„О Исидори Секулић, осим неколико сасвим истинских података, нема ниједне анегдоте“, забележио је Љубиша Козомара у Борби 1958, вероватно у тексту поводом њене смрти. Морали бисмо се сложити са њим – не бих могла ни једну забавну, успутну причу о Исидори овде да вам напишем јер је свака прича која говори о њој интелигентна и јасна прича са поуком, прича о једном изузетном животу, не само несвакидашње списатељице, већ и велике особе.
Рођена је 1877, умрла 1958. Радила је у школама и гимназијама док није тражила да се пензионише и већи део живота провела је у Васе Палагића 70 на Топчидерском брду, на чијем је гробљу и сахрањена. У Бачкој је рођена, али провинцију није никад видела као „своју“. Била је права дама Београда. Прва жена у САНУ, прва Српкиња која је (1913) посетила Норвешку. Њена позната дела су Писма из Норвешке, Кроника паланачког гробља… Ма што вам то и пишем? Биографски подаци свакако неће рећи ништа о великом лику ове силне жене, а то је оно што је овде битно.
Упркос популарном мишљењу да је била уседелица, Исидора је била удата, додуше кратко и несрећно јер јој је муж рано умро од туберкулозе. Баш то болест је била коб која ју је пратила кроз цео живот, одневши јој претходно целу породицу и оставивши је саму да се бори са слабим здрављем и константним мигренама. Вероватно је то оно што је утицало на њену личност и обликовало је, учинивши је тако самотном, затвореном и постојаном.
О Исидори многи имају шта да кажу – неки је памте као пријатеља, неки као комшиницу, неки као сарадника и колегиницу писца, а неки као непријатеља. Ипак, симпатично је да сви имају да кажу готово исто о њој. Да је била стоик, да је била донекле хладна, али изузетно бурних осећања према науци, књижевности и знању, да је ретко са киме била блиска, али да је имала савшене манире које је показивала тако што је сваког (сем новинара) врхунски угошћавала. Посете је примала готово увек четвртком у свом специфичном стану, који је личио мало на апотеку, имао малограђанско уређење и био оскудан, али у исто време и препун књига (увек отворених) и са прелепом, раскошном баштом и сликом Његоша, Моцарта и Шопена да поздрави посетиоце у предсобљу. Чак и они који је нису волели је не критикују и не куде, јер се не може рећи да није била коректна. Као што је и сама навела, никоме није била дужна за живота; отплатила је чак и сама своју сахрану. Од малена била је она са носем у књизи којој је отац читао латински уместо прича пред спавање. Водила је дугачке монологе (али никад без поенте!) и радом лечила све бољке. Чак иако своју није имала, породицу као појам, је ценила изнад свега. Велики парадокс је да је можемо посматрати као велику феминистичку фигуру, жену која је много путовала, радила и помакла многе границе, док је, у исто време, тврдила да је жени битно место у кући, да феминизам нема смисла и да свака жена мора бити или куварица или спремачица (при чему је себе сврставала у другу групу).
И сад замислите слику тог периода око рата, слику света где је фриџидер био луксуз, зиме јаке и осамљене, где су посете личне и ненајављене, а писма главна комуникација, где влада патријархат, где се сматра да уметност види у апсолутно, а наука у чудовишно! И у таквом, мушком свету, кад јој је пружен антикомунистички апел са наредбом: „Потписујте!“, Исидора је одговорила: „Ја ово нећу потписати. Ово је изразито политички документ, а ми жене у Србији немамо политичка права. Ви, дакле од мене не можете захтевати да као жена потпишем један такав политички текст.“ На тај начин не само да је једина одбила да стави свој потпис на документ и тиме угрозила своју безбедност, већ је и показала довитљивост и спремност да сурову реалност преточи у своју корист. Може се, можда рећи, да је цео свет преточила у своју корист. Она је путовала, путовала свуда по Европи у којој једино није посетила Шпанију и СССР. Знала је шест живих и два мртва језика и знала је ко игра у фудбалској репрезентацији и када. То је, признаћете, чак и за данашње стандарде, несвакидашња жена. А, ипак, она бира да буде осамљена, самостална фигура, стоик.
Можда је управо у томе цака. Можда, да није била тако сама, не би ништа ни урадила. Можда да није толико често мислила и причала о смрти, припремивши се за њу као за само још једно путовање, она не би написала сва дивна дела која данас сведоче о њој. Оно што је сигурно је да, да није била таква, не би оставила такав утисак на своје савременике, на младе писце који су је редовно посећивали пред смрт и на данашње генерације које је и даље гледају као посебну фигуру српске књижевности, мада, можда не довољно.
Иза ње не остају само њена велика дела, већ и њена велика фигура и њене велике речи из којих се може много научити.
