у име човекољубља, среће и блаженства човековог у земаљском животу. Нужно сједињење љубави и слободе дато је у лику Христа. Када се изгуби духовна слобода, кад нема у љубави, бесмртности и вечности, љубав човека према човеку постаје безбожна.

Радња поеме одвија се у Севиљи, у XВИ веку. У једној тихој вечери појављује се “Он“, у истом људском лику у коме се кретао тридесет три године међу људима пре петнаест векова. Народ се окупља око њега, а “Он“ са смиреним осмехом, пролази између њих. Чак и од додира његовог, као и од додира његове одеће, потиче исцелитељска снага. Христ исцељује старца, слепог од детињства, који га моли за излечење, како би га видео; народ плаче и љуби земљу по којој он хода, а деца пред њега бацају цвеће. Након хода кроз масу, “Он“ стиже до Севиљске катедрале, где баш у том тренутку уносе дечји бели ковчежић у којем лежи седмогодишња девојчица. Народ уплаканој мајци довикује како ће он васкрснути њено дете. Девојчица се заиста, чудом придигла у ковчегу, а у рукама је држала букет белих ружа са којима је лежала. У том тренутку, поред катедрале, пролазио је деведесетогодишњи старац, Велики Инквизитор, који је из даљине посматрао оно што се догађа. Он је позвао стражу, која је заточеника одвела у мрачне подруме. Након тога следи Инквизиторов монолог. Он Христу не допушта да било шта каже, већ га ућуткује, с објашњењем да он нема права да дода било шта ономе што је већ раније рекао.

       Инквизитор оптужује Христа како је дошао да смета и пита га зашто се уопште и враћао. Осуђује га спаљивањем на ломачи. Замишљени дијалог, у ствари, дат је у форми монолога, јер се Христов глас не чује, он је стављен у позицију слушаоца. Старчев монолог представља идеју-водиљу римске цркве, према Достојевском. Инквизитор тврди да је Христово целокупно учење вечно и да је из њега немогуће изузети било шта, као што се њему не може ништа ни додати. Ново откровење би било признање недовољности онога што је већ речено. “Христ је оставио човечанству лик свој, који би они могли да следе слободног срца, као идеал који одговара његовој (потенцијално божанској) природи, одговара његовим нејасним тежњама. Ступање за Христом мора да буде слободно, у томе се састоји његова морална вредност.“ Инквизитор с иронијом даје примедбу на Христову жељу да учини људе слободним. Као и у Записима из подземља, тако и овде слободна човекова воља истиче се као главна препрека коначном остварењу људске среће на земљи. За разлику од претходно наведеног романа, где се говори о рационалном остваривању људске среће, која се темељи на проучавању закона физичке природе и друштвених односа, у “Легенди о Великом Инквизитору“, говори се о религиозном остваривању које се заснива на проницању у психичку структуру човека. Свака тежња ка божанском, може се разматрати као идеја дефинитивног остварења људске среће.

      Велики дух је разговарао са Исусом у пустињи и поставио му три питања, тачније, то су била три искушења. Инквизитор говори о судбини човека, анализирајући смисао искушења. Прво искушење: “Тада Исуса одведе дух у пустињу да га ђаво искуша. И постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи, на послетку огладне. И приступи к њему кушач и рече: Ако си син Божји, реци да камење ово хлебови постану. А он рече: Писано је: не живи човек само од хлебова већ од сваке речи која излази из уста Божјих“(Јеванђеље по Матеји ИВ, 1-4). Три модуса другачијег спасења које кушач предлаже су хлебови, чуда и власт. Искушења су се односила на целовито службовање Исуса Христа. Дух је искушао Христа да претвори камење у хлебове, и за њим ће нагрнути човечанство као стадо послушно. Исус је одбацио тај предлог и није желео човека да лиши слободе јер каква би то слобода била ако је послушност купљена хлебом. Прихвативши хлебове човек би задовољио индивидуалну и свеопшту људску жудњу, потребу да се некоме поклања. Много већа брига за човека који је остао слободан је да нађе што пре оно чему ће се поклањати. Инквизитор осуђује Христа који је одбацио знамење хлеба земаљског у име слободе и хлеба небеског. “Јер тајна постојања човековог није у томе да се само живи, већ у томе зашто се живи.“ Инквизитор сматра да је Христ умножио људску слободу уместо да је њом овладао. Човек је морао сам да решава шта је добро а шта зло, имајући једино лик Христа пред собом као путоказ, који ће на крају можда и одбацити, као и његову истину, притиснут бременом слободе избора. Друго искушење говори о томе како ђаво одводи Христа у свети град, поставља га на врх храма и каже му да скочи доле ако је син Божји, јер је написано: “Анђелима својим заповедиће за те, и они ће тебе рукама прихватити да где ногом својом за камен не запнеш“ на шта је Христ одговорио да је исто тако написано да не треба Господа Бога свога искушавати. Након тога ђаво Исуса одводи на високу гору са које му показује сва царства света, обећавајући му их, ако падне и покори му се. Ово је било треће искушење. Међутим, Исус га отера, рекавши му да се само Господу Богу треба клањати и њему служити. У Пишчевом дневнику Достојевски оправдава самоуништење, његова мисао је да ће слобода и слободан ум људе одвести у беспућа и ставиће их пред чуда и неразрешиве тајне, да ће непокорни и свирепи, сами себе уништити, а остали несрећни, молиће за спас од њих самих. Након завршеног Инквизиторовог говора уследило је ћутање затвореника. У једном тренутку, “Он“ се приближио и пољубио старца у његова бела уста. Инквизитор је Исуса протерао, рекавши му да не долази никад више. Тиме се поема завршава.

