 |
| Горан Радичевић |
Био је то диван сан
глава на мом рамену и пољубац жедних усана,
коса мека као лан,
дрхтаји жудње и остварења у нама.
Да био је прекрасан
а онда буђење са срцем у ранама.
Пробуђеном рекла си Амин
и раздвојила једну душу на двије,
нема те нигдје, нестала си ми сасвим...
Где си однијела део душе, где је кријеш.
Стојим пред паклом, располућен на пола
и још те волим, онако јако, до бола.
2.
У тами ноћи
шушкају уплашени јежеви
и свуд падају
латице и лишће,
ти знаш
или не знаш
твој сам давалац љубави
а пјесма је само
нијансирана верзија
оног што будан,
човјек а не пјесник,
говорим.
3.
Чуј...
Нијесам охол због моћи
да све кажем стихом,
нити љут
због твојих ситних превара,
због лијепог тренутка
опраштам све...
Чуј...
Говоре ми свашта,
себе добро знам, а и њих.
Сви они говоре једнако
а нико истину.
4.
Зиме су кишне и вјетровите,
муњом и громом говоре.
Твоју сјенку у ноћи
око другог смртника
не може да види.
Видим ја, како
кад се бијес природе смири,
вратиш се тихом небу.
Китиш се звијездама
као некад јоргованом.
5.
Кости ми расуте
трава обраста
и упија земља
без пјесме
остајем гладан
као без хлеба
кад наиђеш
оживеће коси
обући ће се
у месо и кожу
и запјеваће усне:
О олуји.
О мору.
О жени...
6.
Одавно те тражим
не постојиш
у кући родној
нема те
само у стиховима мојим
читам те.
7.
Угашене у мени твоје очи
постала си само
лијепа лутка од порцулана
играчка помамљеног памћења,
у ноћима
кад се у мени настани сан
као у кућицу од марципана.
На том тамном мјесту
гдје постојиш
на бијелом лицу као контраст тами
сијају
твоје порцуланске очи
и ружичасти снови
сањају се сами.
8.
Лежао сам на трави
покривен звијездама
и удисао ваздух
што на земљу мирише
газила си плочник
оштрим штиклама
јаукао камен
под твојим ногама
само се не сјећам
чија је била трава
и јеси ли долазила
или одлазила.
9.
Име ће ти исцветати
плавим цвијетом водопије
кад сумње нестане,
црне слутње се не обистине,
испунићеш цветовима
и недостижне просторе,
постаће жудњом
која буди из сна.
Остаћу твој и кад посрћем на ивици
и кад ме не буде...
Пјесмом ћу новом
сломити старе строфе,
описати сваку љубав
која се десила.
Са стиховима
нестаће и тајне
о имену жене
из сваке задње пјесме.
10.
Кораком твојим одјекују зидови...
Пепео угашене ватре
хлади се
са удаљавањем одјека
од мојих врата
кад скроз утихне
питам се
да ли си стварно долазила
или ме походио сан.
Зидови више не одјекују корацима...
11.
Рођен сам
са дахом вјетра
из мреже паука
усправан
као сламка
изнад камења.
Мрежа поцијепана,
вјетар стао,
сламка сломљена...
Умро сам.
12.
Звијери се скупљају у чопоре
да ме отјерају у заборав,
са вјетром
кроз пусте просторе
гдје нема напретка...
Живот се стапа са умирањем
све истине постају птица
која лети високо
изнад свих постојања
у свим вјековима.
13.
Гледам у бистру дубину
која свијетли
свим искрама заљубљених очију,
сваким благим погледом
од почетка живота
до удаљених сунаца.
14.
Цвијет самоће
на ливади процветао
кад сам тек учио
да те волим.
Нијесам сломио срце,
не, сломио сам свијет у њему.
Можда ти изгледа
једноставан разлог зашто ме стеже у грлу
али није...
Сломио сам и један цвијет.
Отпилио сам себе са граном
на којој сам сједио
чекањем заражен.
Сад чекам само тренутак
кад ћу пасти на ливаду
на којој самоћа цвета.
15.
Када доживим старост
и душа оде из тијела
Ти да ми склопиш очи
насмејана као утјеха.
Да последње што виде
буде тај увијек чедан осмијех.
До тада наш сан
да заједно сањамо
на зеленим пољима,
на пјешчаним жалима,
свуда испод плавог свода.
До тада да ми очи
увијек пуне буду
твог њежног осмјеха.
16.
Ни у загрљају те
не бих волио јаче него сад
кад си толико далеко
да те очи не виде,
да те уши не чују,
не бих срећнији био
ни да живим у твојој соби.
Она си једна вољена
за вијек вјекова.
17.
Осјећај тај био ми нов
старе љубави чуо сам зов
некад је била мени све
и плаво небо и чврсти кров
склониште од страха
срцу дубок ров
гдје сам склањао наду и сне
и њежност и страст и изазов
А сад је чујем...
Звучни времеплов
18.
Осмијех широк и топао,
у зеницама зрцали радост,
понеки траг патње на лицу се види
али га још скрива младост,
Пред тобом капу скидам
јер постала си жена,
која заслужује пажњу и њежност
и да је вољена.
Питам се шта би, да је било
но шта сад да се ради,
остала си лијепа, Бога ми јеси
ко кад смо били млади.
19.
Све је пјесма
свака стаза у бријег урезана и сваки путоказ,
сваки вир сваке ријеке и сви таласи свих океана,
планински превој, у красу урезан пролаз,
и она што се чује са дјевојачких усана.
Поља макова пуна су стихова,
наоштрена сјекира џелата другачије пјева,
пјесма је кликтање бијелих галебова
и она њежна,блиједа свјетлост Мјесечева.
Пјесма је и љепота жене бремените
и вијорење гриве у пуном трку вранца,
пјесма су и леденице што зими стрехе ките
раздраганост младића и тиха мудрост старца.
Пјесма је и кад грми и кад небо сијева
пјесма је и љубав...То је кад живот пјева.
20.
Прстеновах те у срцу...
Врт пун хризантема
чекао нас
и клупа уз ограду.
Ослобођени пољупци,
натечене усне
од жеље,
од неугашене ватре.
Чувао сам те
од вука у себи,
од страсти,
чувао за посебан дан.
Кад ћемо
прстеном венчани
бити младенаца пар.
21.
