Четири
сата изјутра. Нисам сигурна да ли
је у питању несаница, или тренутак инспирације. Засигурно знам да ме боли глава
од црне кафе и цигарета. Небројено пута обећала сам себи да се овакви ексцеси
неће понављати. Текст? Најмањи проблем да напишем и изфилозофирам тридесетак
реченица на било коју тему. Али наслов? Убија ме идеја да он мора бити
спектакуларан, непоновљив и оригиналан. Држаће ме будном минимум још пола сата.
Управо, за тих пола сата могу да доживим инфаркт услед прекомерености својих
дивних порока. Кафа, цигарете, оловка, папир, слагалица. Боху хвала, никада
алкохол. У застоју маштовитости попијем и по коју чашу сока због шећера и цртам
квадратиће, цветиће, људске очи на делу папира где ће бити тај фамозан наслов.
Понекад стигнем и да их обојим, осенчим док чекам идеју која ће да задовољи
моја наизглед једноставна очекивања.
Време као да има свој сат, који
није мој. Свиће. Ја још будна и замишљена као да ћу открити најнеопходнију
ствар за човечанство. Животиње и саобраћај крећу полако са својим оглашавањем
иритирајући моју тишину обојену разноврсном музиком коју у нормалним
околностима никада не бих слушала. Све је накарадно, прљаво и загушљиво. Редови
мојих слова, радни сто, пепељара, залеђена кафа од претходног дана. Адреналин
расте брзином која ме још више малтретира и гања да што пре завршим текст. О
бих, тако радо, али знам да и по завршетку нећу бити у стању да се вратим у
нормалу још пар сати. Међутим, тешим се, нико још није умро од неспавања. У
најгорем случају могу да исцрпим своје менталне и физичке капацитете, паднем у
инсомнију, агонију или епизодну депресију.Т о би, свакако, било привремено и опет
бих се вратила старим моделима понашања. Тај непознати и непозвани црв у мени
доћи ће поново да се поиграва мојим драгоценим временом, маштом и сном.
Неприродно ми је стварање уобличено редом и распоредом.
Можда смртно грешим. Мало више рациа и стрпљења, мање нагона и ето пристојног
човека. Интересантани су ми подаци да су сви велики уметници били на ивици
лудила, генијалности и порока. Поједини , наравно, попуњавали су све три
категорије. Чврсто верујем да не би били великани да их нису задесиле такве
благодети по човечанство и несреће по њих саме. Обично на рубу
егзистенције, напуштени од људског рода, самотњаци или са чопором деце реда
ради, у свом свету имагинације, проводили су ноћи и дане посвећени неком свом
идеалу. Опет, тешим се. Не уклапам се још увек у ту чудесну слику. Имам још
времена да се спасем….. возићу бициклo, трчати, шетати као некада филозофи и
већ ће ми нешто синути. Надам се само да уличне светиљке раде целу ноћ, не
сећам се, промакао ми је тај детаљ.
Било би ми неподношљиво да умрем брзо без неке опаке и
дуге болести која ће ми дати времена да испијам кафу, пишем и забављам се
недаћама и изазовима које ће ми живот донети. Помисао на оне душебрижне људе
који наричу нада мном и препричавају моје лоше навике без икакве идеје о њиховој
безусловној помоћи мом стваралаштву. У оваквом сценарију, не прихватам свој
прелазак у вечни живот. Можда је инфаркт бољи….наћи ће ме за столом међу папирима
и споменуће их кроз причу, онако успут док буду вечерали месо или рибу, у
зависности да ли је мрс или пост. Какве сам среће, помислиће да су то били
неплаћени рачуни који су довели до мог потпуног слома. Не, хвала. Не одговара ми
ни овај сценарио.
Памет у главу! Више сна, мање шећера и никотина,в ише
кисеоника. Ах……ево и наслова
“ Писање вас може убити”.
Нема коментара:
Постави коментар