       Христ је одбацио искушења ђавола у име слободе, царства Божјег и хлеба небеског. Целокупан говор Инквизитора темељи се на идеји да човечанство није способно да прими у себе начело новог, слободног и моралног живота. Његове идеје су директна негација хришћанства. “Филозофска поема Ивана Карамазова је похвала Христовој узвишеној визији људске природе иза које стоји његова жеља да му људи приђу слободно, а не под принудом.“ Иако представља похвалу, поема уједно представља и осуду, јер дата узвишена представа о човеку не одговара стварности. “Легенда о Великом Инквизитору“ сама по себи ништа не разрешава.

      Роман Браћа Карамазови обилује цитатима из Шилера. Према Џејмсу Билингтону, Димитријева ода радости достиже шилеровски врхунац. Његову веру у живот изненада враћа жеља Катарине Ивановне да са њим пође у патњу и прогонство. У поглављу “Исповест ватреног срца. У стиховима“, Димитрије се заиста исповеда свом брату Аљоши и открива му колико га воли, да у ствари на целом свету воли само њега. Прича како се заљубио у једну “подлу“ и како је од тога пропао. Своју исповест почиње Шилеровом Одом радости. Говори како је у најдубљем сраму разврата увек читао песму о Церери и човеку, и да је увек у срамоти почињао да пева химну, али га она никад није поправила. “И, ето, у тој срамоти ја одједном почињем да певам химну. Нека сам проклет, нека сам низак и подао, али нека и љубим крај ризе у коју се облачи Бог мој; нека ја у исто време идем за ђаволом, ја сам ипак и твој син, господе, и волим те, и осећам радост без које свет не може да живи и постоји.“(Браћа Карамазови, стр. 118.) Димитрије своју исповест завршава причом о гамадима сладострашћа, као што су они, Карамазови, у њиховој крви постоје буре, зато што је сладострашће бура. Још једна алузија на Шилера, у овом случају на његове Разбојнике дата је у сцени код оца Пајсија, у којој Петар Александрович говори о Ивану Карамазову и о његовој изјави да на целом свету нема апсолутно ничег што би људе приморало да воле себи сличне и да такав закон у природи не постоји, јер љубав на земљи постоји не по природном закону, већ зато што су људи веровали у своју бесмртност. Дискусија се водила о моралном закону природе који ће се одмах променити ако човек не верује у Бога ни у своју бесмртност, егоизам, па ће и злочини бити дозвољени, чак и најразумнији. У једном тренутку Фјодор Павлович скаче са столице показујући на Ивана и говори о њему као својој најдражој крви. На овом месту сам јунак, Фјодор прави паралелу са Разбојницима, упоређујући Ивана са Карлом Мором (такође се буни против оца) који га не поштује, а Димитрија са Францом Мором (који такође оца не поштује и убија га). Фјодор за себе каже да је Господар гроф фон Мор и моли за спас од оптужби своје деце, за молитве и пророчанства. У драми Разбојници Карл је идеалиста и револуционар, масовни убица који ће се побунити и против оца. Он није типични разбојник, себе сматра “убицом са идејом.“ Франц је оцеубица у драми, он је породични зликовац, зато Фјодор Карамазов Димитрија упоређује са њим, страхујући да ће му Димитрије нанети зло. Франц је сушти рационалиста, смишља да психички делује на оца и тако га уништи. Фјодор Карамазов своје синове пореди са синовима грофа фон Мора, Карла и Франца, јунака Шилерове драме.

      Џејмс Билингтон сматра да је Велики Инквизитор у суштини пројекција Инквизитора у Шилеровом Дон Карлосу. Инквизитор се први пут појавио баш у овом делу и описи у поеми и Шилеровој драми се готово подударају: то је старац од деведесет година, слеп, хода ослањајући се на штап. При његовом пролазу сви великаши се бацају на колена пред њим, он их благосиља.