Од ништа до неба
уздигнут
твојим ријечима
или погледом
или...
Можда само
својом набујалом маштом
претварам жеље
у твоје ријечи
и погледе,
да бих имао
крила да полетим
да бих имао
изнад себе небо.
22.
Тог дана кад си отишла
нијеси ме ранила већ оплеменила,
научио сам шта је љубав
и тек тад почео да те стварно волим.
Љубав је испунила празнину
и свако мјесто у мени
било је твоје,
не знаш
али кад си отишла
донијела си љубав
да ми траје док могу да осјећам.
Пуно је трагова
од моје пећине
сваки је по један губитак
једино твоје стопе
љубављу миришу,
једина си и после одласка
остала.
То неће да изблиједи,
неће да се охлади
јер дубоко негдје у мени
сваког се јутра
обнавља.
Кад безвременост узме своје
као коначни дан,
изнад мале хумке у селу
процветаће дивља ружа
испреплетених младица
као наше
у љубави душе
заувјек.
23.
У пјесмама ми
ако склада има
памтиће ме тротоари
освојиће градове
и срца људи,
не марим
хоће ли мене памтити
док стихове
моје изговарају
24.
Кад сам те срео дао сам ти све
и урлик звијери и њежност меког длана,
тугу и срећу, наду и сне,
пољупце, ријечи и миловања,
у вријеме кад неумитно венем
нашла си овај једини пут до мене.
Сви су одустали али ти нијеси,
дошла си да ми покажеш сан,
да будеш уз мене оно што јеси
и моја тама и бијели дан,
да ми покажеш звијезде изгубљене
да ми буде лакше док полако венем.
25.
Гле старац ме гледа из огледала сваког јутра.
У очима му страст, на нози оков од гроба.
Старац који толико глуми младића да себе заборавља.
Инсомнија. Она најгора, љубавна.
Осмијех површности изнад таме лажи.
Заслепљујући дан увучен кроз ребра ролетне. Дим од цигарета исјечен на слојеве.
Уз звук типкања по тастатури, старац се игра пјесника.
И љубавника...
Та игра га мами у лудило као што, наизглед мирна, ријека намами у вирове.
Али тек је у плићаку и тек га обизима идеја о пливању матицом.
Дан тешких облака и олуја, дан таме.
Нездраве магле у ослабљеном мозгу личе на страст.
Сан да може угасити патњу жене која би да буде вољена.
Сан да у њему још има снаге за праву љубав.
А сам више није ни врисак ни крик.
Тихи хропац и јаук на рубу безнађа.
Тамни дан се претвара у мрак.
Старац и Смрт...
26.
Не желим више никад да умрем,
једна је смрт једном човјеку по мјери
и не желим да ме још једном гане пјесма
"а и ти ме изневјери",
бићу прољеће и цвијет самом себи
у врту гдје туге нема, гдје јуче не постоји,
нијесам нарцис,само ето не бих
да ми бол црнилом кораке обоји...
Гријех је тугом скрнавити сјећање
зато ова пјесма ником не каже збогом,
моје волим те, то је обећање
да ћу и без тебе живјети са тобом,
само, био сам мртав и не желим више
у то ништавило да се вратим опет,
рука ће стихове да пише
а очи...Да прате твоје стопе.
27.
Да сам пожелио само тијело
трајало би колико и пожуда,
колико и пјена
таласа
од обале одбијеног,
не, хтједох и љубав и душу
да узмем и да дам
зато сад поклањам
сате самоћи.
Ријеку сам
сјекао мачем оштрим
и протицала је вода
преко потопљених лађа
и жртвованих прстенова.
Да сам пожелио само тијело
узео бих га уз шкргут
само тад и нестало би
у пјени
пожудних морских таласа.
28.
Кад љубавник
заборави на пјесника
бићу савршен.
Жив или мртав
тражи се
писаће испод слике.
Само свици ће
знати тајну
где је човјек
који је ријечима
себи
створио жену.
29.
Све су нам истине лажима речене,
нема више сумњи све је данас јасно,
туђем гријеху за рођење дужни
откуд нам идеја ми невини да смо.
Међу нама понор, моста нигдје нема
како да ти дођем да не буде касно,
лагали су тебе, лагали и мене,
скоро да не знамо ни ко смо, ни шта смо.
Проклело ме небо, проклело ме море,
куну ме и пјесме што скупа читасмо,
једино ти ме никад нећеш клети
јер си једноставно једно срце красно.
30.
Нијесам ни млад ни стар
само твој
јер ти знаш да припитомиш вука
и да наместиш сломљену кост,
довабиш птице на длан.
Нијесам млад јер волим те цијелу вјечност,
нијесам стар јер вјечност траје од јуче,
само сам твој јер не могу вољети другу,
ти знаш да сам припитомљени вук,
ти знаш излијечила си ми сломљено срце,
ти знаш долетио сам ти на длан.
Нијесам ни мрак ни дан
само твој,
јер ти знаш да устанеш прије зоре
и да убереш тек процветали јоргован,
на њега да миришеш.
Нијесам мрак јер у мени си сјај,
нијесам дан јер сањам диван сан,
само сам твој за другу љубав не знам,
ти знаш да сам ти уранак,
у твојим рукама јоргован,
на твоју душу миришем.
31.
Једна је птица жељела небу али јој спутана крила,
једна је жена љубав хтјела али није спремна била,
једном човјеку у једном дану дата и отета нада,
један ће сан остати сан, стварност никада.
Посадих цвијет љубави њежне у перивоју твом
сада му други латице кида руком тешком и злом,
можеш ли мила без мене тамо бити икада срећна
а обоје то добро знамо, наша је љубав вјечна.
Остани лијепа ружице златна и кад те други бере,
једном ћеш и мени цветати њежна, мораш имати вјере,
за мој си ревер клицом клијала, да прозор красиш мени,
тај што се сада са тобом кити тај не зна да те цјени.
32-
На њиви мојих снова усправљала си класје,
венчала надом од злата баш кад тонуо сам,
и кад помислих у твојој љубави спас је
схватих да ћу сам да се пробудим, злосан.
Неће ме звона свадбена, прије са неба гром
кад ме сахране удариће ми у гроб,
остаће шака пепела на мјесту том
ни леш ни покојник...Ни љубавник ни роб.
