 |
| Споменик
Ђорђу Петровићу у родном месту, Вишевцу код Раче Крагујевачке подигнут је тек 2004. године! |
Те далеке осамдесете док је лето пружало канџе врелином и мирисом који је рађао нове наде, док је свеколика нацијала плакала за одлазећим оцем који и ,,мртав живи у нама,, (боље да никад није ни живео! – напомена уредника!), генерација Шездесет и прве је певала распојасану песму пробуђене младости, прослављајући матуру, на онај начин раскалашан и бујан који је изазивао подозрење сенилних стараца који су се у баштама градских кафана крстећи исчуђавали, пророчки вртели главама јер, ,,каква су ово нова деца,, јер, ,,куда иде ова земља,, и ,,ништа добро неће бити,, , а ми смо не хајући проживљавали своје прве велике љубави, прва разочарења, боловали прве велике мамурлуке, и живели пун ,,гас до даске,, док нас не ,,стрпају у касарне,, и све то стане, јер времена није било...
А ноћ над Србијом је даровала дамар љубави и оне силине живота у нама који је просто врцао од емоција и радости живљења. Ноћ и кафане. Блештава светла, опојни мириси, музика и девојке, а могли смо бирати, Крагујевац, Плану, ,,Покајницу,, или ,,Шумадију,,, ,,Стражевицу,, или ,,Мезулану,, ,,Топољар,, или блудничење до зоре код ,,Лепе,, у Жабарима.
А ми смо имали своје Градиште.
Мирисала је липа подно Ђорђевог родног камена.
Башта мотела на Градишту је светлела новим осветљењем.
Свирали су и певали Радиша, Акса и Фароња.
И ноћ је трајала вечно.
Те дане смо провели ту на оном месту где све почиње и све завршава.
Када после толико година вратим сећања најежим се од главе до пете од силине анималне страсти која ме је гонила. На то место. На Карађорђа у сенци столетних грана.
На ону злослутну ,,Тарабићеву шљиву,, која се као авет надвијала над нама. А ми то нисмо знали, ни слутили. Ни хајали нисмо за то. Jер живели смо ту и сада. Испијали огромне количине пива док је Фароња певао...
,,Нико о теби не може да прича, нико за тебе не сме да зна
стојим на углу просјаку сличан, љубави жељан у ноћи без сна,, .
Сећања блуде покренута , сећања као бисери у низу...
,,Немој овде молим те, немој рано је...,,
,,Хоћу само мало, ма само мало...,,
,,Немој стидим се...,,
Желим те, тако ти кожа лепо мирише...,,
И онда сам утонуо у њу док смо дрхтали обоје од чудесног по први пут искушеног сазнања да рај није на небу него ту негде...
А са липом се тих ноћи на Градишту ширио мирис девојачки, горела топлина меке коже и све се претварало у сан, у агонију и незаборав.
Под липама подно Карађопрђевог камена, где су у магији ноћи колали духови потамањених изгинулих Срба и Турака, јунаци и наказе, живот и смрт.
И још понешто између свега.
И враћали смо се пешице уским асфалтним путем спуштајући се тих петсто метара до подножја брда раскопчаних кошуља, са расчупаном косом, запаљеним цигаретама у зубима ,док се над магличастим обзорјем јутра над расцветалим крошњама као ехо ширио глас Радише Уросевића који нам је певао за растанак...
,,Да зна зора, да зна зора, како драгу љубим ја,
еј, не би зора не би зора, никад пуста сванула,,
Много се тога издесавало после тога, преживевши сва искушења што живот носи, сретајући се као зрели људи у лепим педесетима враћамо се увек изнова на то лето Осамдесете, на нашу непролазну младост, на време које се неће никада више вратити.
Случајно смо богу хвала још сви живи и здрави.
Градиште још стоји и стојаће вечно.
Карађорђу су коначно дигли споменик.
Над срушеним мотелом пролети понека птица, вране или гавранови, као злослутни предзнак нестајања.
Тишина царује над обзорјем брда док липа изнова мирише.
А мене је бог одабрао да пишем
И сећам се свега!
А ноћ над Србијом је даровала дамар љубави и оне силине живота у нама који је просто врцао од емоција и радости живљења. Ноћ и кафане. Блештава светла, опојни мириси, музика и девојке, а могли смо бирати, Крагујевац, Плану, ,,Покајницу,, или ,,Шумадију,,, ,,Стражевицу,, или ,,Мезулану,, ,,Топољар,, или блудничење до зоре код ,,Лепе,, у Жабарима.
А ми смо имали своје Градиште.
Мирисала је липа подно Ђорђевог родног камена.
Башта мотела на Градишту је светлела новим осветљењем.
Свирали су и певали Радиша, Акса и Фароња.
И ноћ је трајала вечно.
Те дане смо провели ту на оном месту где све почиње и све завршава.
Када после толико година вратим сећања најежим се од главе до пете од силине анималне страсти која ме је гонила. На то место. На Карађорђа у сенци столетних грана.
На ону злослутну ,,Тарабићеву шљиву,, која се као авет надвијала над нама. А ми то нисмо знали, ни слутили. Ни хајали нисмо за то. Jер живели смо ту и сада. Испијали огромне количине пива док је Фароња певао...
,,Нико о теби не може да прича, нико за тебе не сме да зна
стојим на углу просјаку сличан, љубави жељан у ноћи без сна,, .
Сећања блуде покренута , сећања као бисери у низу...
,,Немој овде молим те, немој рано је...,,
,,Хоћу само мало, ма само мало...,,
,,Немој стидим се...,,
Желим те, тако ти кожа лепо мирише...,,
И онда сам утонуо у њу док смо дрхтали обоје од чудесног по први пут искушеног сазнања да рај није на небу него ту негде...
А са липом се тих ноћи на Градишту ширио мирис девојачки, горела топлина меке коже и све се претварало у сан, у агонију и незаборав.
Под липама подно Карађопрђевог камена, где су у магији ноћи колали духови потамањених изгинулих Срба и Турака, јунаци и наказе, живот и смрт.
И још понешто између свега.
И враћали смо се пешице уским асфалтним путем спуштајући се тих петсто метара до подножја брда раскопчаних кошуља, са расчупаном косом, запаљеним цигаретама у зубима ,док се над магличастим обзорјем јутра над расцветалим крошњама као ехо ширио глас Радише Уросевића који нам је певао за растанак...
,,Да зна зора, да зна зора, како драгу љубим ја,
еј, не би зора не би зора, никад пуста сванула,,
Много се тога издесавало после тога, преживевши сва искушења што живот носи, сретајући се као зрели људи у лепим педесетима враћамо се увек изнова на то лето Осамдесете, на нашу непролазну младост, на време које се неће никада више вратити.
Случајно смо богу хвала још сви живи и здрави.
Градиште још стоји и стојаће вечно.
Карађорђу су коначно дигли споменик.
Над срушеним мотелом пролети понека птица, вране или гавранови, као злослутни предзнак нестајања.
Тишина царује над обзорјем брда док липа изнова мирише.
А мене је бог одабрао да пишем
И сећам се свега!
Нема коментара:
Постави коментар