       Џорџ Стејнер је писао о утицају Шилера на Достојевског. Према њему, и Иванова поема и Дон Карлос усредсређени су на дијалектику слободе и снагу појединца. Још један неизмењен Шилеров мотив налази се у Ивановој поеми: мотив препознавања. На исти начин на који Филип за Маркиза каже како му је погледао у очи, Инквизитор препознаје Христа, загледавши му се у очи. Џорџ Стејнер говори о још једном мотиву који се код Достојевског понавља, а то је мотив “улазнице“ који указује на Шилерову алегорију, поему “Резигнација.“ У тој поеми јунак говори како је продао младост и љубав за обећање склада и разумевања у другом животу, и оптужује Вечност за превару, јер је људским бићима дата или нада или блаженство. Исто тако, Иван Карамазов није спреман да плати цену улазнице, јер се не мири са црнилом света.

       Џорџ Стејнер такође указује на сличност дијалектике слободе која се јавља у у Злим дусима и Браћи Карамазовима. У овим романима, Достојевски је тврдио да је немогуће начинити од духовног царства Христовог, царство овоземаљско; такав покушај завршиће се уништењем идеје о Богу. Шигалов, јунак романа Зли дуси говори о савршеном друштву којим управља мали број усамљених ради материјалног блаженства милиона бића лишених душе. То људе преображава у задовољене звери. Без зла не би било слободног избора. Човек може да прихвати своју слободу само ако има могућност да почини зло. Он полази од апсолутне слободе и у складу са земаљским условима људе дели на категорије оних који ће добити неограничену власт и слободу и оних који ће се претворити у стадо и изгубити личност. Шигалов сматра да одабрани треба да командују масом. То је његов план уређења друштва слободних људи.

      Дијалектика Шигалова, заправо осуда социјализма и њена сатира, блиска је дијалектици Великог Инквизитора. Сличан је закључак Великог Инквизитора са идејама Шигалова, а то је да ће људи упознати срећу тек када савршено уређено царство буде настало на земљи.

      Поједини делови романа као што је Зосимино житије и прича о дечацима дају поруку искупљења или измирења. Сусрет Аљоше са дечацима започиње догађајем са дечаком Иљушом који је бранећи част свог оца Аљошу ујео за руку. Посебно је потресна прича о Иљуши, веома емотивном дечаку, који се у последњим данима свог живота мучи јер не може себи да опрости што је нашкодио псу Жућки ставивши му чиоду у парче хлеба. Он је живео у уверењу да је пас због њега настрадао, и једино што је желео јесте да опет види Жућку. Пред Иљушину смрт вођа дружине, дечак Коља, нашао је пса и довео га Иљуши. Коља донекле подсећа на Ивана Карамазова; смишља такође злочин који ће други уместо њега извршити. Коља поставља замку која учини да сељак убије гуску и за то буде кажњен. Овај исти дечак ће питати Аљошу да ли је истина да религија проповеда да ће сви устати из мртвих, живети опет и видети један другог, па чак и Иљушу који је умро. Аљоша дечаку одговара да ће неизоставно сви васкрснути, видети се и весело испричати један другом шта је све било. Они одлазе држећи се за руке. “Идемо сад сложно, држећи се за руке“ – каже Аљоша дечацима, а Коља понавља: “И вечно тако, целог живота, држећи се за руке.“ Тиме се роман завршава. Измирење дечака над Иљушиним гробом има значење епитафа на почетку романа, одломка из Јеванђеља по Јовану, а то је да нов живот произлази из смрти.

      У роману постоје три смрти: смрт оца Фјодора Карамазова, Зосиме и дечака Иљуше. “Да се сложимо овде, код Иљушиног камена, да нећемо никад заборавити, прво – Иљушу, а друго – један другог. И ма шта се касније десило с нама у животу, макар се и двадесет година од сада не срели, ипак да се сећамо како смо сахрањивали јадног дечака, кога смо раније гађали камењем, тамо код мостића, сећате ли се? – а затим смо га сви тако заволели. Он је био диван дечак, добар и храбар, осећао је људску част и горку очеву увреду, против које се и побунио.“ (Браћа Карамазови, стр. 483.) Слика измирења је дубоко хришћанска. Роман се завршава овоземаљским ускликом радости. “Карамазове, ми вас волимо!... Ми вас волимо, ми вас волимо...Ура за Карамазова! И нека је вечан спомен умрлом дечаку!“ (Браћа Карамазови, стр. 485.)