Рођен сам за живот самца и пустињака,
пјевам и волим, невољен и неопјеван,
јавићу ти се пјесмом из тамног облака
кад грмим громом, кад муњом сијевам.
33.
Да сам бар остао вјечито заробљен у оном времену
у којем сам те имао па немао,
кад сам те тражио по зеленим ливадама
и на прашњавим сокацима,
да си се звала Клара или Лара лакше бих преболио растанак,
не бих те носио у себи на своја путовања
од Гибалтара до Беринговог мора,
да си била плавуша лакше бих сањао раскошне црнке
у јефтиним хотелским собама
и не бих жалио што те сањам, што те волим у свакој од њих.
Да бар нијесам поломио један прстен од злата у бијесу
имао бих успомену са патином од твоје пути,
осјећао бих на њему и изгубљени мирис тијела,
ко зна...Можда би се прије, на вријеме вратила,
да не волим само крпице од поцијепаног сјећања,
да не љубим утвару са твојим ликом на позадини мрака,
Сад кад ми се враћаш временом прегаженом,
како да са тобом вратим и пољске цветове јарких боја
и ону исту кишу која нас је насмијане јурила,
како да вратим свету љубав коју сам даривао
сад кад ми се враћаш можеш ли ми донијети
и снагу оне младости која те је вољела.
34.
Здраво Бездану таме
од дана рођења у тебе падам
константан је тај пад
Негдје сам постао
свјестан себе и живота
видио плаво небо
После сам упознао снове
и таму ноћи
закићену звијездама
Дошла је и Љубав
у свим својим
слатко-горким облицима
Упознао сам и бол
Сад знам да је све
само дуги пад
у савршенство Таме.
35.
Моја је реалност лебдење над сопственом сенком
твоја да све истине скријеш иза велова,
ноћу кад мјесечина обасја собу и раздвојене кревете
питам се гдје су нестале душе некад спојене.
Живот је одржавање илузије да још постојимо
чак и сад кад је наде нестало и жеља се изгубила,
мој кревет је постао брод угашене љубави
твој кревет је симбол моје изгубљене страсти.
Сваког јутра се будимо идентични онима од синоћ
ја лебдећи над сенком себе, ти иза својих велова.
36.
Дубину те љубави скривам површним осмијехом
који није више од пуке мимике,
ипак га неће сасвим испрати киша са лица.
Скривам је и димом чобанских ватри
свих ватри икад запаљених,
ипак га неће сасвим одувати ветрови,
остаће ми довољно времена
да испливам или потонем до дна.
Ако испливам морам тражити нове дубине,
потонем ли, можда пронађем извор
да утолим ову несносну жеђ.
Кад се открије све на блиједој мјесечини
хоћу ли постати ветар који облаке тјера,
хоћу ли постати облак препун кишних капи,
хоћеш ли постати тугом кише која пада
или ћеш једноставно отећи потоком планинским.
За дубоке воде ове ријеке
ушће не постоји,
претворен у барку могу само да чекам.
Можда дођеш кроз трску
жедна као и ја...
37.
Сваке године
црвеним лишћем стазе поред потока горског
враћам по једно сјећање,
ријечи злочинци
убијају љепоту кајања,
сваке године
ново доживљеног све је мање
и све је већа
хрпа сјећања.
У мени вријеме блудничи
и не да да будем старац,
душа не слуша
гласове слабог тијела,
трајем некако угланцан
ко бакрени петопарац,
изнутра говори младић
споља коса бијела.
38.
Направила си нови прозор на зиду
да кроз њега вириш у моју собу,
ту је све исто као и прије
разбацане ствари, стол и столице двије
и још једна иза ако наиђе гост.
Знаш све о мени видјела си голотињу
и све празнине у собама свим,
знаш да до касно пишем
о љубави
коју не тражим...Да је доживим.
Ипак још тражиш као да нешто кријем
не схваташ како то да соба празна је,
направи прозор и на мојој души
па ћеш видјети и чути
врисак празнине.
39.
На снијегу се види све
и пламен и угарак
и стопе које одлазе
На блиједом лицу
читам разочарање
узалуд усне не говоре
Вришти ти под кожом недоживљени оргазам
у судару двије страсти моја нестала је
Не може се ћутањем
сакрити празнина
и неиспуњење
Може се отићи
да бол мања је...
40.
Чедност хридина испрало је море
плимама и осекама,
док не клекнем пред вјечним
носићу те невину у срцу
иако у сумраку
дрхтај неба може оборити птицу
и тебе моје пјесме
јер у њима видиш само тугу.
Не жалим потонулу ми лађу,
тебе жалим јер за њом сузе рониш,
нећу ти душу препустити плимама
јер немаш постојаност хридина...
Пружићу руку да ти покупи
те бисере са лица
или би радије да их скупљам
меким баршуном пољупца.
Ти знаш вољети осмијехом
као ја пјесмама,
на неким сјећањима
не хвата се прашина,
твој сам морски љубавник
љубим запјењеним таласима
и твој сам небески драги
што плови на облацима.
Не гледај ружу као да је увела
јер процветаће опет у погледима.
41.
Све ће проћи
а ти ћеш остати мој златни прстен
добротом Срца и магијом Душе искован
у ковачници гдје је љубав кујунџија.
Све ће проћи...
Остаћеш надом, остаћеш осмјехом у мени,
извором бистре воде за моју жеђ.
И кад пишем пјесму туге срећан сам
постоји неко за ким туговати вриједи...
Нијесу то пјесме туге већ љубави
и нијесу то сузе на лицу
већ буђење њежности у срцу.
Не читај моје пјесме као колоне слова,
у њих уђи као што улазиш у собу,
кад прегледаш сваки од скривених углова
суштину ћеш наћи изложену на столу.
Сваком пјесмом о љубави пјевам,
свака од њих о срећи пјева.
Све ће проћи и све ће се вратити
са ластама на прољеће, на неко прољеће,
са првим пупољцима на младим гранама
и ти ћеш доћи јер нијеси ни одлазила,
ти ћеш остати јер одувијек си ту.
Дјевојка у џинсу, дама у вечерњој хаљини
чила старица живог погледа,
лепршаћеш мојим предворјем
и шетати вртовима.
Изненадиће ме опет твој осмијех
кад се окупа у мојим зеницама.
42.
