Светозар наш
ко старинска пећ
вечито црн
сунца ремек дело
воду осетио само
кад је покисао
увек у оделу за сва
годишња доба
Служио газдама
носио до њива
најтеже алатке на
окамењеним леђима
даривао им зној
и био мета
поганих речи
душа му штит била
лекар га никад
видео није
(другачије је
сиротиња искована)
Провукао живот
са женом Перком
дању је понекад
млатио ако би је
ублизу спазио
ноћу у својој блатари
уз утуљени фењер
страсно мазио
Упокојеним газдама
заборависмо име
Тозу нису ни сматрали
за човека
само у нама
браћи по судбини
та стена оста
довека
Емпатија
Често, кад наиђу неки црни дани,
постанемо мрзовољни, у лицу врани,
у мисли о тегобном животу празни,
не опажамо друге, њихове саблазни.
Пријатеље успут кад нам се јаве
само прођемо скамењене главе,
уверени у недељивост наше муке,
слепи на лек искреног стиска руке.
Је ли проклетство, магија врача,
да несрећник губав сам корача?
Још неко чуло кад би имали људи
светлост би царевала у нашој ћуди.
РАДИСАВ
Био у нас
неки Радисав
све нам куће
озидао, сам
своју није имао,
живео у земуници
са лопатом, мистријом
и тестером.
Увек касно лезао
са осмехом што ће
сутра свом животу
додати још неку
циглу или цреп.
Отишао је одавно Радисав
у покој, једино место
из кога се нико
вратио није а
кровови наших кућа
све су ближи земљи.
Нема више Радисава
да их врати у живот,
сад његову земуницу
краси павитина уплетена
у сломљену тестеру.
Чувари међе
Као икону
је чувамо.
И они, отуда.
На почетку
каменом.
Просипасмо
им мозак.
И они нама.
Дођосмо до
лука и стреле.
И они, исто.
Једни другима
срца пробијасмо.
Стигоше пушке.
И нама и њима.
Мостисмо црту
избушеним телима.
Остависмо оружје,
дограбисмо речи.
Потрошисмо их.
Онемесмо..
Међа мирује,
у нашим и њиховим
главама ништа се
померило није.
Време је да се
камену вратимо.
ЈА У ВИСОКОМ ДРУШТВУ
Не знам како се ту нађох,
дал’ ме неко угурао
или сам залутао кад сам
ишао по ноћни бурек,
тек, упадох међу људе
у мрачним оделима, кравате
ко витраж, ципеле од кристала,
са женама којима одавно
нису раширили ноге, читам
испод шминке усахла лица.
Ја без одела, босоног,
у чарапама од прашине.
Гледам, кезе порцелан
у устима једни на друге
као у зоо-врту пред нашим
прадавним прецима,
размењују неке реченице
барон Минхаузен би поцрвенео.
Послужише пиће у купастим чашама
милују ободе поткожицом прстију
ја гужвам стакло храпавим дланом,
они лизну мало, ко зарез кад
пишеш писмо, ја забацујем главу,
осушим у трену дно чаше.
Стиже и неко мезе, нежно га
стављају у уста, вилице бешумно раде
највише тридесет степени горе-доле,
мљацкам, у свињцу је тише.
Не припадају они мени
а ни ја нисам за њих,
другде сам негде никао.
Налазим некако права врата
и грабим напоље у чисту ноћ.
Second Hand
Доњи веш, мушки или
женски, сувенир са неке
параде... нисам сигуран,
свеједно, ипак узех,
далеко је од очију.
Панталоне немачке, сако
шведски- тамошњи шарлатани
увалили их својима, купци
се кући на миру огледнули
и одмах проследили нама,
одело по мојој мери!
Одлично ми стоји и шешир
пијаног Енглеза, скинуо
га жбун у Хајд-парку,
скрећем завидну пажњу.
Ципеле - ауто трајно изуо
несрећника на коловозу,
(као и код нас) и завршиле
на мојим ногама, разгажене,
уживање ићи, покој му души.
А ја? Под палицом медија,
политике, економије, испао
неподношљив римејк прве руке.
Моја жена? Извукао сам карту
из шпила, тешим себе да је само
двапут подељен, више ме
брину моја дечица, рекао бих
да су друга рука, не нисам
умислио, шушка се нешто
о томе, а која сте ви
по реду.. морам да прекинем,
видим женску руку са
кесом над контејнером.
У њој је јучерашњи хлеб!
Хмељ на хумци
У свакој рупи испуњеној
катраном,кафанским столовима
и људима који су играли живот
ти и ја смо били власници
сваке кригле и боце пива.
Бесконачно смо седели,
водили разговоре који
се никад не памте,у поноћ
бесконачност селили у нашу собу,
делић зграде који не прокишњава.
И водили љубав.Или је љубав
водила нас?Нисмо приметили
кад су нас боце,кригле и гајбе
укњижиле као своје власништво.
Наставили смо са наливањем а тв
нас је гледао заблуделе.
Вођење љубави је постало
непотребно:фуцк yоу њитх
тхис цоцк кад мораш да га
гураш рукама испалацала си
дебелим језиком из обзира да ме
не осрамотиш, то на српском
убитачно звучи, док сам покушавао
да учиним несто са мојом
некад чврстом мушкошћу.
Текло је само пиво, шум
разговора је напустио собу.
Устајали смо само да уринирамо
и по стотину пута понављали
исту и једину дневну радњу.
Данима смо седели немо а
онда у прашњавим стакластим
очима угледали да мремо.
Пузили смо, ти си била бржа,
много бржа.На твојој хумци
уздигнутој из општинске касе
одавно је никао хмељ.
Немам ноге да одем и залијем га.
А и стид ме је да то учиним
овим силиконским катетером.
Моје кратке панталоне
Разбукти се у мени
ломача осећања па
тек гасне и тиња
кад живот постане
удељена милостиња.
Не могу да побегнем
од поплаве присећања
шта све радих и ко сам био,
изливам на ломачу
све што сам, као
на такмичењу
одиграо, испевао и попио,
све страсти што сам
од заљубљених жена
надобудан крао
и неискрено плодове
пролазне среће брао.
Коцкао сам се са свим
што сам имао а
нисам добио ништа,
премије моје несуђене
распалише другима огњишта.
И још ћу се играти ватром
под овом лажљивом шатром,
а у славу мене грешног
никако звона да звоне,
само тражим натраг
моје кратке панталоне.
Коб
Посвећујем супрузи Миланки
која је девет година у инвалидским колицима.
Желели смо да летимо
на Рувензори, Патагонију,
Черапунџи и поларни круг,
на север, исток, запад и југ,
коб ти одузе крила, подло
време машту нам брише,
о да ли ћемо опет летети,
далеко ли су монсунске кише?
Нема коментара:
Постави коментар