      Део Зосиминог житија под насловом “Тајанствени посетилац“, такође носи идеју искупљења. Тајанствени посетилац симболизује неког ко моли за опроштај. Он је веома упечатљив епизодан лик у роману. Наиме, једно вече, пред замонашење Зосими у посету дошао је странац. По његовом опису, то је био човек око педесет година, ћутљив. Био је ожењен младом женом са којом је имао троје деце. Посетилац је тражио од Зосиме да му опише осећај у тренутку када је на једном двобоју у својој младости (који је описан у роману) одлучио да моли за опроштај. Зосима је одговорио да је путем опроштаја кренуо још код своје куће, тако да му је све после ишло лакше, чак с радошћу. Посете су се наставиле скоро свако вече. Човек је све време одавао утисак као да жели нешто да открије. Говорио је како је сваки човек крив за све људе и за све зло, јер ће царство небеско настати када људи то схвате. Говорио је да се мора завршити период људског отуђења пре него што се царство оствари. Једне вечери, неочекивано, посетилац је открио Зосими да је убио човека. То је био злочин извршен пре четрнаест година. Радило се о убиству младе удовице, спахинице у коју је посетилац био заљубљен, иако је она била обећана неком угледном официру. Одбацила је његову брачну понуду и замолила га да је више не посећује. Пошто се у њему пробудио љубоморни гнев, решио је да је убије. У тренутку када није било послуге, ушао је у њену спаваћу собу и зарио јој нож у срце. Овај човек је наставио свој живот, започео нови са другом девојком, која му је постала и жена и родила му децу. Мислио је да ће временом успомене нестати. Мучила га је мисао и потреба да прогласи свету истину о злочину који је починио. Био је уверен да ће за њега настати рај јер је четрнаест година живео у паклу. Он је изложио све прикупљене доказе које је свих тих година чувао, како би доказао да је он убица. Тек пошто се Бог смиловао на њега осетио је у својој души рај, смелост да воли своју децу и да их љуби. Примивши на себе патњу, након недељу дана је умро. “Тајанствени посетилац“ је прича о човеку који није успео да живи са својим злочином, већ је признавши свој грех, осетио олакшање, измирење са самим собом, и након тога умро. 

О СЛОБОДИ

      Христ је увек долазио људима и причао им о надземаљској слободи. Инквизитор говори у име цркве која је негирала слободу савести, спаљивала јеретике и која је стављала ауторитет изнад слободе. Он устаје против слободе Христове и против позива којим упућује у вечност. Вечна човекова слобода стоји изнад сваког уређења. Стога, Инквизитор одбацује слободу у име среће људи, као што одбацује Бога у име човечанства. Он нагони људе да се одрекну слободе и да не помишљају на вечност. Слобода и слободна љубав човекова је оно што је Христ волео и ценио изнад свега, док је Инквизитор желео човека да лиши слободе, нудећи му земаљску срећу, јер је сматрао да је живот по Христовим начелима исувише велико бреме за овоземаљског човека. Инквизитор оптужује Христа да је одбацио једини пут којим је било могуће људе учинити срећним. “Нема за човека ничег примамљивијег од слободе његове савести, али нема у исто време ничег ни мучнијег. И ето уместо тврдих основа да се једном заувек успокоји људска свест, ти си узео све што је необично, неизвесно и неодређено, узео си све што је превазилазило људску снагу, према томе, поступио си према њима као да их уопште не волиш–и то ко: онај који је дошао да за њих да свој живот! Уместо да овладаш људском слободом ти си је још и увећао и заувек оптеретио таквим мукама духовно царство човеково.“ Никад ништа није било у човеку неподношљивије од слободе, мислио је и говорио Инквизитор. Ако се одрекну своје слободе, људи ће имати хлеб земаљски и живеће у благостању.

      Суштина Великог Инквизитора је мржња према слободи. Тајна о којој он говори “састоји се у томе да ће људи који себе буду прогласили боговима и који буду прихватили земаљски хлеб уместо хлеба небеског бити не слободна бића – богови и титани – него слаба бића која ће се клањати новом божанству, новом цару царства земаљског. То ће бити онај несрећник који ће усрећити милионе деце одузевши им слободу.“

      У Ивановој поеми снажно је приказана Христова природа земаљског царства, и изречена је похвала божанској слободи, тј. слободи духа Христовог. Основна тема је слобода људског духа. Само се у Христу може наћи слобода. Два супротстављена принципа у “Легенди о Великом Инквизитору“ су слобода и принуда. Инквизитор не верује ни у Бога, ни у човека. “Човек не може да поднесе своје и туђе патње, а без патњи је немогућа слобода и познавање добра и зла. Пред човеком се појављује дилема – слобода или срећа, спокојство и миран живот; слобода са патњом или срећа без слободе.“ Слобода људског духа и људска срећа су неспојиве. Одбацујући Христа, Велики Инквизитор и римокатоличка црква, одабрали су да склопе савез “са њим“, искушаваоцем и да исправе Христово дело тако што ће га темељити на “чуду, тајни и ауторитету.“