Затворила је очи изнад мене да ме не види
иза склопљених капака окончала ми постојање,
спустила је ролетне и замрачила у себи моје мјесто
да ме се не би са јутром ни случајно сјетила
био би то лош дан проведен са мојим ликом
грижа савјести би јој ружне ријечи говорила.
Направио сам у себи музеј од успомена на њу
сваки дан са по једне скинем прашину,
од некуд њене ме очи прате и гледају
из скривених углова њене ми усне шапућу,
њен мирис је у том музеју ваздух који удишем
моја рука њеним словима име јој пише.
43.
Реци јој сејо да не патим,да сам добро,о добро,
да не дижем руке ка небу у покушају да дохватим успомене,
мртвац у трошној кући, равнодушан што пада кров,
реци јој да је замрла свака туга са замрлим срцем у замрлој души,
да не чујем ни јаук ни дозивање ни грмљавину,
да не гледам ни сузе ни кише ни муње,
добро сам колико један умрли то може бити кад све преболи,
и кад покрије блиједо лице црвенилом иловаче.
Реци јој и да не питам више за њу ни за сан ни за дан,
да сам постао јуродиви ветар што повија степске траве,
кажи да сам спавач који мирно спава без страха од буђења или сна,
да ме не боли што је отишла као што ме не боли никаква друга бол,
све сам туге стопио у једну и даровао је мрком камену
на којем ће ми неко једном уклесати име
а испод тога кратко: Писао је поезију ...
44.
Листови грана зелених плешу под капима кише
тамно сиви облак просипа сузе неба,
од поклоњених звијезди тражио сам да тише
свирају музику одласка на клавиру од сребра...
Пловиш низ ријеку бивших љубави и нада
вољена још увијек свом снагом што љубав има,
у чамцу отпорном на силу брзака и водопада
пловиш...Као да летиш будућем, на крилима.
Пропала још једна прилика да те задржим заувијек,
не хвата се вјетар мрежом од паучине,
мени је остала поезија туге као лијек
а теби...Сви плимни таласи и ведрине.
45.
Од твојих очију румен мир налазим у сумраку
У којем се наше страсти нити виде нити осјећају
У којем је свака кула ћеле кула а све птице грабљивице
Гдје су сви жедни преко вода преведени
и крв је пуна тишине...
Страст је у нама кршила све табуе
Носила нас својом матицом разнобојне
Били смо и свитање и смирај, често дрхтају дрхтај
После смо заточили себе
у челичну тврђаву презасићености.
Твојој је коси суђена туђа рука у тој другој младости
Твојим очима облак на другом небу
Рука је испустила руку
Срце је срцу постало сивом ћелијом
Гласови су утихнули
А очи...
Од твојих румен утјеху налазим у сумраку.
46.
Не знаш а сазнаћеш
како после ријечи зна да боли тишина
и тражићеш тај звук
нечијег изгубљеног гласа
у сјећањима,
не знаш а сазнаћеш
како су горке туђе усне
умјесто вољених
и како пољубац постане угриз
за срце.
Дуго већ си жеђ
и извор пресушени,
хоризонт празан очима које чекају,
дуго већ
живим за танку наду
да можда знаш ипак
моју адресу.
Крај живота је
и живим још само
за један поглед
тих очију од бадема.
47.
Пробудио сам се
онај врт сна нестао из очију
и клупа за двоје
испод јоргована.
Дошао је дан тихе смрти
кад не могу сном
да ти призовем лик,
клупа за двоје је
постала клупа за мучење.
Овај дан је ноћ без сна,
без твог лика,
овај дан је бездан.
Ћутим
и својим нијемим постојањем
у овом бијелом небу
чекам ријеч живота.
И ти ћутиш,
за тебе сам само траг
у избрисаном сјећању.
48.
Гласови из таме говоре
Пази се
Закључан у лобањи урла сјеверни ветар
Обучен сам у кошуљу са рукавима
везаним иза леђа
Руке из зидова нуде црвену ружу
Морам мијењати дан за неки други
Овај данас је психоделична виртуелност
Опет ми на столу вриште дланови
жељни твог бијелог грла
Опет си превише далеко за пољубац
Мисли се спотичу о успомене
у сјећању пуном тебе,
Гледам у предвечерје како грлиш
бијеле брезе
Руке ширим кроз сан у којем измичеш.
Не знајући шта говориш рекла си све
Или бар довољно да
у лобањи заурла сјеверни ветар
Не можеш јутрос поправити покварено синоћ
Не можеш из руку зида ружу отети
Из неба љубави побјегла је плава птица
обучена у моју луђачку кошуљу
49.
Желиш да склопим очи сваком сну
у којем нас видим,
да ми тама ноћи постане безбојна,
да са ветром прођем,
да ветар постанем
и да се ветром
по камењу проспем
без суза.
Желиш да на стрњишту снова
остане пепелиште,
да равнодушним ријечима
угасим страст,
желиш да топли длан
ни у сну твој не иште,
да не тражим твоју руку
док ме буди дан.
Знаш ли?...Тражиш да нестанем.
50.
Ждребица
Живјети
значило је пратити траг копита
научити препознати рзање
и силуету на позадини зоре.
Галопирати на плимама крви
и бити осека касом
до долине међу брдима.
Преко свих стрништа
и тулаја
без стида од урођене голотиње
до пастува изабраног.
Живјети
значило је пустити гриву
да вијори на вјетру.
51.
Отишла си јер си изабрала да одеш
у нечије топло крило да му направиш дом,
оставила ми поноре мрака који су се претворили у шуме.
Газио сам по кршима, газио по облацима да заборавим
и нијесам могао,
толико си дубоко заронила у мене прије одласка
да те је видјело и срце.
Изабрала си да ме оставиш пред гладном тамом
и да нахраниш безнађем све дубоке очаје,
издубљеног патњама и шупљег си ме оставила
да чупам крајичке снова попуњавајући празнину.
Изабрала си да одеш...
Нијесам имао избора, наставио сам да те волим
и да у свакој другој тражим твоје изгубљене осмијехе,
Да твојим ликом обучем све оне дјевојке и жене
које су ми у неком тренутку припале,
нијесам имао избора био сам неискрен са њима,
како им признати да су за мене ти.
Вратила си се јер си изабрала да се вратиш
у последњем тренутку кад сам престао да тражим,
нијесам могао другачије осим љубављу дочекати,
понуђену наду чврсто загрлити
и вољети као што сам свих ових година.
А ти си...
