Не , нисам ја ни писац , ни пјесник,
већ само записничар властите душе.
Она сам што не признаје пораз,
ни кад' сви снови се сруше.
Она која не признаје крај,
она која из пепела се диже.
Ја сам она што стихове своје
властитом крвљу пише.
Док пером сијечем своје срце и душу
и док уздаси ме гуше.
Онај сам цвијет у пустом лугу
што ни олује не могу да сруше.
Не , нисам ја ни писац , ни пјесник,
ја само запишем кад усне ми занијеме,
све оно што мислим и осјећам,
све оно што си ти за мене.
Кад' печат тишине на усне ми ставе
и кад' вео безнађа заклони мој вид,
остат ће само стихови моји,
као сјећање на мене и мој задњи крик.
ДОЗВОЛИ МИ
Дозволи ми , јутром да те будим,
својом косом милујем ти груди.
Дозволи ми да те њежно гледам,
никад више , ником да те недам.
Дозволи ми , да те страсно љубим
и прстима пролазим кроз косу.
Дозволи ми , да уз тебе будем
и у срећи , тузи и поносу.
Дозволи ми , драгуљ да ми будеш
што ће сјати у очима мојим,
и именом твојим да се кунем,
твоја вила заштитница будем.
Дозволи ми , презиме да ти носим
и нектаром са усана храним.
Наслиједника ја теби да родим
и од свих недаћа да браним.
Дозволи ми , ја да будем твоја,
у свом срцу име ти напишем,
једина је то сад жеља моја.
Ваздух овај ја због тебе дишем.
ЧЕЖЊА
Ево пијетли најављују зору,
а ја ока још склопила нисам,
моја душа већ је на умору,
што ме мучиш то ти не знаш ни сам.
Срце си ми исчупао из груди,
згазио га сурово без срама,
за бол моју Бог нека ти суди
и због тебе што умријет ћу сама.
Све сам своје сузе исплакала,
пресахле су ноћас очи моје,
што имадох све сам теби дала,
осим ове тешке туге своје.
Ова чежња што раздире душу,
именом се твојим драги зове,
земља кишу уз велику сушу,
треба ко ја тебе ноћи ове.
Гђе си сада ти жељо једина,
на уснама твојим мој је лијек,
дођи ножем срце ми прободи,
ил' пољупцем продужи ми вијек.
Само овако не мучи ме више,
нек' престане једном ова бол
што ја волим баш тебе највише
то је судба , то је живот мој.
Дођи драги , са зрацима сунца,
убиј срце што за тебе куца,
или своју љубав дај ти мени,
спаси живот заљубљеној жени.
МА, ИДЕМ ЈА ДУШО
Ма, идем ја душо, доста ми је свега,
прилично уморна већ сам доста дуго.
Схватам да дошла су тешка времена
и да срећа мијења се са тугом.
Ма , идем ја душо , већ је доста касно,
знам ништа ново ти немаш за рећи.
А било је некад' и нама красно,
док к'о клинци маштасмо о заједничкој срећи.
Ма , идем ја душо , све се потрошило,
око нас сада монотонија влада.
Ниси више онај лик из мојих снова,
а ни ја више нисам тако млада.
Двадесет година као трептај прође,
двадесет година , нашега брака
И док дланом о длан удариш
сребрна нит косе нам ишара.
Ма , идем ја душо мало одморит,
у другу собу ја идем спават.
Сутра ће се опет исти дан поновит,
као по шаблону ми живимо сада.
Нема коментара:
Постави коментар