      Иванов Велики Инквизитор често је тумачен као један од доказа смрти хришћанског Бога. Индивидуализмом и усамљеношћу започиње човеков пут у слободу. Човекова природа је ирационална, донекле проблематична, јер у човеку постоји тежња и према слободи и према патњи. Сама слобода је ирационална, она мучи човека, води га у пропаст. Пут слободе води у побуну против Бога. Самовоља уништава човека, води човека у ропство. Ако је човек слободан онда је све дозвољено, сваки злочин је оправдан у име виших циљева, као оцеубиство, у случају браће Карамазов. Слобода сладострашћа, која се највише приписује Фјодору Карамазову, претвара човека у роба и лишава га слободе духа. “Човек из подземља је човек који се удубио у самог себе који је омрзнуо живот и који злобно критикује идеал рационалних утописта на основу познавања људске природе, до кога је дошао у потпуној самоћи дуго и помно размишљајући о самом себи и историји.“

       Слобода је такође тематизована у роману Зли дуси. Заправо, Кирилов, један од јунака поменутог романа, покреће тему о самоубиству и пита се зашто се људи не усуђују да се убију. Он је један од ученика Ставрогина, лик идеје. Кирилов жели да обори тезу о постојању Бога. Говори како постоје две предрасуде, мала и велика које људе одвраћају од самоубиства. Мала предрасуда је бол, али је и она такође велика. Он говори о камену, великом као кућа који виси изнад човека, и пита се да ли ће човека болети ако му падне на главу. Човек вероватно неће осетити бол, али ће страховати од њега. Кирилов говори како је цела сврха живота у потпуној човековој слободи, коју ће човек постићи када му буде свеједно хоће ли живети или не. Према Кирилову, човек је несрећан зато што је живот бол и страх, а човек воли живот зато што воли бол и страх, и сва обмана је у томе. Човек ће тек постати нов и срећан када му буде свеједно хоће ли живети или не. Онај ко победи бол и страх постаће сам Бог, јер правог бола нема; прави бол је у страху од камена, од самог камена нема бола. Када човек постане нов и када превазиђе бол и страх, постаће Бог и тада ће настати нов живот, све ново ће настати – говорио је Кирилов. “Свако ко хоће праву слободу, тај мора да се усуди да се убије. Ко се усуђује да себе убије, тај је сазнао тајну обмане. Даље од тога нема слободе; то је све, а даље од тога нема ничега. Онај ко се усуђује да себе убије тај је бог. Сада свако може и чинити да Бога не буде, и ничега да не буде. Али нико још ниједанпут то није учинио.“ Смрт је за Кирилова постала смисао постојања: убити се да би доказао идеју. 

       Слобода се тематизује другачије у Злим дусима, говори се слободном животу и човековој спремности да себи одузме живот. То је живот без страха. Човек постаје Бог ако се ослободи страха и бола јер тада једино он руководи својим животом. У том случају не постоји ниједна виша сила изнад њега. Тематизована слободна воља у овом роману односи се дакле на групу људи вођену идејом о преврату којим ће преуредити свет по својој вољи.

ФИЛОЗОФСКИ АСПЕКТ И КРИТИКА

СОЦИЈАЛИЗМА У “БРАЋИ КАРАМАЗОВИМА“

У роману Браћа Карамазови постоје две идеје: једну приповеда Иван Карамазов, другу монах Зосима. Зосима будућност човека види у братству изграђеном на вери у Бога. Са вером у Бога и свешћу о греху и кривици, опредељујући се за очишћење кроз патњу, човек може да у цркви–држави оствари своју срећу ако се буде одрекао сопствености и ако у себи, и кад је богаташ, види слугу свога слуге. Такво учење у роману заступа и Аљоша. Истинитост овог учења требало је да се потврди на мистичан начин. Негативан елеменат у читавом комплексу значења Зосимине тезе јесте уметничка и животна неуверљивост баш оних ликова који су у роману протагонисти теистичке хришћанске филозофије–Зосиме и Аљоше.

       Пошто је Достојевски замислио и трећу књигу романа Браћа Карамазови, у којој би Аљоша требало да сасвим напусти учење свог учитеља, сматрамо да није исправно у Зосиминој филозофији тражити став писца, нити у Зосиминим ставовима поруку романа.

      Насупрот религиозној идеји монаха Зосиме стоји атеистичка идеја Ивана Карамазова. По Ивановом схватању, које излаже Инквизитор, Христ је погрешно проценио човекове могућности. “Бреме слободе сувише је тешко за човекова нејака плећа. Људи нису на висини духовних подвига и зато Инквизитор узима на себе да поправи Христову грешку и да им обезбеди оно што једино одговара њиховој породици–срећу добро нахрањеног стада.”