Ти си данас опет изабрала да одеш.
52.
Срећом те зовем, ноћ је љетња тиха,
Мјесец је стидљиво промолио лице,
он иза облака,а ти иза стиха.
Срећан сам, волим и жив се осјећам
све док за мене сијају из ноћи
двије звјезде мале...Твоје дивне очи.
И ти буди срећна и ти љубав имаш,
кротка и смирена, стуб маленог дома,
који га штити од ватри и грома.
53.
Не знам ја више које је доба
година,дан, сат ни минута,
чија је кућа, чија је соба
у коју уђох уморан од пута.
Ни ко ми постељу меку спрема
за чијим столом једем вечеру,
ни зашто тебе крај мене нема,
спремаш ли опет неку неверу.
Чије ме око њежно гледа
и зашто ми твоје тама крије,
једна ће жена да ми се преда
узалуд, она као ти није...
54.
Понекад кад уђем у овај стан самоће
гдје у ћошковима очаји изједају туге
питам се шта је то срцу па живјети хоће,
кад смо ми усамљени од зле судбине слуге.
Иза ових врата чућеш врисак тишине
ако прислониш уво на ту храпаву даску,
кад изађем напоље прави сам примјер таштине
или самосвијести...Кад коју носим маску.
55.
Јавићу се понекад рекла је
и питам се
је ли то понекад данас или за два дана или за пет дана,
је ли понекад ове недеље,за двије недеље,за три недеље
или је можда овог мјесеца,за два мјесеце за десет мјесеци,
ипак мислим да то понекад не значи ове године или за десет година
то понекад је никад а никад значи ни тад
кад и на самрти будем мислио на њу.
Јавићу се понекад, само ти буди без бриге...
Ударај главом о зид!!!
56.
Заустављене,
па забетониране
мисли
вапај жеље
у ропству
снови
кловнови јаве
ја
папирна марионета
на концу
осуђен да висим
изнад
твог прозора.
Блиједи оригами
на стаклу
једини смисао
њихање
на ветру.
57.
Утјеха у хропцу
Смрт је све блискија
са сатима дневним
Ноћ ми бајку прича сном заборављеним
Голуб је плен копцу
пресказањем неким тек избјегне судбу
Понекад се нађем под прозором њеним
Или у соби
ко сјена у углу.
Утјеха у сну
Клатно старог сата
Амплитуда кратка и откуцај снажан
Сјећању сам у дну
скривен
Нико важан
Само лик с комада
пуклог огледала
Још траје опело
умрлој утјехи
58.
Претрчах године да нађем љепоту
у магли живота гдје се дуга крије,
требало је дуго да истину схватим
да у тој љепоти ништа срећно није...
Да живим природно мени није дато
мој живот је само један бијели облак,
годинама тражим нешто непознато,
ходам и осјећам све краћи ми корак.
Моја љубав неће прећи на другога
нити љутња моја када сам бијесан
питам се шта имам од житка овога
када ни сам себи довољан нијесам.
59.
Тиха ноћ тамним очима ме гледа
желећи да допре до скривених тајни,
залуд ти је ноћи, у срцу од леда
не скрива ништа овај сневач вајни.
Тамјана се мирис над постељом шири
свјећа запаљена крај узглавља гори,
ту сваки немир мора да се смири
и свака тајна да се преда зори.
Горе на плафону полако блиједе
звијезде што су тами поклоњене,
дошло је вријеме да се рачун сведе
зато бјежи ноћи...Не гледај у мене.
Кад дође вријеме дочекаћу зору
очима плавим са искром живота,
пребродићу ову страшну ноћну мору
јер још ми треба љубав и љепота.
60.
Сунце је залазило кад си одлазила из мог живота,
црвени зраци су горели на облацима, твој задњи пољубац на мојим уснама,
кад је спуштена завеса од мрака и иза ње скривена љепота
знао сам...Отишла си од мене јер мораш, но бићеш и ти сама.
Грч бола поубијао је све пробуђене лептириће страсти,
после тог заласка свако ће ми јутро сванути наопако,
не свирај музико,ниједна нота неће ме од туге спасти,
губио сам и до сада али никада овако.
Вече је мирисало на пелин, олеандре и ловор,
вуци су од туге завијали високо у горама,
хтједох међу њих, да у пјесми туге подржим чопор,
у лудилу да постанем вук...Да се парим с вучицама.
Данас у срцу горе зелени пламенови јада,
гасе их капи послате од милостивог Бога кише,
није ми битно да ли ћу да пјевам или страдам
сад када знам да те нећу видјети...Никад више.
61.
Моје је прољеће претворено у зиму
кад сам остао без њеног њедра гдје руке гријах,
и под љетњим сунцем сада грозмицом дрхтим...
Чини се никад се неће угријати прсти.
Узалуд ватре пламен кад изнутра је студен
кад се ледом створио овај мог срца грумен.
Отишла си и зачарала ме магијом мраза,
на свим уснама што љубим да буде хладно иње,
да нема топлине ока и руменог образа,
да без њежности живим у свијету зиме..
А ни теби не требам...Остаћу леденица
што виси са твоје стрехе и капа сузе без лица,
62.
Сва су пролећа и љета иза нас остала
септембарски вјетар већ најављује јесен
остарах превише млад, жеђ ми на уснама
и дубока жеђ у души...Тобом разнесен
скупљам комадиће да поново ускрснем.
Није магија у стиху, магија је овај дан
у којем се рађам опет да бих волио,
загрлићу ноћ и неки нови сан
онако како тебе нијесам загрлио.
Свели лист ће да убрза ново рађање
на рубу свемира кад опет зора сване,
знаш...Пренадао сам те узалудно надање.
Превише млад остарах мој рођендане.
Јесен ми даје дух има у њему и зиме,
жарко вољети нећу, недостаје немир,
јесењи склад некако иде уз риме.
Родићу се у пјесми...Да пјева свемир.
63.
Многе сате дивље
спутала је за час
ноћ најцрње таме...
Човјеку лик сличан
борио се кратко
против тихе силе,
није било среће
да цветају за нас
руже и цикламе.
Љубави невичан
пустио сам тами
да од мене скрије
очи твоје миле.
64.
Рондо слијепца
Слијепим оком већ не видим зору
ни одбљесак румен на прозору,
свијет мој је свијет црне таме
сјај и боја не постоје за ме,
ни таласе не видим на мору
хук им слушам док обалу ору.