„Треба ово наше постојање испунити садржајем. Оправдати га. Иначе је апсурд.“ 18. 7. 1950.
Рођена је 1877, умрла 1958. Радила је у школама и гимназијама док није тражила да се пензионише и већи део живота провела је у Васе Палагића 70 на Топчидерском брду, на чијем је гробљу и сахрањена. У Бачкој је рођена, али провинцију није никад видела као „своју“. Била је права дама Београда. Прва жена у САНУ, прва Српкиња која је (1913) посетила Норвешку. Њена позната дела су Писма из Норвешке, Кроника паланачког гробља… Ма што вам то и пишем? Биографски подаци свакако неће рећи ништа о великом лику ове силне жене, а то је оно што је овде битно.
Упркос популарном мишљењу да је била уседелица, Исидора је била удата, додуше кратко и несрећно јер јој је муж рано умро од туберкулозе. Баш то болест је била коб која ју је пратила кроз цео живот, одневши јој претходно целу породицу и оставивши је саму да се бори са слабим здрављем и константним мигренама. Вероватно је то оно што је утицало на њену личност и обликовало је, учинивши је тако самотном, затвореном и постојаном.
О Исидори многи имају шта да кажу – неки је памте као пријатеља, неки као комшиницу, неки као сарадника и колегиницу писца, а неки као непријатеља. Ипак, симпатично је да сви имају да кажу готово исто о њој. Да је била стоик, да је била донекле хладна, али изузетно бурних осећања према науци, књижевности и знању, да је ретко са киме била блиска, али да је имала савшене манире које је показивала тако што је сваког (сем новинара) врхунски угошћавала. Посете је примала готово увек четвртком у свом специфичном стану, који је личио мало на апотеку, имао малограђанско уређење и био оскудан, али у исто време и препун књига (увек отворених) и са прелепом, раскошном баштом и сликом Његоша, Моцарта и Шопена да поздрави посетиоце у предсобљу. Чак и они који је нису волели је не критикују и не куде, јер се не може рећи да није била коректна. Као што је и сама навела, никоме није била дужна за живота; отплатила је чак и сама своју сахрану. Од малена била је она са носем у књизи којој је отац читао латински уместо прича пред спавање. Водила је дугачке монологе (али никад без поенте!) и радом лечила све бољке. Чак иако своју није имала, породицу као појам, је ценила изнад свега. Велики парадокс је да је можемо посматрати као велику феминистичку фигуру, жену која је много путовала, радила и помакла многе границе, док је, у исто време, тврдила да је жени битно место у кући, да феминизам нема смисла и да свака жена мора бити или куварица или спремачица (при чему је себе сврставала у другу групу).
И сад замислите слику тог периода око рата, слику света где је фриџидер био луксуз, зиме јаке и осамљене, где су посете личне и ненајављене, а писма главна комуникација, где влада патријархат, где се сматра да уметност види у апсолутно, а наука у чудовишно! И у таквом, мушком свету, кад јој је пружен антикомунистички апел са наредбом: „Потписујте!“, Исидора је одговорила: „Ја ово нећу потписати. Ово је изразито политички документ, а ми жене у Србији немамо политичка права. Ви, дакле од мене не можете захтевати да као жена потпишем један такав политички текст.“ На тај начин не само да је једина одбила да стави свој потпис на документ и тиме угрозила своју безбедност, већ је и показала довитљивост и спремност да сурову реалност преточи у своју корист. Може се, можда рећи, да је цео свет преточила у своју корист. Она је путовала, путовала свуда по Европи у којој једино није посетила Шпанију и СССР. Знала је шест живих и два мртва језика и знала је ко игра у фудбалској репрезентацији и када. То је, признаћете, чак и за данашње стандарде, несвакидашња жена. А, ипак, она бира да буде осамљена, самостална фигура, стоик.
Можда је управо у томе цака. Можда, да није била тако сама, не би ништа ни урадила. Можда да није толико често мислила и причала о смрти, припремивши се за њу као за само још једно путовање, она не би написала сва дивна дела која данас сведоче о њој. Оно што је сигурно је да, да није била таква, не би оставила такав утисак на своје савременике, на младе писце који су је редовно посећивали пред смрт и на данашње генерације које је и даље гледају као посебну фигуру српске књижевности, мада, можда не довољно.
Иза ње не остају само њена велика дела, већ и њена велика фигура и њене велике речи из којих се може много научити.
„Треба ово наше постојање испунити садржајем. Оправдати га. Иначе је апсурд.“ 18. 7. 1950.
Више о Исидорином лику можете прочитати у књизи Апостол самоће коју је приредио Љубисав Андрић, издатој при издавачком предузећу Бигз.
Нема коментара:
Постави коментар