      Слична Димитријева изјава “човек је широк, сувише широк, ја бих га сузио“ односи се на лепоту и бреме које она задаје. За њега је лепота страшна ужасна ствар, јер је неодређена и не може се одредити јер је Бог створио само загонетке. У лепоти све противречности живе заједно. “Лепота није само страшна већ и тајанствена ствар. Ту се ђаво бори с Богом а бојно поље је људско срце.“

        У хришћанском учењу о патњи, Иван налази дубоку контрадикцију. Ако је патња у природном стању ствари, онда чему тежња да се човек ње ослободи. Ако Бог не укида патњу, онда значи да ни он не жели “да се промени ток света.” На тај начин долази се до најтемељније критике хришћанског учења: ако је патња услов човекове слободе, пут ка Христу, онда је зло вечно. Зато Иван тражи друге путеве ка људској срећи. Ако је човек слаб и због своје природе не може да се слободан, приближи Христу, онда треба његову срећу тражити у таквој организацији која почива на принципу стада. У том случају, пак, човеку, разумљиво, није потребна ни вера ни тежња да се узвиси до Христа; човек има само један живот, и то овај на земљи, и стога треба да га проживи у складу са својом природом. А природу човека означио је Инквизитор: човек није зао, он је само слаб, и у томе је разлика између Иванове и Инквизиторове оцене човека.

Према Слободану Томовићу, Достојевски је израдио апсурдни модел атеисте–верника, модел човеко–бога, кардинала, Великог Инквизитиора. У поеми су обједињени готово сви главни природни, историјски, социјални, егзистенцијални проблеми везани за човекову судбину. Инквизитор је прототип свих тирана човекове свести, оних који су били и оних који ће евентуално настати. Према речима Томовића, суштински, Инквизитор је апсурдна личност, израз отуђене свести у условима класног антагонизма. Инквизитор је савршен облик земаљских тирана који своју мржњу према конкретном човеку замењују апстрактном љубављу према човечанству.

За разлику од Зосимине филозофије, чији носиоци нису дати као особито уверљиви ликови, Иванова филозофија заговара велики број веома сугестивних ликова. Међу њима је најмногозначнији свакако Димитрије Карамазов. Он је у односу на две поменуте филозофије привидно неутралан лик.

      У роману Димитријев лик у сваком погледу чини самостално, динамичко језгро, из кога проистиче одређена књижевна радња. Димитрије најпотпуније одговара и Инквизиторовој визији човека. Он није зао, он је слаб и у тој слабости подједнако “способан и за злочин и за великодушност.“ Замишљен као “припрост“, али и изразито “страсна природа“, он је способан и за велико добро и за велико зло, али и једно и друго само на тренутак. Заправо, Димитрије није спреман да на себе узме патњу и зато планира да побегне у Америку. Аљоши открива шта је одлучио. “Ево шта сам измислио и одлучио: ако побегнем, чак са новцем и пасошем и чак у Америку, мене ипак храбри мисао да нећу побећи за радост и срећу, већ заиста на другу робију, можда ништа бољу од ове!...Ја ту Америку, ђаво да је носи, већ сада мрзим. Иако ће Груша бити са мном, али погледај ти њу: зар је она Американка? Она је Рускиња, Рускиња до сржи, она ће почети да тугује за мајком отаџбином, и ја ћу сваког тренутка гледати да она то тугује због мене, да је због мене узела на себе такав крст, а шта је она крива? А зар ћу ја моћи поднети тамошње сељаке, иако су они, можда, сви до једног бољи од мене? Мрзим ја Америку већ сада! И нека су сви тамо неки велики машинисти или нешто друго – нека иду дођавола, нису они моји људи, нису моје душе! Волим Русију, Аљоша, руског бога волим, иако сам ја лично подлац! Па ја ћу тамо скапати!“ (Браћа Карамазови, стр. 473.)

       Према Николи Милошевићу, Достојевски види дубоку повезаност католицизма и социјализма, из перспективе циљева, тј. идеала. И католици, и социјалисти верују да је насилно обједињавање људи оно највише и најбоље чему треба тежити. Они у човеку виде мрава, биће у коме економске потребе чине оно што је битно. У Ивановој поеми дат је критички став Достојевског према утилитаристичкој доктрини социјализма. Као што јунак Записа из подземља одбацује будуће уређење света зато што му се оно не свиђа због његове апсолутности, због тога што му изгледа несагласно са људском природом, тако и Инквизитор одбацује Христова начела и захтеве по којима би људски род требало да живи, јер сматра да су у несагласности са људском природом. Ако човек не може истовремено да добије и хлеб, и лепоту, сматра Достојевски, боље је устоличити само духовни идеал.

       Суштинску основу социјализма чини неверовање у Бога, у бесмртност и слободу људског духа. Записе из подземља конзервативна критика тумачила је као памфлет против идеја социјализма. Три искушења која је Христ у пустињи одбацио, религија социјализма прихвата. Социјализам је производ човекове самовоље, и он укуда слободу човека. Утопија друштвене среће уништава човекову слободу. Религија социјализма одбацује све што одише духовним богатством, она негира све у име празнине и небића.