Не сија ми Сунце на обзору
нит у јесен гледам златну гору,
не гледам ни у мог огњишта пламе
слијепим оком...
Живим живот у тамном понору,
од свих судби подносим најгору,
жеље разне навиру и маме,
сви ми нуде за плакање раме.
зар да плачем мој тужни укору
слијепим оком...
65.
Љубави нема, погледи шкрти,
осмјех постао досаде грч,
препунио се чежњом мој врч
пут према њој кроз смет се прти,
о, поведи ме са собом смрти...
Застор на зору навукла туга,
нити потребан, нити сам вољен,
сједим са сјенком, болом огољен,
па чак и сјенка сад ми се руга,
о, ноћи црна ко вјечност дуга...
Престадох узалуд да се борим
за своју љубав, за срећу милу,
љубав никада неће на силу
кад од ње само ја луди горим,
о дођи смрти да се одморим...
66.
мртва си
у мени
таквом те видим
без предзнака
одједном
умрла си
каква је будућност
наша
два леша
јер и ја
у теби
мртав сам.
67.
изједа ме болест мрка
из камена без имена
сасушене у прах кости
црна болест без милости
пред очима таме знамен
болни оба ја и камен
везани у сваком добу
он на гробу ја у гробу
68.
Ни ријеч, ни рима, ни пјесма
не могу ту рећи
дубину туге,
као што ни дуга
није мера за небо...
Једино да чујеш
рањеног срца крик
знала би
колико дубоко си
зарила у њега бол...
Не тече крв
стихови теку
из рана,
црвено обојен
рођен је вапај...
Нијеме су усне
говору
нема мјеста,
чека ме
зачарани круг...
У њему
жена човјеку је
сјенци сјенка,
тијела су
у болу изгубљена.
69.
Разбијам огледало
нека бар мој одраз
не буде сам.
У комадићима
иза умноженог мене
умножено небо.
Разбићу и сан
нека уз сваки мој одраз
буде и одраз тебе.
70.
Сваку своју ноћ
у самоћи собе празних зидова
и сваку своју визију самачке будућности
у тишини одболујем.
Тако већ годинама дугог чекања
доведен до изнемоглости и пуцања.
Испуњен љубављу, болом, твојим ликом
чувам у сјећању олако дата обећања
које нијесу говорила о одласку.
Навикнут да бол кријем
кад већ не могу од бола да се скријем.
Опет је септембар и опет киша ромори.
Чују се журни кораци, увијек туђи, никад твоји.
Неко са неким разговара, мени нико да проговори...
Уклет сам. Неко ме презире, неко се ћутања плаши
нико ме не види у правој боји.
Како би кад ни сам себе не видим...
Отварам прозоре,напољу је мрак.
Ова соба је гробница таваница је ливада
по којој ходају живи људи. Ходају и разговарају...
Испод њих сам, ћутим како и доликује у гробу.
После се борим са сновима целе ноћи.
Сваки сан о теби је још један убод у срце...
Буђење ме убија.
71.
Болест је моја опијеност стиховима које ти пишем
као да мазим баршун коже заостао иза тебе,
лудило се зове та болест и нема лијека
јер свуд по тијелу расута си ми попут ситне сачме.
Трче стихови по папиру, бесане ноћи претварају се
у километре слова о љубави.
Четврт вијека их посвећујем теби,
толико се дуго борим са змајевима таме у себи.
Четврт вијека живи мртвац пали свијећу крај узглавља
за случај ако у сну испусти душу...
Из једног миленијума прешао сам у други са тобом у себи,
сад сам миленијум старији...
А ти цветаш...
Понекад видим твоју стабљику,ређе зелену лиску
али никад цвијет.
Док цветаш ходаш мојим корацима
по свим тротоарима бијелог свијета.Сви су твоји.
Уз твој лик сам полудио и сад јуродив скитам кроз стихове
од једног слова до другог.
Од тебе сам створио личну фатаморгану
и гледам је сваког дана у пустари самоће.
Болест је ова само жеља да вратим неповративо.
Болест је моја лудило...
Живим у улици брестова.
72.
Рекла си да ме волиш и рекла си збогом...
Толико о животу. О срећи толико. О звијездама...
Не бих о болу ни толико, то све претвори у патетику.
Ходам по трњу ријечи,
ходам по комадићима сломљеног срца,
ходам по неугашеном угљевљу.
Ходам од тебе ка теби
иако знам да је збогом збогом.
Знао сам ко ми одлази, знала си кога остављаш,
откуд онда оволике крхотине под ногама
и раскрвављени табани крвавог срца.
Крваво ти Сунце...
Како си тако брзо угасила ватру у себи,
чиме си отровала лептириће. Боље да не сазнам
како се може рећи волим и збогом у истој реченици.
73.
Била си угар спреман за орање
узалуд...
Утабали су те атови туђе страсти,
заорао туђи плуг, засејало туђе семе
и никло туђе жито...
Прекрасни класови.
Била си плодна, о њиво.
А ја...
Узео њиву у аренду
да имам и свој клас.
Остао ми у сећању угар
и вечита жал за њим.
Данас ретко заорем бразду у стрњишту,
јалову бразду за неплодно семе.
Атови моје страсти не табају угар,
никад и нису...
Да сам бар једном заорао бразду у мом угару
и засејао семе,
сад бих могао да сањам како клија,
како расте диван клас.
Том класу бих дао име...
Звао би се Јован.
74.
На прозору ока гори уплакани сан,
слика без рама затвара ток сјећања,
познајеш ли тај без јутра бијели дан,
познајеш ли гријех црн и без кајања.
Коме треба усамљена звијезда у тами,
Можда је путоказ а можда и сам пут,
један сан је створен за чин у драми,
један је пламен као свијећа...Злослут.
Једна суза се котрља низ огледало лица
кад се схвати да је губитак неповрат,
из сна је некуд одлепршала птица
што била ми је близу...На рукохват.
75.
Коме да пишем?
Моја сребрена птица лепрша над пољима мака
тражећи грану од бисера
да златно савије гнијездо,
звијезде теку ријеком
за мојом барком од црног сомота,
почела је метаморфоза из човјека у грумен земље...
Ничег што је постојало сад нема
последњу звијезду убрале су срећније руке,
остали су перо и мастило...
Звијер несанице држи ме канџама,
главом се врте стихови
и кључа дубоко у грудима јаук...
Узалуд предеш златну пређу Мјесече
за платно романтике
престао сам сликати дугом,
моја је птица савила гнијездо на туђој грани.
Коме да пишем?
76
О стани жељо...Не говори...Ћути...
И пусти наде да се душом роје
кад смирим своје неспокоје
отићи ћу...Црни ми пути.
Лампе се пале, играју сјене
крило земље себи ме зове,
угасићу очи и снове
нека све нестане и увене.
А тамо негдје у тами ноћи
док тонем тихо у тај сан
бићеш крај мене добро знам
и гледаће ме твоје очи.
Нећу да патим, неће да боли
земља је њежна и блага мати,
даће ми спокој, мир ће ми дати
њежно ће да ме чува...И воли.
77.
Пуно ми очи видјеше смрти
сваки дан борбу за живот гледам,
кад и сам будем на тој црти
да ли ћу умјети мирно да се предам.
Чуо сам пуно вапаја болних
хропаца тешких, не знам им број,
кад мени дође тренутак задњи
не желим нико да чује мој.
78.
У сумрак
кад тама полако од очију скрива зидове
и хвата се по трачницама пруге
хтјела би у мој сан
тихо и ненаметљиво.
Са кишом се бориш
да не избрише
трагове твојих малих стопала
од прошлости до мене.
Увијек се враћаш
некад у тихом сну
а некад у подне
кад лет уплашене птице
на небу дочара
твој лик.
Дремљивим трачницама
из дана у дан
пролази наш воз.
79.
зађем понекад из собе
тек да видим свијет...
Тамне су боје све више
позадина живота,
једино свијетли још Сунце
љешкајући на таласима.
Не треба да волим.
Вратим се соби
мом скровишту,
мојој ћелији,
мом комфорном затвору.
Изолован и изгубљен
не смијем да волим.
Ту још увијек живим
твојим рукама грљен,
уснама љубљен,
сјећањем ношен
и знам:
Тебе треба да мрзим.
80.
Још траје ноћ да слушам туђе кораке
док не сване да мислим да су твоји,
кад заспим
испод сваког камена у сну је змија,
кад склопим очи свака би да угризе.
Кад их отворим
Мјесец ме гледа твојим очима
и плаче горко. Плач се провлачи кроз ноч.
Како у мој живот да те вратим,
како живот да ти вратим,
кад све звијезде у мени постају кораци,
кад све ноћи у мени постају
сузе Мјесеца,
кад си отишла далеко да ми останеш у срцу,
кад сам емигрант у свом дому.
Кад је љубав ватра...И ватра и лед.
Ја нијесам Ја већ Адам
А ти ми даде јабуку...
Од тога дана падам.
Негдје испред Раја смије нам се змија.
81.
У том огледалу мој лик се не види
само рефлексија позната као тама...
Све су се ријечи претвориле у ћутање
и потонуле у понору тишине
док сам тражио збјег од туге
и оне сличне себи.
Постала си исходиште и полазиште
свих мојих корачања
и трагања за свијетлом и ријечима,
неко коме бих некад
могао да напишем стих.
Без одраза сам
огласна табла без огласа
на улици којом се не пролази...
Ловим твој осмијех
за који знам да негдје у сјећању
још постоји.
Расточен тамом
тражим ли себе још увијек
у оном огледалу...
82.
Све звијезде и сва сунца не могу ме загријати.
Моја је ватра нестала да никад више не гори.
Био сам предуго преблизу смрти. Клечао на прагу
одаје гдје пролазе мртве душе...Ка рају или ка паклу.
Био сам преблизу. Умрло је нешто животно,
катаракта из ока спустила се до срца,
Казна ме је стигла, онима на рубу обећавах живот
чак и док су тонули на дно. Ко да обећа мени?
Све таме и све ноћи неће донијети сан,
превише је нагрижен људски дио савјести,
превише сам пута на врело чело ставио длан
и умјесто молитве говорио ријечи утјехе.
Како утјешити неког ко судбину своју зна.
Сад сам тако хладан...Као да сам са свима њима
дио по дио умирао сваког дана.
83.
Не дам се Злу,
у тами овој још палим лиле,
високо да се вије пламен
ко лучоноша. Луча за знамен
да још се борим...Још сам ту.
Нећеш данас!!!
Нећеш ни сутра у срце ово
да уђеш ноћи. Има још нас
усред тог путра. Јединке слабе
скупа пуне моћи.За дане боље.
За свијетла јутра.
Не дам се тами.
Блиједа искра ипак ће сјати
да букне пламен и да зло спали,
кад побиједим
ти ћеш знати...
Да живи ријеч коју смо дали.
84.
Идем да потражим осмијех
широк као аутопут са шест трака,
и топао као сунце Петровдана,
У њему да се изгубим
њиме да се инфицирам,
од њега да сасвим оболим
Да болујем осмјехом
као најшире отворена
Дизнијева кутијица за пез бонбоне...
85.
Од старих трски плетем вијенац
за љубав од сламе,
зову ме Страшило и ту стојим
да мамим вране,
њиве је моје поорао прстен
са руке њене,
љубав се у сламу претворила
из бразде сребрене,
бурмом је и облаке изгребала
отуда муње...
Зову ме Страшило, залудан стојим
и чувам жбуње.
86.
Зови ме Облак...
Савршенство твог плавог неба
праменом бјелине реметим.
плашим те кишом
која не кани да пада,
доносим немир оку
и мијењам ти планове...
Све због тога
јер желим да направим хлад
у којем ћеш бити
заштићена.
87.
Увијек су сузе најљепше пјевале...
Ријечи написане, тек да напјев не нестане,
немају ту моћ.
Уснама дрхтавим, спремним за јецај,
не треба ни глас,
блиједим лицем уоквирене,
бисером из ока украшене
и нијеме срце дирају.
Немоћ те туге је снага
која зна да натјера пјесника
да ти пред ноге простре
шарени тепих срца.
88.
Живјећу
и без шарених лептирића мангупчића
што се искрадају испод твојих трепавица,
морам
да вежем покидано, залијепим поломљено,
закрпим подерано
и наставим...
Ход по још врућем пепелу болан је,
али немам времена да тражим
оно што нестаје,
мијењам умрле наде за зелене брезе...
Отишла си. Тачка.