О ЗЛОЧИНУ

       Може ли се пролити крв у име нове идеје? Раскољников у свом чланку “О злочину“ говори о праву необичних на преступ. Речи непознатог студента подударају се са ставом самог Раскољникова: “С једне стране глупа, блесава, ништавна, зла, болесна баба, која никоме није потребна, напротив, свима је од штете, која ни сама не зна зашто живи и која ће ионако већ данас–сутра умрети. Разумеш ли?...Једна смрт у замену за сто живота, па то је чиста аритметика! А, уосталом, шта значи на општим теразијама живот јектичаве, глупе и зле бабе? Ништа више од живота једне ваши и бубашвабе, чак ни толико не вреди, зато што је та старица штетна.“ (Злочин и казна, стр. 66.) Раскољников дели људе на обичне и необичне. Много више права приписује необичним људима, сматрајући их битнијим од необичних и сматра да моралне границе за њих не би требало да важе јер они имају “више“ циљеве. Према њему, обични треба да живе покорно и не би требало да имају право да газе закон, док необични имају права да чине свакојаке злочине и да газе закон на све могуће начине, они могу својој савести дозволити да прекорачи преко извесних препрека, у случају да то захтева остварење неке идеје. “По мом схватању, кад Кеплерови и Њутнови проналасци, услед неких комбинација, ни на какав други начин не би могли постати познати људи, сем ако би се жртвовао живот једног, десетине и стотине људи који би сметали том проналаску или би му стајали на путу као препрека, Њутн би онда имао право. И чак би био дужан....да уклони тих десетине или сто људи, да би објавио човечанству своја открића. Уосталом, из тога уопште не излази да Њутн има право да убија кога хоће, сваког без разлике, или да краде сваки дан на пијаци...Једном речју, ја долазим до закључка да сви, не само велики људи, него и такви који макар и мало прерастају општи ниво, то јест, они који су ипак у стању да кажу нешто ново, да сви они морају, по својој природи, неминовно, бити злочинци–наравно, ко више, ко мање.“ (Злочин и казна, стр. 249.)

       Према Николи Милошевићу, Раскољников у Наполеону види образац психичке снаге и енергије која њему лично недостаје. За њега бити Наполеон значи преовладати сопствено осећање ниже вредности. Раскољников је замишљен као мономан, као неко ко је патолошки обузет фикс идејом. Бити “ваш“ значи бити без икакве психичке снаге, а бити човек значи поседовати аутентичну психичку моћ, попут Наполеона. Он узима на себе кривицу, попут Ивана Карамазова за почињени преступ, односно индиректно саучесништво у злочину.

       Моралну изопаченост Достојевски је приказао и у лику Ивана Карамазова. Иваново начело “све је дозвољено“, значи да је оправдано и убити оца. Тако исто и Раскољников сматра да је злочин који је он починио оправдан. Верује да један живот сме бити одузет ако ће од тога више људи имати користи. Раскољников је попут Ивана Карамазова, човек идеје. Сцена у којој Раскољников пада на под ничице пред Соњу и љуби њену ногу, подсећа на исту такву сцену у роману Браћа Карамазови, када се Зосима клања пред Димитријем. У овим сличним сценама тематизована је могућност човековог искупљења. И Зосима, и Раскољников свој гест објашњавају исто, а то је да су се поклонили свеукупној човековој патњи. Соња говори Раскољникову да мора узети на себе крст патње и њоме се искупити. Саветује га да оде на раскршће, пољуби земљу коју је оскрнавио, а после да се поклони целом свету и каже гласно свима да је убио, јер ће му тада Бог опет живот повратити. “Примити патњу и искупити се њоме; ето шта ваља чинити.“ Њих двоје ће заједно кренути путем искупљења.

       Соња, која ће спасити Раскољникова, такође је грешна; новац зарађује срамно, бавећи се проституцијом. Она је оличење блуднице која ипак верује у Бога. Соња је носилац хришћанских схватања, као и Аљоша у роману Браћа Карамазови. Она се пита како би без Бога, он јој је потребан да би било чуда. Чита параболу о Лазаревом васкрснућу, то је чудо у које она верује јер самим тим верује да се њој као грешници чистота може вратити, као и Раскољникову после злочина. Дакле, она верује у искупљење и окајање греха. Соња је умногоме слична Раскољникову. Она је грешница која верује у искупљење искреним покајањем. С друге стране, Иван Карамазов се не каје зато што је желео смрт свог оца и непосредно га убио. Религија и вера за њега неће бити спас као за Раскољникова. Напротив, Ивана спопада лудило и он не може бити спашен јер је изгубио веру у Бога.