Пустио сам те... Како ветар да вежем.
89.
Склопио сам очи да те пронађем и видим,
нашао сам само празнину на том мјесту,
тама је постала клише
на којем никад више
сјећање неће нацртати твој лик.
У мени не расту оне некадашње плиме.
у сјећање је дан уселио мрак и заборав,
око мене су људи
а поглед празан блуди
и не видим како пролазе.
Ипак упорно склапам очи
као да ће ми помоћи
да истјерам из себе тмине...
90.
Далеко и дубоко, под плаштом тишине, не чекаш ме
и не размишљаш хоћу ли или нећу доћи,
наде су дим на вјетру, ти не надаш се,
име ми никад не помињеш.
Право је тако, све мртво умрло је,
у будућност ко још носи гробове,
тугу, кад се привуче под сјајем месечине
излијече двије сузе бисерне.
Не смијем ка теби, тамо збогом чека ме,
ријечи су горке пилуле,
не желим да оздравим од тебе,
волим те...Далеку под плаштом тишине.
91.
Дрхтави капци неће пустити оку
да роди сузу,
преточићу тугу свитања у стиховдан,
нека се у небо вине пјесма
док имам музу
а после...Сањаћу њежан сан.
Напоји ме са твојег длана
бистром водом,
тугу најбоље лијечи
поглед на затегнути јелек,
још бих да живим
под овим плавим сводом,
пуним плућима да дишем...
Биће времена за лелек.
92.
За очима празним заплакати нећеш,
нека за њима тугују кореновима траве,
чак и те ноћи у туђем загрљају горећеш
без сјећања на њих, њежне и небеско плаве.
Тим небом пуне давно су тебе гледале,
последњу љубав, последњи пут да памти вид,
У мјесецу кад су магнолије цвјетале
свом својом љепотом и лишћем скривале стид.
Не памти вид више...Очи пуне празнине
у њима нема ништа осим водени вир,
гледају унутра у душу пуну тмине.
Празне очи човјека који је нашао мир.
93.
Била си Пенелопа...
Пловио сам морима пожуда
милујући злочиначким рукама све Кирке и Лезбије
на сваком архипелагу гријеха
док сам се враћао теби.
Блуд је био звијезда водиља
а сатири мудраци и учитељи.
Гени Одисеја вриштали за домом,
Нарцис у мени оплакивао себе,
док си чекала.
Кад сам стигао
носио сам камен у грудима,
гријех на рукама
и празнину тамо гдје би душа била.
94.
Гасиш звијезде
У твојим очима је ноћ
У твојим недрима је мрак
У твом је срцу јаук
Умотана у црни сатен
Чекаш свог љубавника
Блиједог...
Смрт.
95.
Неће крик у срце већ из срца
дахом који кроз душник реже,
обруч челични умјесто шала
грло ми ноћас стеже...
Улазим у сјенку као у собу
тамо ме џелат чека
- бол са обручом челичним.
Постајем сопствена сјенка.
Причам ти о прошлој будућности, без тренутка луцидности,
причам о себи, Адаму и будућој прошлости
и гле однекуд мрак угаси последњи сјај
и гле постаје почетак то што сам звао крај....
Неће птице под земљу већ ка небу,
неће јава у сан хоће сан у јаву,
ове ће ноћи крик из срца
челични бол на грло и главу
Нећу ти рећи ништа ријечи варају ...
96.
Живим ли живот? Чему сад драма
опет ноћ дошла поново тама,
на хладно срце хвата се скрама.
Не тиња искра и нема плама.
Стара је слика а рам јој ливен,
на слици ти си, ја негдје скривен,
око твог грла онај шал црвен
којег си мила исплела сама
Чему ли живот? Ко нож заривен
у срцу бол је а дан преживљен.
Дан за даном. Живота јама.
И нема стида и нема срама
јер ти си зна се права дама
а ја сам просјак. Болом опијен.
97.
Збогом...
Тамни око загледано у ноћ,
у невид,
без сјенки, без гласа,
ћути пјесник у мени,
на збогом се не одговара
само се моли
чувао те Бог.
Мрак затвара видике
уши слушају
тишину
а она је после збогом
дубља
него после пуцња
било које хаубице.
Збогом речено пјеснику
немушти је стих
најљепше пјесме о болу.
98.
Јасна је
линија живота,
кроз прсте гледана судбина.
Смрт чека скривена у облацима
да се угаси љепота.
Колико год пута да те
вајам од пијеска,
толико пута би се срушила
и ипак остала
вјечна међу ликовима.
Воле ме жене
којима је мрска метафора,
и упорно ме нађу
између толико сихова,
јасна је
судбина,
живот је прича
у пожутјелим сликама
пред твојим ногама.
То је алхемија...
99.
Нећеш се вратити у тијело
душо избјегла,
у њему је равнотежа
таме и свијетла нарушена,
пао је тас живота
кад си отишла
а тас таме се
дигао до неба.
Нећеш се вратити,
нема кајања,
тужан је у тијелу
пејзаж безнађа,
остани тамо
гдје си побјегла
кад си звијездом
са мог неба падала.
100.
Гледам ноге како корачају тротоарима,
понекад наиђе и женска ципела црвена,
из ове перспективе свијет припада табанима
између којих се котрља моја глава. Одсечена.
Чудан је то плес, сваки корак има ритам,
једни су лака самба, други тешки као оро,
трећи су танго, скоро ме нагазе док скитам.
а неки су тихи валс одигран јако споро.
Чудан је свијет кад га не гледаш са висине
али и по кораку знаш ко је срећан а ко брине.
101.
Како да пишем очима твојим праћен,
као ријека течеш кроз мој виртуелни свијет,
видим да не схваташ да сам суновраћен
са неба на земљу, а не могу мријет.
Зло од којег ме чуваш даје ми снагу да пишем,
сваком је пјеснику потребна Беатриче,
Имам ту виртуелну (додуше жива је и дише),
да ми кроз стихове и шапуће и виче.
Тражиш у тајнама тајне а постоји само једна,
туга је мој водич и мој велики подстрек,
она то урла пјесмом из овог срца ледна
и слије се у стихове њен огјек.
А ти ме пратиш да као она овца
не занесем руно у неки грм крај пута,
не бој се...Нијесам ловина која ће напасти ловца,
само сјенка од душе која пише док лута.
Нема коментара:
Постави коментар