      Може се рећи да је Достојевски моралну изопаченост приказао и у лику Дуње. Она одлучује да постане жена старијег човека, не би ли спасила своју породицу и помогла свом брату. Раскољников не жели да се његова сестра уда из таквих побуда. Да ли је позиција Раскољникова и његове сестре Дуње иста? Да ли обоје газе преко сопственог морала зарад егзистенције? Дуња се оправдава, говорећи како се удаје због себе, а ако успе да помогне и тиме буде од користи својој мајци и брату, биће добро, али тврди да јој то није главна побуда. “Једном речју удајем се за Петра Петровича, зато што од два зла бирам мање.“ (Злочин и казна, стр. 222.) Раскољников оптужује Дуњу да себе продаје за новац. Међутим, она се брани речима: “Ја се нећу удати за њега док не будем уверена да ме поштује и високо цени; нећу се удати за њега ако не будем тврдо уверена да и ја њега могу поштовати... А такав брак није подлост, како ти кажеш. А када би ти чак и био у праву, кад бих се ја одиста одлучила на подлост, зар није бездушно с твоје стране да тако са мном говориш? Зашто тражиш хероизам, којег, можда, ни у теби нема? То је деспотизам, то је насиље! Ако ја некога и упропастим, упропастићу саму себе... А тиме још никога нисам заклала!“ (Злочин и казна, стр. 223.)

      Достојевски је у ликовима Дуње, Раскољникова, Ивана Карамазова, Соње Мармеладов приказао црту моралне изопачености. У извесном смислу, Иван и Раскољников могу се назвати макијавелистима, јер њихови злочини поткрепљују тезу “циљ оправдава средство.“ Међутим, Иван не верује у ислупљење грехова попут Раскољникова и Соње. По мало иронично, грешница Соња извешће Раскољникова на прави пут покајања. С друге стране, ту је и Дуња која гази преко свог морала зарад боље егзистенције. Последице злочина нису исте код Ивана и код Раскољникова. Иако су обојица криви, Иван ће завршити лудилом, а Раскољников ће покајањем пронаћи спас и излаз у религији и вери у Бога. 

ЗАКЉУЧАК

Роман Браћа Карамазови бави се питањем хришћанства, слободне воље, отуђености и морала. То је духовна драма о моралним дилемама у вези са вером, о сумњи и модерној Русији. Па ипак, коначна порука романа, не искључује сваку наду за човека. Ако човек може да буде и добар, и зао, значи да може да буде и само добар. Такву мисао казују свакако она места у роману која говоре о значају успомена из човековог детињства за каснији човеков морални развој. Тако, на пример, роман почиње описом детињства младих Карамазових, а о значају успомена из детињства говори и старац Зосима, а млади Аљоша баш на крају романа. Као што се Инквизиторова и Иванова филозофија не могу у целини приписати аутору нити уважити као порука романа, тако се ни Зосимина филозофија не може одбацити без остатка. Поглавље “Велики Инквизитор“ конституише етичко–филозофску компоненту романа. Бави се питањем религије, етике и метафизике. У концепцији Ивана Карамазова значајно место заузима питање патње и њеног смисла, нарочито патње невине деце. Док теологија патњу објашњава као казну за грехове, Иван Карамазов не прихвата ову тезу и тврди да је Бог који се свети на невиној деци гори од демона. Према речима Леонида Гросмана, Достојевски је на заласку својих дана, необичним полетом мисли и воље, створио монументалан роман типа хорске трагедије који је и постао многогласан епилог целог његовог бурног стваралаштва.

ЛИТЕРАТУРА

• Достојевски, Фјодор Михајлович, Браћа Карамазови, прев. М. Бабовић, Рад, Београд, 1981.
• Достојевски, Фјодор Михајлович, Злочин и казна, прев. М. Бабовић , Рад, Београд, 1981.
• Розанов, Владимир, Легенда о Великом Инквизитору, прев. П.Буњак, Ј. Максимовић, Цид, Подгорица, 1988.
• Берђајев, Николај, Дух Достојевског, прев. М. Ђорђевић, Ниро, Београд, 1981.
• Берђајев, Николај, Руска идеја, прев. Б. Марковић, М. Марковић, Просвета, Београд, 1987.
• Милошевић, Никола, Достојевски као мислилац, Партизанска књига, ИРО, Београд, 1981.
• Милошевић, Никола, “Бахтиново тумачење Достојевског“, Летопис Матице српске, Нови Сад, 1967, књ. 399.
• Милошевић, Никола, Идеологија, психологија, стваралаштво, Дуга, Београд, 1972.
• Шкловски, Виктор, Достојевски за и против, прев. П. Вујичић, Графос, Београд, 1987.
• Билингтон, Џејмс, Икона и секира, прев. Б. Вучићевић, Рад, Београд, 1988.
• Штејнберг, Арон, “Систем слободе Достојевског“, прев. М. Јовановић, Дело, Београд, 1981, бр. 11–12.
• Стејнер, Џорџ, Толстој или Достојевски, прев. Љ. Поповић, Љ. Мирковић, Књижевна заједница Новог Сада, 1989.
• Соловјов Владимир, Булгаков Сергеј, Достојевски, прев. Н. Узелац, Службени гласник, Београд, 2009.
• Јанићијевић, Вера, Велики романи Достојевског и Кантове антиномије, ФДС, Београд, 1999.
• Кант, Имануел, Критика практичног ума, прев. Д. Н. Баста, БИГЗ, Београд, 1990.

Tweet